U našem društvu televizija deli sudbinu naroda. Istini na volju, ponekad pomaže da se dotična sudbina okrene u određenom smeru, ali kada zagusti, ona strpljivo čeka u redu sa penzionerima, diže kredite, slavi pobede sportista ili preti neprijateljima Srbije.
Sudeći prema političkoj situaciji, gledaoce možemo podeliti na tradicionaliste i moderniste, što je jedna od legitimnih srpskih podela. Ona je možda nastala u umetnosti, ali postoji i u politici, ekonomiji i gotovo svim oblastima života. Nije ova podela naša specijalnost. U legendarnoj sapunici hrvatske produkcije „Obični ljudi“ pratimo sudbine dve porodice, jedne tradicionalne, danas tajkunske, poreklom iz ruralne Hercegovine, i druge, stare purgerske, artističke i modernih shvatanja. Kod tradicionalista je na zidu križ, svi nose odela, žene ne rade, poroci se kriju, dok kod modernih svi piju, roditelji su rastavljeni, glumci, neobavezni i prilično neodgovorni. Na kraju se svi napiju, potuku, pa se posle kaju i trezne, pa se opet napiju i na kraju pomire.
Da vidimo šta je kod nas moderno, a šta tradicionalno.
Kobasicijada u Turiji. Primer tradicionalne svečanosti tokom koje se zadovoljava praistorijski falusni kobasičarski kult. To je takođe u filozofskom smislu sučeljavanje forme (creva za kobasicu), sa sadržajem (tajnom recepturom za mleveno meso), što se svake godine preispituje. Turijci su skloniji da glorifikuju formu – pa vole da kažu kako u Turiji svake godine imaju najduže crevo, a u ovom iskazu ćete primetiti i trijumf principa kvantiteta koji svake godine (jer je crevo sve duže i duže) daje sve dužu kobaju. Nakon svečanog defilea, posetioci (po pravilu penzioneri) kupuju kobasicu na metar, uz večito meričko jednačenje kilo = metar= litar, što olakšava kafanske porudžbine. Kobasica tako postaje univerzalna mera postojanja i merenja stvari a fizičke mere dužine, težine i zapremine postaju jedno – kobasica!
Antički princip Turije nastavlja se pečenjem vola na ražnju, gde takođe uočavamo antičku žrtvu – mitskog Minotaura koji završava na ražnju. Pečeni vo je u balkansku političku scenu ušao (za mene) pobedom HDZ-a koji je proslavu začinio volom na ražnju. U Turiji se vo peče na banatskoj bukovini-šepuriki. Ovaj nepravedno zapostavljeni autonomaški energent promovisan je kao rešenje za naše probleme, pa nam po svoj prilici Južni krak (potok) neće biti potreban. Esencija tradicije i televizije bila je emitovana na Super TV-u.
Susret tradicionalnog i modernog biće vidljiv i tokom novog VIP serijala Velikog brata. U anketi sprovedenoj među građanima mogli ste da čujete koga bi voleli da vide među ukućanima, ko ih nervira, ali ste mogli da vidite i zamaramljenu devojku koja VB smatra „američkom budalaštinom“. VB tako postaje antiklerikalni šou, istina ne američki, a ukućani će možda biti shvaćeni kao albanski pekari u Somboru. Pekari-amateri iz udruženja sa crkvenim imenom delili su lebac pred albanskim pekarama, kao Arkan na Kosovu devedesetih. Bio sam tada u Prištini i moram reći da postoji i veće ludilo, kada je sveštenik osveštao bazene i jezero tokom letnje sezone. Zamislite slično ludilo na Adi Ciganliji. Tamo gde se verom nadmeću kao turijskom kobasicom, nema normalnog života.
No glavno pitanje ostaje sadržaj, šta je moderno, a šta tradicionalno? Najbolji odgovor dobio sam ponovo na televiziji, tačnije u reklami za deterdžent. Bile majka i ćerka, pa prale beli veš. Majka je prvo savetovala ćerku kako veće ne znači i bolje (antiturijski postulat), pa je ćerka naučila kako je koncentrovani deterdžent bolji – bio je to trijumf modernizma nad uvreženim predrasudama, Srbija je krenula napred.
No, da l’ su se potrošači zbunili ili je prodaja opala, tek u sledećoj reklami eto opet majke i ćerke a pred njima dve vreće deterdženta – veća (tradicionalna) i manja (moderna). Ćerka je sluđena, koji je bolji, a majka će ti njoj „Neko voli tradicionalno, a opet, neko voli moderno„. Potpuno je fenomenalno kako je tanano dočarana ta seksualna simbolika, koja je u suštini svake reklame, jer se moderno i tradicionalno svodi na – način! Dakle, u obe vrećice je isti, hm, deterdžent, samo je pitanje ko šta voli. Tako ti je dete drago i u životu.
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
