Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Dok se neki drugi sportovi, poput vaterpola, tek spremaju da u potrazi za kvalitetom pokušaju sa zajedničkom ligom, košarkaši se posle "sedam godina vernosti" nalaze na raskršću i lako se može desiti da se, na inicijativu srpskih klubova, razdruže dok se drugi udružuju
Pre više od osam godina, tačnije 18. decembra 1999, na stupcima „Vremena“ objavljena je jedna više jeretička nego utopistička ideja. Pod naslovom „Košarkaši exYU, ujedinite se“, razrađena je teza o potrebi zajedničke lige jer su nacionalne u svim državama bivše SFRJ bile (i uglavnom ostale) slabe. Sagovornici su nam bili Boža Maljković, Bogdan Tanjević, Petar Skansi, Zmago Sagadin i Zoran Radović, i svi su, manje ili više, podržali ideju. Da ona, ideja, nije bila sasvim utopistička, pokazalo se mnogo brže nego što je u tom tekstu bilo predviđeno. Već 3. jula 2001. u Ljubljani je na osnivačkoj skupštini rođena Jadranska liga ili kako se tada, po sponzoru zvanično zvala – Gudjir liga. Ona stara izreka da nema toga „što Srbin ne može da smisli, a Nemac da napravi“, u ovom slučaju traži malu parafrazu, Ligu su napravili Slovenci uz manju pomoć Hrvata. Već u februaru 2002. Jadranska liga je postala punopravni član ULEB-a u vreme rata na relaciji FIBA–ULEB i opšte konfuzije ko i šta igra od međunarodnih kupova. Za razliku od srpskih klubova, koji su 2000. odabrali stranu FIBA, Slovenci i Hrvati opredelili su se za ULEB i pogodili. ULEB je dobio rat sa FIBA i već osmu sezonu zaredom organizuje svoja takmičenja, Evroligu i ULEB kup. Da je Partizan hteo, ili bolje rečeno smeo, da 2000. priđe ULEB-u, i on bi dobio trogodišnji ugovor kao Olimpija i Cibona (i kao što ga je, uostalom, dobila Budućnost) i njegova bi pozicija bila jača jer ULEB ne zaboravlja one koji su bili uz njega kada je bilo najteže. Otuda i privilegovana pozicija Jadranske lige, što je mnogima u Srbiji smetalo i ličilo na još jednu „međunarodnu zaveru“.
Srpski klubovi su, po običaju, bili podeljeni. Crvena zvezda i Železnik podržavali su Jadransku ligu, Partizan je bio protiv, Budućnost je bila „za“ jer je bila jedan od osnivača. Partizan je čak jedne godine bukvalno nateran da igra Jadransku ligu da bi mogao da učestvuje u Evroligi, što u srpskoj javnosti nije baš bilo lepo primljeno, ali je Evroliga bila u pravu jer nije bilo ni logično ni moguće da jedna pravila važe za srpske klubove koji igraju Jadransku ligu, a druga za Partizan koji je ne igra… U međuvremenu, došlo je do evolucije ideja, sada Partizan brani Jadransku ligu, a napada je Železnik, ali to nije ništa novo. Klubovi se povode za svojim interesima i ono šte je važilo juče ne mora da važi danas.
PREDNOSTI: Kada Đordi Bertomeu, izvršni direktor Evrolige, brani Jadransku ligu, koristi, osim lojalnosti koja se podrazumeva, samo jedan argument: to takmičenje je jače od bilo koje nacionalne lige na prostoru bivše SFRJ. To je činjenica koja se ne može osporiti. Druga je stvar što se neki kod nas ponašaju po principu „što čvršće činjenice, to gore po njih“. Protivnici Jadranske lige kao glavni argument navode da srpski klubovi ne treba da razvijaju košarku u Hrvatskoj i Sloveniji nego u Pirotu, Leskovcu, Nišu i Kraljevu. Argument delimično stoji, ali ima i kontraargument. Nesumnjivo da je interes i Leskovca i Pirota i Kraljeva i Niša da Partizan, Zvezda, Železnik i Hemofarm gostuju, ali da li je to i interes ovih klubova ? Da li je dobro za njih da odu na gostovanje i bez mnogo muka dobiju 20 ili više razlike da bi zadovoljili tamošnju publiku ili je za mlade igrače bolje da im zvižde u Zagrebu, da im drmaju koš u Zadru dok izvode slobodna bacanja, da ih ponegde čak i vređaju ? Evo šta je na tu temu pre osam godina u pomenutom tekstu u „Vremenu“ rekao Božidar Maljković:
„Trenerskim procesom se mogu stvarati igrači i timovi, ali treningom se ne igraju jake utakmice, dok se igranjem jakih utakmica i te kako trenira. Svi moji bivši igrači iz Jugoplastike, od kojih su neki postali i NBA zvezde, rado se sećaju lige SFRJ sa kraja osamdesetih i tvrde da su tada najviše naučili. Značaj jakih utakmica je neprocenjiv i nezamenjiv. Ako smo svesni da će do nekakvog udruživanja doći pre ili kasnije, zašto onda ne učiniti da sve to bude kao pre, da svi što brže izvučemo korist. U redu, podelili smo se, ali od ograđivanja u svoje avlije neće biti koristi. I srednjovekovni feudi su bili samostalni, ali su imali neku razmenu. Sport treba da bude avangarda, a košarkaši su se uvek s pravom ponosili svojim idejama.“
Osim toga, kritičari Jadranske lige na neki način seku granu na kojoj sede jer za sve što u srpskoj košarci ne valja krive Jadransku ligu. Ko će im biti biti kriv ako se ona ukine?
MANE: Liga je, osim u sportskom, odigrala ogromnu ulogu u političkom smislu. Bila je pionir u obnavljanju sportskih odnosa, lomila je otpore na svim stranama, suprotsavljala se tvrdim nacionalnim linijama i usijanim nacionalističkim glavama, prešla je težak put ali je došlo dotle da danas dolazak Cibone u Beograd, Zvezde u Zadar ili Partizana u Zagreb nikoga gotovo više i ne interesuje. U tome , međutim, i jeste osnovni problem Jadranske lige: nedostaje sportski, takmičarski motiv. Titula, osim nešto malo para i prestiža, ne donosi ništa a to ništa nikoga ne interesuje. Izvesna uteha, koju su srpski klubovi dobro iskoristili jer su objektivno najbolji (pobeđuju u poslednje četiri godine, Železnik dva puta, Hemofarm i Partizan) bio je plasman u ULEB Kup preko Jadranske lige, ali posle otvaranja ovog takmičenja za veliki broj klubova (iz regiona je ove sezone učestvovalo 6 klubova od kojih su pet prošli u drugu fazu) i taj argument otpada.
Kao svedok mnogih događaja vezanih za Jadransku ligu i ULEB, mogu potvrditi da su rukovodioci ove lige godinama na sve načine pokušavali da pobedniku obezbede prohodnost u Evroligu čime bi takmičenje dobilo na smislu i značaju, ali nisu naišli na razumevanje. U nekim razmišljanjima o proširenju Evrolige na 32 tima bilo je predviđeno i jedno mesto za šampiona Jadranske lige (plus tri nacionalna prvaka iz liga Srbije, Slovenije i Hrvatske), ali od proširenja , čak ni na 28 timova, u dogledno vreme neće biti ništa.
Mogu rukovodici Jadranske lige da se ljute koliko hoće, ali argumenti su čvrsto na strani Đordija Bertomeua. Pogledajmo činjenice, prvo sportske: nijedan klub sa prostora bivše SFRJ nije se plasirao ni u četvrtfinale, a kamoli na Final four. Od 30 pokušaja samo u osam slučajeva prošli su u drugu fazu, ostvarili su 155 pobeda i 249 poraza u prvoj fazi (zaključno sa ovom tek završenom), u Top 16 bilans je 13 pobeda i 41 poraz. Dakle, kvalitet nije na strani timova iz Jadranske lige. Ruku na srce, ko bi to, uz tri postojeća predstavnika (Olimpija, Cibona, Partizan), kvalitetom zasluživao da igra Evroligu i da u njoj ne bude topovska hrana?
Drugi je aspekt ekonomski. Evroliga je od jula 2005. akcionarsko društvo koje živi, uglavnom, od prodaje TV prava. Globalna cifra po ovom osnovu prelazi 15 miliona evra, TV slika stiže u preko 160 zemalja sveta, a u tom kolaču TV prava za Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju, Bosnu, Crnu Goru i Makedoniju skupa jedva da dostižu 650.000 evra. Na drugom kraju su Španija i Izrael sa po (oko) četiri miliona evra…
Treći aspekt je disciplinski. Partizan je ubedljivo najkažnjavaniji klub u istoriji Evrolige, a jedini teški incidenti vezani su za naše dvorane. Cibona je protiv AEK-a 14.12.2002. igrala bez publike zbog prethodnog teškog incidenata na meču sa Partizanom, Partizanu se to desilo ove godine (igrao bez navijača protiv Roana), a Zadar je 12.12.2001. igrao bez publike protiv Krke jer je prethodna utakmica protiv Panatinaikosa prekinuta 2,05 minuta pre kraja pri vođstvu gostiju 85:81…
REŠENJE: Srpski klubovi, iako nisu (po običaju) sasvim jedinstveni, smatraju da je došlo vreme za „razdruživanje“ i narednih meseci očekuje se inicijativa u tom smeru. Pominje se osnivanje srpske profi lige, što zvuči lepo i ništa ne košta da se kaže, ali koliko bi koštala u stvarnosti i na šta bi ona ličila tek treba videti. Da li Srbija ima bar deset ozbiljnih klubova koji bi ispunjavali minimalne uslove koje traži profesionalna liga, od minimalnog budžeta do garantovanih ugovora za trenere i igrače? Odgovor je, bar danas, jasan: nema. Možda će ih imati sutra, ali danas ih nema.
Jadranska liga je na prekretnici i ljudi koji je vode to znaju. Njihov pokušaj uvlačenja srpskih klubova u sistem bodovanja koji donosi trogodišnje ugovore sa Evroligom bio je očajnički pokušaj dužeg vezivanja srpskih klubova za Ligu (Partizan je postao pobornik Jadranske lige zato što mu sada odgovara taj sistem bodovanja, ako bi ove godine bio prvak Jadranske lige sa bodovima koje je već osvojio prošle godine, već bi stekao pravo na trogodišnji ugovor sa Evroligom od 2009. do 2012, bez obzira na učinak u narednoj sezoni, što bi srpsko prvenstvo učinilo besmislenim). Da bi opstala, Liga mora da promeni vlasničku strukturu koja je od početka u rukama nekoliko ljudi iz Ljubljane i iz Zagreba, u upravne organe moraju da uđu i predstavnici srpskih klubova, ali glavna stvar biće davanje takmičarskog značaja Ligi, ako to uopšte bude moguće.
Nije rečeno jer nije ni pitano, ali je sasvim verovatno da bi Evroliga dozvolila prvaku Jadranske lige učešće u Evroligi kada bi on ostao u okviru „balkanske kvote 3“. Drugim rečima, Evroliga bi prihvatila da šampion našeg regionalnog takmičenja igra Evroligu, ali na račun jednog od tri postojeća mesta koje drže prvaci Slovenije, Hrvatske i Srbije. To bi, na primer, moglo da izgleda ovako: Zadar osvaja Jadransku ligu i obezbeđuje mesto u Evroligi, Cibona osvaja prvenstvo Hrvatske, Partizan Srbije, a Olimpija Slovenije, ali jedan od njih ne bi mogao u Evroligu. Ko? Jedan kriterijum već postoji: broj pobeda klubova iz svake zemlje deli se sa brojem ekipa koje su igrale te sezone, a na osnovu tog rejtinga Srbija je, kao najuspešnija, dobila peti klub a Bosna i Hercegovina, kao najslabija, izgubila jedan i ostala samo na jednom predstavniku. Malo je, međutim, verovatno da će i Jadranska liga, a i nacionalne lige, hteti da rizikuju da zemlja, eventualno, ostane bez predstavnika u Evroligi…
Drugog rešenja, čini se, nema. Bez obzira na dobru organizaciju, izvrsne hotele, dobro suđenje, odličnu veb-stranicu pa i solidnu TV pokrivenost, ovakva kakva je danas Jadranska liga nema perspektivu. Ako se raspadne, što po mom mišljenju ne bi bilo dobro, bar joj neće biti kriva politika… Bilo kako bilo, o sudbini Jadranske lige treba da odluče klubovi koji igraju u njoj, a ne neko drugi, uključujući i nacionalni savez, u njihovo ime.
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve