Prvo smo dočekali Noleta. Moram da kažem kako je program naših slavlja, ma kako se organizatori trudili, uvek na kraju haotičan. Nole i Gagi, Noletova familija, muzika koja kasni, suveniri za koje se publika otima i reket koji ščepaju momci iz obezbeđenja. Uplašio sam se da će neko u publici ostati bez zuba kad je Nole bacao reket u raju, a niko ne zna kako će se program završiti. Završilo se srećom, na najbolji mogući način, jer smo u publici mogli da vidimo hiljade mladih koji konačno imaju svog idola. Pre samo desetak godina, njihovim vršnjacima su idoli bili Arkan ili Al Kapone. Proslava prvog velikog trofeja uspela je zahvaljujući beskrajnom Noletovom šarmu, a država, vlast, grad i svi nadležni su po običaju bili mnogo ispod njegovog profesionalnog nivoa. Tenis je dakle i kada se igra i kada se proslavlja – individualni sport, baš kao i Evrosong.
Posle smo glasali za predsednika. Srećom, iz godine u godinu, vreme od zatvaranja birališta do proglašenja prvih nezvaničnih rezultata sve je kraće i sada traje oko dva-tri sata. To takođe znači da su naši programi tokom izborne noći sve kraći i neobično sam srećan zbog toga. Parade stručnjaka, analitičara, statističara, političara i glasača – uz prekide zbog CESID-ovih konferencija, koje su praktično jedini bitan segment programa. Istini na volju – zanimljive su bile slike iz štabova uz nekoliko bisernih tv-momenata. Prvi je ciganski orkestar u štabu DS-a koji je pola čuke čekao komandu da zasvira i drugi je TV Intermeco iz štaba SRS-a kada je nastupila pauza za večeru. Kompletan štab, novinari, kamermani i gosti su sinhrono navalili na gibanicu i pečenje (da se ne ‘oladi). Možda ova naša Srbija i nije toliko podeljena – jer mogu da zamislim megažurku gde će trubači razgaliti apetit oba štaba istovremeno, to je trenutak kada će protivkandidati pružiti ruku jedan drugom kao dva zavađena domaćina i spojiti mezu i muziku.
Tadić je nakon pobede zaista održao pomirljiv govor, a ja sam imao neobičan utisak kako je Tomislavu Nikoliću konačno laknulo što se sve završilo. Verujem kako je potpuno iskreno vodio svoju kampanju i u velikoj meri otkrio svoju privatnost – što mu kao skromnom čoveku sigurno nije prijalo. Ono što će biti njegov nesumnjiv doprinos radikalima jeste sasvim novo lice stranke koje se moglo videti i na biračkim mestima – gde su posmatrači SRS-a (po direktivi) bili u odelima, propisno obrijani. Koliko će trajati ova finoća, to ne znam, ali je dala rezultate u vidu više od dva miliona glasova. Toma Nikolić je zaista uspeo da dobije glasove za kojima je tokom kampanje tragao, glasove ljudi koji do sada nisu glasali za radikale. Ipak – to nije bilo dovoljno.
Koštunica je glasao, Velja je svratio da glasa- izgleda da odavno nije plivao pa se malko opustio i bucnuo. Moj apsolutni biser sa biračkog mesta u novobeogradskim blokovima je majstor sa sprejom (tzv. prskač) koji je sprej držao ispod šajkače?! Dođeš da te poprska, a on izvede foru, digne šajkaču, uzme sprej i prsne i hop, ode sprej pod šajkaču. Evo ga ovde, nije ni ovde, šara mara, dve sestre iz Drvara, sprejić se traži, sprejić se krije, j…m li ga di je? U bivšem životu šibicar – u sadašnjem posmatrač izbora, obrni okreni – šišaš ovce. Ispade da je najprljaviji deo kampanje tekao putem SMS-a jer sam u doba tzv. tišine prikupio desetak poruka, svojevrsnog SMS natpevavanja kandidata. DS je birače podsećao na situaciju iz devedesetih, ratište, redove, restrikcije, a SRS na finansijske afere aktuelne vlasti. Ove argumente za srpske pojmove možete nazvati racionalnim, a onda je SRS udario u deseterac, pravoslavlje, Lazarevu zakletvu i kletvu, da bi se SMS duel završio skečevima iz bračnog života kandidata. Tadić i Nikolić – fazoni iz spavaćih soba, ko će koga i ko je sa čijom ženom u kakvoj vrsti odnosa. To je, pretpostavljam, ono što se u našem političkom životu i političkoj nekulturi smatra „personifikovanjem kampanje“.
Na kraju, realiti šou se završio, javnost se okrenula novom tipu mafije – sportskoj mafiji. Dok ovo pišem, uhapsilo Džaju i Cveleta (pitaće ih da l’ su gledali „Insajder“ na B92), dok je Bata Kankan još u pritvoru. Glasine kažu da je tokom hapšenja Boturović/ Buturović/ Botorović (nikako da pogodim slovo) verovao da je „žrtva“ šou-programa „Nemoguća misija“ na TV Pinku. Nije čovek verovo, sve čeka da rašire transparent, da počnu da ga zezaju, grle i tapšu po ramenu – kao nema ljutiš, zezamo se. Eto šta televizija napravi od čoveka!
