Na počinak su, posle svega, otišli ćutke, onako smeteni i iscrpljeni svađom, jer ništa čoveka ne iscrpljuje kao što ga iscrpljuje svađa i onaj duboki bol koji iz nje dolazi. Legli su pazeći da slučajno jedno drugo ne dodirnu, oboje su znali da bi taj dodir bio suvišan, a i mogao bi biti pogrešno protumačen. Uostalom, sve naše nevolje i potiču od pogrešnog tumačenja.
M–da. Mihajlu se Pantiću kanda dopalo „konceptualizovanje“, odnosno eksplicitno tematsko fokusiranje njegove prethodne prozne zbirke (Ako je to ljubav, v. „Vreme“ br. 686), pa je i ova koja je usledila za njom „komponovana“ na tom tragu. Nema u tome, uostalom, ničega neobičnog: bol kao (lajt)motiv, nakon ljubavi u istoj ulozi – šta može biti prirodnije od toga?
Iako u potpunosti osposobljena za samostalan život, ova je zbirka nesumnjivo dokaz jednog kontinuiteta. Mihajlo Pantić je tamo još sa Pesnicima, piscima… počeo da napušta – zapravo, pre da postepeno revidira – svoju ranu „sobnu“ poetiku, da se pomera ka svojevrsnom urbanom (post)realizmu, i taj je evolutivni proces nekako sazreo u Novobeogradskim pričama, da bi se nastavio u potonjim trima kolekcijama. Naravno, i sam je Novi Beograd znamen tog kontinuiteta: junaci ovih najnovijih priča takođe su Novobeograđani, pretežno životom zasićeni – nekad i pre njegovog „pravog početka“, koji nikako da nastupi – a od smrti prestravljeni sredovečnici koji avetaju ledinama između novobeogradskih kula-betonjerki. To što je zapalo da Mihajlo P. baš za ovu zbirku dobije Nagradu grada Beograda u neku je ruku slučajno, u tom smislu da je mogao da je dobije za bilo koju od svojih recentnijih zbirki. A to što je ona došla baš sada, možda je takođe nekakav omen: čini se da i ona nekako potvrđuje i stavlja tačku na jednu prirodno i skladno zaokruženu celinu. Ovo će reći da je Ovoga puta o bolu možda poslednja zbirka u kojoj „nereformirana“ Pantićeva NBG-formula (soliteri, pecanje, midlife crisis, gorko-smešne ljubavi…) mahom dobro funkcioniše. Puko nastavljanje u istom pravcu bez neke vrste iskoraka u drugačije i neistraženo verovatno bi išlo na štetu kvaliteta i estetske verodostojnosti književnog teksta.
Kako god, među osamnaest ovih priča bar je jedna antologijska (Najorganizovanija žena na svetu), i bar je pola tuceta izvrsnih studija na zimzelenu ejmi-vajnhaus temu Love is a losing game (Kosara, Vladimir, i svi savremeni parovi, Svađa, To je sve što bih za sada mogao da vam kažem o Tamari, Mraz etc.) ili prolaznosti, „užasa praznine“ & sredovečnog veltšmerca (Šta sam ja sebi, Sam, očajan, ljut i na dijeti, Pre nego što se izgubim u predvečerju…). Vidi se to, rekao bih, i u onom dežurnom, lapidarnom nemuštom zaključku koji se sistematski provlači kroz Pantićeve recentne zbirke: u Sedmom danu košave bilo je to „ah“ (tu još, zar ne, ima nekog elana…), u Ako je to ljubav smenilo ga je sumnjičavo „hm“, da bi u novoj zbirci na red došlo rezignirano „m-da“… Uh, neće valjda u sledećoj zbirci biti tja?!
I zaista, da je ovo još vreme LP ploča – uz čije krckanje su gotovo svi Pantićevi junaci prošli svoje sentimentalno vaspitanje – moglo bi se reći da je ova zbirka neka vrsta tamnije, B-strane one prethodne, jer ova je knjiga možda ponajpre kolekcija priča o nerazumevanju: ne razumeju se roditelji i deca, uopšte mladi i stari, zdravi i bolesni, oni koji su otišli i oni koji su ostali, ne razume se čovek počesto ni sa samim sobom, svojim željama koje potiskuje i strahovima koje (uzalud) rasteruje, ali najmanje se razumeju oni koji se vole jer se vole a ne zato što ih nekakvo krvno srodstvo „tera“ na to, ljudi koje vezuje ona najtananija, najosetljivija i najdragocenija od svih spona, ona koja ume da se rasprhne onog trenutka kad nadobudno kreneš da je definišeš.
Drugi, možda i presudniji aspekt ove knjige njena je dosledna usredotočenost na bol i na strah „metafizičke“ naravi: ako se, mada iluzorno i tek ponekad, i može uteći od boli koje nam zadaju drugi i koje zadajemo drugima, od onog najstrašnijeg prokletstva, od samosvesti smrtnog bića nema zaklona. Neki od najvrednijih Pantićevih junaka upravo su ti ljudi koji su tek postali svesni da su zagazili na onu manje prijatnu stranu pauze između dvaju nepostojanja, svi ti uzaman ustrčani i uzvrpoljeni „večernji trkači“ (Vlajković!) koji su se obreli pa se sada osvrću „u zrelom dobu, sa vrha sa kog se vidi i na ovu i na onu stranu“. Dobro, a šta to ima na „ovoj“ strani: uspomene, tiha, sipljiva nostalgija koja uporno podriva samu sebe, sitničavo inventarisanje „prolaznog vremena“, svog i onih s kojima si odrastao, i baš u to gledaju Pantićevi junaci, istovremeno bacajući sve izduženije poglede na „onu“ stranu, na nizbrdicu u podnožju koje čeka… šta, zapravo? U redu, valjda ništa. Ali, ništa je nepojmljivo, otuda i neprihvatljivo. I svest o tome je bol koja neće proći, nego će samo rasti. I ta je bol sve vreme tu, postojana kao ono svemirsko pozadinsko zračenje: „ne čuješ ga“, ali te ne napušta ni za sekund, nego te prožima do srži. Naravno, nije Pantić nikakav morbidni smrtopisac, nego diskretno lirizovani rezoner sa obetonjene, košavom razduvane panonske pustare, i u tome je svom počeću i ovakav i onakav, ali jedno ne treba zanemariti: neki od najdragocenijih ljudi Novog Beograda stanuju baš u njegovim pričama.