Duvan

Svakako da postoji poetičnije mesto za prvi randevu, ali kutiju cigareta „57“ usplahireno sam otpakovao u poljskom klozetu, sklepanom iza kukuruza. Nadimljen strepnjom strahujem kroz srcoliko prozorče da će me odati nečuvena pečurka dima. Omamljen, traljavim kolutove i čitam s kutije Prešernov stih o deželi, čudeći se što cigarete nisu, kako Bog begeniše, okrenute filterom nagore, nego obrnuto, poleđuške. Kasnije saznadoh da je to zbog umazanih prstiju radnika koji su ih najviše trošili, a da nikad nisu ni čuli za zaljubjlenog Franceka.

U srednjoj već su počeli progoni. Profesor fizičkog Karađoz bi, kad nanjuši plen, grabio nevoljno ustupljenu paklicu da je, zahvatom poznatim i kao „indijanska vatra“, zaošija tako da nijedan „štapić koji se dimi“ ne bude slomljen, ali svi ostanu iskošeni, neupotrebljivi. Najsilniji udar po prstima strasti, od koga sam gotovo zamrzeo duvan, doživeo sam učeći naizust pesmu Tutunoberačite i to na makedonskom. Uz Šredingerovu jednadžbu, taj stihoklep mi je sjebao mladost. (Zrelost si sjebao sam, dovikuje mi žena… no, pustimo nju).

Mit kaže da je svetac naišao na smrznutu zmiju, u naručju je dahom oživeo, a ova ga ugrize da mu pokaže šta je nezahvalnost. Svetac isisa otrov iz rane, pljunu ga, a na tom mestu izraste biljka koja u sebi krije blagost sveca i otrov zmije – duvan! Prve duvandžije imale su crvenu kožu (i žute prste). Zblanuti Kolumbovi mornari posmatrali su gologuze Indijance kako uvlače dim iz listova duvana i međusobno ga duvaju u namackana lica. Jedan pomorac pokušao je ovaj običaj presaditi u Španiju, ali je prevideo inkviziciju koja je smatrala da samo đavo može sukati dim kroz nozdrve, te je inovatora prestrojila ka lomači. Spepeljenom za utehu – uskoro se duvan počeo umotavati u listove kukuruza, pa su nastale male cigare – papelitosi. Francuski ambasador Žan Nikot, početkom XVI veka kraljici Katarini Mediči je ponudio seme (duvana, naravno) i lišće za podsticanje bodrosti i lek protiv migrene.

Reč cigareta izvedena je od „cig“ što na jeziku Maja znači – „sagorivo“. Duvan je, kaogod i kafa, proterivan kao vražja zavrzlama. Papa Urban VII potpuno je zabranio duvanje i šmrkanje u Vatikanu, te je naredio da se petorica kaluđera, uhvaćenih u pljuganju, živi (kao mlada Gojkovica, ali bez otvora na dojkama) uzidaju u manastir. Baćuška – car Mihajlo je duvanoljupcima probijao nozdrve. Engleski monarh Džejms I piše da „pare što šište oko pušača tuknu po Paklu“. Najnapaljeniji je bio sultan Murat IV, koji, zakukuljen kao pupavac, švrlja Stambolom i grebe se za cigarete, s tim što duvanskog dobročinitelja na licu mesta počasti davljenjem. Tako su se hiljade pušača istovremeno odrekli i duvana i života.

Ali, duvan brane apotekari koji ga prelivaju medom i nude kao lek. Turci su ga, kad su smakli ludog Murata, dodavali hašišu i, pod geslom „kahva bez hašiša, ko kuća bez pendžera“, klokotali u nargilama. U prošlosti, koja se kao čičak kači na nacionalnu repandžu, pa ne umemo oterati konjske muve zabluda, za pušače se govorilo da „piju duvan“ (u narodnoj pesmi neki Sekula „devet lulah popio duhana“). Duvan se isprva žvakao, ali taj običaj se zadržao samo kod dece ispod tri godine. Puši se kroz čibuk (kamiš) dugačak metar i po, koji, mimo osnovne namene, služi za bubecanje neposlušnih žena (kao da druge postoje). One, opet, osvetoljubivo muževima gade duvan prskajući ga ježevom mokraćom. Kako su vabile ježeve da mokre, ne pitajte mene!

Hajka na pušače šinterski je bezobzirna. Svet fino tancuje na truloj dasci: sveštenici cupkaju ministrante u krilu, u školama je više špriceva nego kreda, ribe plivaju leđno u bešamel sosu od mazuta… ali – raspali po duvanžijama, izbij im to čudo iz pohotnih prstiju, iscedi svaku paru i nadu, vešaj ih po Terazijama, guraj pod led. Zato pušači moraju na okup, u pepeljavu pesnicu zaštite! Prvo treba ukinuti bedasta upozorenja na: „pušačke noge“, „duboka grla“, „teniske podlaktice“ i „Prijapove sindrome“… Prilažem bedu svojih primanja za novu seriju etiketa – umesto bubrega u formalinu, metastaza i bogaza – pohotljive ženske grudi i trtice (može i pileće). Te kutije bi se razgrabile i među metiljavom kolonijom nepušećih… Zatim, u medijima da se čuje glas gandijevskih boraca za pušačka prava. Molijer tvrdi da „ko živi bez duvana, nije vredan da živi“. Sartr pušenju daje filozofski dimni oreol, udahnjujući i svet oko sebe. Malarme mu posvećuje sonet o kolutanju sažete duše u dimu.. Kažu da je Kenedi raspalio sankcije Kastru, tek kad je dobavio 10.000 tompusa iz Havane! U suprotnom taboru (primer boli!) dominira glavom i brkovima Hitler, koji je bio zadrti protivnik pušenja, a u kabinetu dozvoljavao pušiti jedino Musoliniju.

Cigareta je tu kad vas svi iznevere. Kad ste čuli da sužanj, uobručen masnom omčom, zatraži bananu, paprikaš s papcima, ekstazi ili tablerone? Svi samo cigaretu! Evo, i posle seksa, šta strasnici prvo guraju u usta? Jeste malo neugodno kad uživanje u duvanu vremenski duplo premašuje užitak puteni! Ali, zbir je isti. Kao u reklami za eurokrem, kad na pitanje: „Volite li više tamni ili svetli fil“, sladokusac odgovara: „Ja volim da ližem poklopac“.

Doktori se maliciozno trude se da nam ogade „kancer-štapiće“. Braneći strast poručujem: „Pušači žive kraće, ali uživaju duže.“ Pušenje je vrsta mandale u pramičcima dima, koketiranje s nagoveštajem smrtnosti. Svaka popušena cigareta, zavodljivo umočena u tabue, kao listovi duvana u fini konjak, beskrajno je ponavljanje uspomena što se prepliću kao kolutovi dima. S cigaretom u ustima postajete glavni junak sopstvenog filma, spreman da tačno u podne zakorači pustim trgom.

Strastveni pušači tompus odlože u pepeljaru i puste ga da sam zgasne da ne bi gnječili i kinjili izvor svog zadovoljstva. Uradimo i mi to s ovim tekstom.