Šibice, petardice i bombice

Zaista, ne mogu da se prisetim nijednog detalja iz prošlonedeljnog TV programa koji na neki način nije vezan za izbore. Čuo sam negde kako je kampanja mlaka ili kratka, ali dan po dan, vest po vest – kao u tetrisu, sve manje prostora je ostalo za takozvani život.

Pošto sam tipičan TV konzument, dobro, možda previše tipičan – od izbora ću pamtiti fleševe, bljeske katodne svetlosti kojima su me gađali potencijalni predsednici.

Kada je politika u pitanju – ja sam ko Rejn men – fasciniraju me detalji, reči, pokreti ili sličice, fasciniraju me do te mere da postajem politički autista koji nije u stanju da spozna tu veličanstvenu Celomudrenu Istinu o kojoj su kandidati govorili. Umesto Vizija, napipavao sam kao slepac u pesmi čika Jove Zmaja samo rep, kljovu ili surlu našeg Velikog Nacionalnog Slona.

Toma Nikolić – bez bedža, na bini – Učitelj među sledbenicima, govori u slikama. Ja u 55 godina imam sve što mi u životu treba. Imam krevet ne spavam kod tetke. Posebnu draž Tominim nastupima daje Marija Šerifović pa Molitva postaje politička pesma. Ja sam naivno verovao kako je to balada o istopolnoj ljubavi koju naša sredina ne prihvata; ne, to je pesma aktivistkinje SRS-a koja žarko želi i nebo moli da Toma pobedi već u prvom krugu.

Cice u publici – klimaju glavom kad Toma govori, a ispod svetloplavih kombinezona- tigrasti kompletić. Strast u kolhozu.

Toma u „Utisku“ – Srbiji treba Evropa i Rusija i Vlasi i Romi i Smilja Avramov i Mihajlo Marković i ona gospođa u Subotici što slučajno postavlja pitanje u ime samohranih majki.

Tadić među studentima – dečko sa Dorćola što ga je upisala Tadićeva sestra postavio pitanje, nije samohran, a ni spontan. Boris je ložio decu kako je vojska škola života, sav se oznojio.

Čedin spot – obožavam muziku u pozadini. Dokumentarni snimak – Slobu istovaruju u Hagu – to nije Čeda, to je uradio Đinđić, nije lepo. Devojka sa slajdovima – super mi je beba u kadru – nikako da vidim kako izgleda dečko koji joj je pomogao da upali kola.

Nenad Čanak pruža podršku Rasimu, to jest Tadiću: Selam alejkum – alejkum selam, to se u Bosni kaže – Rasime dajde prenesi maksuz selam Borisu.

Seka Aleksić u Nišu ili Smiljkovcu, po julijanskom. Da li je Velja tajni donator, finansijer i nalogodavac ovog spektakla, da ne kažemo predizbornog vrtiguza, jer Seka je svoju internacionalnu slavu stekla upravo po imitiranju Šakire u drhturenju gluteusa. Medijima je bilo dozvoljeno da do mile volje slikaju Seku i njeno dupe iz svih rakursa, samo je cenzura proradila kada se narodu obratio Smiljko. Tada niko nije smeo da snimi ni sliku ni ton. O, zar je narodna vlast tako stidljiva i čedna, tako diskretna i skromna, da dupe Seke Aleksić podmeće i gura pred sebe – vrlina koja se retko sreće, naročito u vreme predizborno.

Mrka – naš drug, na Slobinom grobu, Sloba se dakle pojavljuje u dve kampanje. Mrkonjić je provalio u Magnohrom – dopala mi se ideja tog postindustrijskog skvotovanja. Zamislite šta bi vam se desilo da provalite u lokalnu fabriku pod stečajem i napravite prostoriju za vaš bend, ili atelje ili galeriju ili ‘oćete da igrate fudbalicu na male po svim meteo uslovima. Policija bi vas istamburala, ali ako želite da održite predizborni miting – nema problema. To je nekada radio Bogoljub – ne znam zašto je Milanka odustala od landaranja lancima i katancima.

Milanka je šibala po Srbiji sa familijom, samo su se dogovorili da malo menjaju raspored kad sede – al’ džabe, sve sam ih upoznao, po tome Milankina kampanja liči na Čedin spot gde se svi birači poznaju. Glasaće i Milankin zubar i zaove i snaje i šurnjaje i badže i babe i dede i prike i prije i Sreten i Hafa i deca po svetu i Janićije Drugi Karić, budući predsednik SAD.

Dok sam ovako autistično pratio kampanju, neka deca su iz zezanja zapalila svoju osnovnu školu. Školska kamera ih lepo snimila, a direktorka kaže da maloletnim delinkventima ne mogu ništa. Smanjiće im ocenu iz vladanja – uuuu je! Zamislite prvi dan drugog polugodišta, na prvom času će razredna pitati decu kako su se provela tokom zimskog raspusta?!!

Dok devojčice u Zemunu pale školicu, dečaci u Kragujevcu lepo upadnu u napuštenu kasarnu pa zdipe ručne bombe. Posle roditelj mora da crveni i vraća kašikare u muriju. Možda su ‘teli da ispadnu veće baje od Zemunki pa da dignu školu u vazduh, ne znam, samo te bombe ovih dana vojsci ispadaju po autoputu i deca ih mažnjavaju po komšiluku.

A možda su se odrasli zabuljili u TV ekrane i bleje u predizborne spotove ko telad pa ne vide šta im rade deca.