Koreograf iz Rusije, zvezde ruskog baleta, politička misija i standardna publika
Dugo već, publika nije tako egzaltirano nagradila domaće igrače i jednu predstavu kao što je to učinila 15. novembra u Narodnom pozorištu na premijeri Don Kihota u koreografiji velikog ruskog umetnika Vladimira Vasiljeva. Kritika je pak ostala uzdržana. Isto tako, odavno se nije dogodilo da na „zvezdama ruskog baleta“, kao ovog 30. novembra u Sava centru, pred nas budu prosuti takvi igrački biseri, koje je više od tri i po hiljade ljudi pozdravilo za naše standarde hladno – tek pristojnim aplauzom. Na sreću, političari su izvadili stvar, pa nek im je balet bio i samo izgovor.
CRTEŽ KAO SPAS: Šta u stvari našu publiku pre svega oduševi kada ode na neki balet? Furiozni tempo, vatromet muzike, boja, okreta, skokova…! Kada toga ima, onda ima i poštene gromoglasne reakcije. U Don Kihotu V. Vasiljeva sve je brzo, okretno, masovno, zbijeno i publiku to, pokazalo se, veoma uveseljava.
Malena bina Narodnog pozorišta izgledala je kao pretovaren brod. U scenama koje su po brojnosti učesnika zapravo bile najpraznije, nastupalo je tridesetak igrača. Bilo je guranja, proklizavanja, a s obzirom na gustinu „naseljenosti“ bilo je za očekivati i više (ne)zgoda. Živost španskog trga dočaravana je na razne načine: „žutim karnerima“ pridružili su se „narandžasti“, i taman kad smo ih jedva razvrstali u dve skupine na scenu su izašli i „žuto-narandžasti“. Od živahne igre sve se komešalo pa su solisti često ostajali sasvim utopljeni u kaleidoskopu boja. U pozadini stajale su manje grupe igrača, bile su i dve tezge s povrćem, klinci beskućnici, balerinice… Toreadori u jarko crvenom, Espada u jarko belom. I samo zahvaljujući dekoru Borisa Maksimovića, na kulisi nacrtanom prolazu ka praznoj gradskoj ulici, odolevalo se klaustrofobičnom napadu.
Teret izvođačkog virtuoziteta, kojim Don Kihot obiluje, na sebe je preuzela primabalerina Ana Pavlović, kao Kitri u glavnoj ulozi. S obzirom na bledunjavost i nesigurnost glavnih muških izvođača (Jovan Veselinović kao Bazil, Dejan Kolarov kao Espada), ona je na sebe morala preuzeti svu odgovornost. Vedra, tačnog koraka, visokih skokova, gimnastički razgibana, Ana Pavlović kao da jedina precizno definiše radnju baleta i sama gura predstavu od početka do kraja. Pouzdano društvo prave joj iskusni Svetozar Adamović (Sančo Pansa) i Tamara Ivanović (Mercedes). Pored školski korektnih Milje Đurić i Ivane Kozomare (drugarice), neočvrslih u disciplini toreadorâ i često raštimovanog ansambla, izdvojila se Olga Olćan, kao Ciganka. Jakim karakterom i dramskim nabojem u grimasi i u snažnom, plastičnom pokretu, O. Olćan je ostvarila nadahnutu interpretaciju. Ulogom Ciganke mogućnosti O. Olćan tek se daju naslutiti, ali, nažalost, kao i drugi kvaliteti na domaćoj sceni ni ovaj se dalje koreografski ne istražuje.
MANEVAR: Ugođaj u vrtlozima „kazačok-baleta“, skokova, špaga, fuetea, završnica na kolenima, po navici mogao se očekivati na gostovanju „superzvezda ruskog baleta“. Međutim, već sam program obećavao je nešto drugo. Takođe, samo u prvom trenutku zbunjujuće je delovao dolazak velikog broja političara, neobičnih ljubitelja baleta (Radomir Bulatović, Prvoslav Davinić, Dragan Jočić, Slobodan Samardžić, Velimir Ilić, i mnogi premijerovi savetnici).
Četrnaest odlomaka klasičnih i neoklasičnih baleta menjali su sliku svih dosadašnjih baletskih gostovanja iz Rusije. Za nas je to bio nov ruski senzibilitet (Karmen svita, Bovari, Zlatno doba…) koji su predstavljali istinski najbolji ruski igrači. Mada dve najsjajnije zvezde koje su bile u najavi nisu došle, Svetlana Lunkina i Faruk Ružimatov, retko zadovoljstvo pružala je, na primer, nesvakidašnja lepota igre Ane Antoničeve u Smrti labuda i u Don Kihotu. Istančanost i sigurnost pokreta pokazali su i ostali, Osmolkina, Gračeva, Uvarov, Filin… Jedan od najvećih ruskih igrača Dmitrij Gudanov besprekorno i „bez kostiju“ odigrao je neoklasičnog Ždrala u koreografiji Ratmanskog.
Za poklonike novije ruske plesne scene, jezgro strasti bilo je upoznavanje sa Borisom Ejfmanom, danas u svetu najpoznatijim ruskim koreografom. Srpska publika ga je prvi put sada videla, dakle iste godine kada Ejfman slavi već 30 godina svog rada. Susret sa odlomcima iz njegove Crvene Žizele i Don Đovanija uverio je u snagu ovog autora i perfekciju njegovih igrača (Elena Kuzmina i Jurij Ananijan) koji snažno provociraju i zadivljuju svetsku publiku.
Ruski balet, u odnosu na poslednjih nekoliko godina, prvi put sada nije došao sa „gromopucateljskim“ programom. Lepota je ovoga puta bila u vilinskom titraju stopala, u širokim ekstenzijama, u čudesno zapretenoj igri mišića i zglobova, ili pak u mekanim minucioznim pokretima leđa.
Publika je prisustvovala eleganciji visoke igračke klase. Međutim, burne ovacije su izostale, čak i na samom kraju. Iznenada, političari iz prvog reda ustali su svi do jednog i u stavu mirno nastavili da aplaudiraju umetnicima. Kao po komandi na noge je skočio i ceo parter, ceo balkon i zaorio se dug aplauz. Iz daleka se čulo jednom „Bravo!“ i dvaput „Rusija!“.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
