Porodica je rečenica

Nakon što je prikazan na poslednjem FEST-u, film Voz za Dardžiling američkog reditelja Vesa Andersona počeo je nedavno da se prikazuje u nekoliko bioskopskih sala u Beogradu. Ovaj filmski događaj iz ranga onih koji se lako daju prevideti, naročito u trenutku kada je repertoar sasvim solidno popunjen sa tri domaća filma i nekolicinom pristojnih belosvetskih hitova, ipak je značajan, ne samo za respektabilan broj poštovalaca ovog reditelja kod nas, već i sa izvesnog strateško-edukativnog aspekta. Naime, na mnogo načina se može izreći ono što nije u redu sa našim savremenim filmom, a ovo je samo jedan od njih: U srpskoj kinematografiji ne postoji nijedan Ves Anderson.

Film pred nama, Voz za Dardžiling, možda nije najjednostavniji način da se upoznamo sa kinematografijom ovog reditelja. Ovo ostvarenje je najhermetičnije od svih prethodnih i zahteva izvesnu vrstu predrasudnog poverenja u autorovu poetiku. Možda su pravi način za uvod u Vesa Andersona njegovi filmovi Rushmore iz 1998. ili The Royal Tenenbaums iz 2001. godine, koji je i njegov najveći uspeh kod kritičara i na blagajnama, nominovan i za scenaristički Oskar, a koji su gledaoci mogli da vide i na FEST-u 2002.

U vozu za indijsku provinciju Dardžiling, gde je aktuelni film sniman, našla su se tri brata koja su se poslednji put videla godinu dana ranije na očevoj sahrani. Ovo je podloga za još jednu u nizu varijacija dva najosnovnija sastojka Andersonovog poetskog mikrokosmosa: porodica i humor.

Promotivni slogan za pomenuti The Royal Tenenbaums je glasio: „Porodica nije reč, porodica je rečenica“. Svi njegovi filmovi u najužem smislu se bave problemom mogućnosti postojanja porodice kao elementarne socijalne grupacije. Odnosi nisu idilični, ni najmanje. Između članova porodice često vladaju zavist, nepoverenje, najsitničavije prebacivanje, ali i jaka, ponekad i nezdrava bliskost koja proizlazi iz zajedničke prošlosti. U Vozu za Dardžiling, u kome tri brata tumače Oven Vilson, Džejson Švarcman i Edrijen Brodi, skučenost malog kupea daje glumcima šansu da se beskrajno poigravaju na temu sitnih netrpeljivosti u koje je uključena nemala doza improvizacije.

Sve scenarije je pisao zajedno sa svojim cimerom sa fakulteta, glumcem Ovenom Vilsonom, sem ovog poslednjeg na kome je radio sa drugim svojim starim saradnikom, glumcem Džejsonom Švarcmanom, i Romanom Kopolom, sinom slavnog reditelja. Sve svoje filmove je pravio sa nekolicinom uvek istih glumaca, opet cimerom Ovenom Vilsonom, njegovom braćom Lukom i Endrjuom Vilsonom, Stivenom Dignanom, Anđelikom Hjuston, Bilom Marejem… Većina glumaca s kojima je radio vraćali su se da ponovo snimaju s njim. Kada je Bil Marej pročitao scenario za Rushmore, rekao je da mu se toliko svideo da bi ga radio i za džabe, i posle toga se, u manjoj ili većoj ulozi, pojavio u svim filmovima do ovog poslednjeg. Vremešnog vlasnika kafića, u kome su on i Oven provodili vreme dok su bili na koledžu, Amerikanca indijskog porekla Kumara Palanu, pretvorio je u ikoničku figuru svakog od svojih filmova. Slično je i sa publikom. Mnogi Andersona ne vole i smatraju da su mu filmovi prazni, emotivno distancirani i umotani u šarenu hartiju autoreferencijalne ironije. Oni koji ga vole, među kojima su i neki veliki američki reditelji kao što je Martin Skorseze, doživljavaju njegove filmove kao lične, gotovo intimne događaje.

Humor je druga bitna stvar u opusu Vesa Andersona. On je tu, izbija iz svakog detalja, ali nije jednostvno obrazložiti u čemu se sastoji. Da je bilo koji od ovih filmova sniman kao sitkom, pred živom publikom, verovatno bi to probno gledalište propustilo većinu humora. Stvar je u tome da kod Andersona ima humora ali nema komedije. Smeh izazivaju samouverena infantilnost likova, dobro pogođeni gestovi nekih malih frustracija i sve drugo što proističe iz karaktera i glume. U Vozu za Dardžiling dodatak tom standarndom humoru sastoji se u ismevanju američkih turista na nečemu što zovu spiritualno putovanje. Par sekundi pošto kleknu da se mole u hindu hramu, jedan od njih pita: „Je l’ radi? Je l’ osećaš nešto?“

Ves Anderson je tek jedan od nekolicine nezavisnih reditelja koji su najbolje što kinematografija Sjedinjenih Država ima da ponudi. On nije bio slavljen kao prorok američke svakodnevice niti se njime koristila američka filmska akademija da bi kredibilitet avangarde trošila na prikrivanje trenutnog kreativnog zamora u Holuvudu. Naprotiv, Anderson kreće drugim putem: umesto da pravi nešto opšte, on pravi nešto specifično. Umesto nečega što je univerzalno prepoznatljivo, on snima filmove koji ne liče ni na šta što ste pre videli. Umesto da pravi filmove koji mnogo znače, on pravi filmove koji mnogo govore. Ovaj pristup ne mora da proizvede ostvarenje koje će se svideti svakom gledaocu, već koji će voleti odabrani. Upravo je to prostor koji čeka da bude popunjen u domaćoj kinematografiji, pošto i uslovi u kojima radi Ves Anderoson nisu mnogo različiti od onih u kojima se kreću ovdašnji reditelji i producenti. Njegovi filmovi nisu skupi, nisu pretenciozni, nisu vulgarni, u njima nema pogibija (sem u jednom), nema naricanja nad sudbinom, sveoubuhvatne zatucanosti, ozlođejeđenosti, samosažaljenja… S druge strane, u njima autori govore o stvarima koje ih interesuju i koje poznaju, posvećuju pažnju detaljima, rade sa ljudima koji ne otaljavaju posao i koji se evidentno dobro zabavljaju dok ga rade. I konačno, ne pokušavaju da objasne celokupnu mašineriju naše propasti, već traže srodne duše. Ta vrsta sebičnosti nam je potrebna.