Tmurni oblaci prate nas dok se truckamo ka Karađorđevu i samo pojačavaju zebnju! Šta ćemo zateći tragajući za nekadašnjim turističkim rajskim vrtom? Jad radnika bez plata? Kosture propale mehanizacije i farmi, slom nekad silne vojne ustanove? Na početku beše – ćutanje! Vršilac dužnosti direktora Vojne ustanove, kapetan Goran Opačić, kaže da ne sme dati nijednu izjavu bez odobrenja više komande. Pošto nam je bilo pomalo nepraktično da nedeljama čekamo da nam Ministarstvo odbrane kaže: „Ne“, rastajemo se sa v.d. Opačićem, zadovoljni što smo dobili dozvolu da makar popričamo sa upravnikom ergele i obiđemo lovište.
U kancelariji upravnika Nebojše Zlatanovića, ukrašenoj fotografijama iz slavnog perioda ergele, saznajemo da je ustanova „Karađorđevo“ osnovana 1885. godine kao državno imanje Austro-Ugarske monarhije, odnosno uzgajalište konja u sastavu poznate mađarske ergele „Mezchegues“. Svojevremeno, karađorđevačka ergela bila je najveća u ovom delu Evrope i tada je u njenim štalama bilo i po 800 konja. Tu je bio cenjeni reprodukcioni centar za odgajanje lipicanera koji i sada čine trećinu grla u štalama. No, one su trenutno poluprazne, pošto je broj konja opao na 135, što je i dalje nedostižna brojka za ostale srpske ergele.
POŽUTELA KNJIGA UTISAKA: Posebno mesto zauzima ponos ove ustanove, grlo Atlantik – slavni rekorder beogradskog hipodroma. Kada su trener sportske štale Aleksandar Marković i upravnik ergele Siniša Zlatanović odlučili da sredinom osamdesetih u Londonu pazare dvogodca neobećavajućeg pedigrea, mnogi su pomislili da je svota od 1600 funti sterlinga proćerdana. Ali, iskusno oko stručnjaka uočilo je zanimljivu predačku crtu u poreklu ždrepca koja će ga učiniti najuspešnijim karađorđevačkim galoperom svih vremena. Čudesni trkač osvojio je na desetine trofeja i napunio muzej ergele priznanjima. Atlantik je i danas živ, dvadesetrogodišnje grlo ponosito troši svoje staračke dane, nakon što je 1991. prestao da se takmiči. Ovdašnji hipodrom je otvoren 1982. godine i na njemu su se tačno dve decenije održavale prestižne konjičke trke. Ali, onda je ponestalo para, pa je za tren oživeo tek 2006. godine kad je poseta tadašnjeg ministra odbrane Jovana Stankovića pomogla da vlada poslednji put kapne sredstva brinući o užitku svog ministra. Od tada, hipodrom se zapraši samo za vreme prvomajskih praznika, kada se organizuje uteha u vidu trke fijakera. Ustanova poseduje više desetina fijakera i saonica, ali majstori koji bi ih održavali su nedostupni ili izumrli (što se svodi na isto). Nekoliko fijakera je u odličnom stanju i oni služe za prevoz gostiju prilikom turističkih obilazaka, i za svatovske povorke.
U muzeju ergele zanimljivi eksponati su saonice i kočije iz Titovog perioda. Prelistali smo i knjigu utisaka, pretpostavlja se najstariju u zemlji, pošto je nastala 1924. godine. Tu su se pribeležili mnogobrojni posetioci: Tito i drugarica mu, drhtavim rukopisom i Mira Marković, te puno samouverenije, kicoški naherenim slovima predsednik Boris Tadić. Gazdinstvo koje je s lakoćom hranilo čizmaše bivše Jugoslavije, ne podmiruje ni potrebe preostalih grla. Saznajemo da izvesna sredstva uplaćuje Ministarstvo poljoprivrede – za „osveženje krvi“, tj. očuvanje genetskih resursa konja, pa se deo tog novca koristi i za puku prehranu.
ODSTREL ZA USPOMENE: Zbog silesije retkih biljnih i životinjskih vrsta zbog kojih bi svaki biolog pao na teme, u Karađorđevu je 1997. godine ustanovljen Specijalni rezervat prirode, koji se proteže na gotovo 3000 hektara, a čine ga dve prirodne celine: područje Bukinskog rita i područje Vranjaka i Guvništa (šume razdvojene barom Mostonga). Bukinski rit je kompleks ritskih šuma uz Dunav, gde su se razmahale bele vrbe, crne topole, hrast lužnjak i jasen, te barsko-močvarne biljne zajednice. Bukinskim ritom tabana i veliki broj divljači, pa se tu kroz lovački nišan, a i ovako, mogu susresti jeleni raznih sorti, divlje svinje, kao i ugrožene vrsta sisara u koje se nipošto ne sme pucati: vidre, divlje mačke, kune… Najvrednije prirodno bogatstvo predstavlja pet parova orlova belorepana, zastupljenih još i u Crvenoj knjizi ptica sveta (lepo zvuči, mada nismo uspeli da shvatimo o kakvoj je knjizi reč). Teško je i nabrojati sve posebne vrste ptica koje se ovde gnezde: retke crne rode, česte bele, crvene lunje… Kad u priču uplivaju i netom omrešćene ribe, jasno je koliki potencijal ima Karađorđevo. Šume kompleksa „Vranjak“ i „Guvnište“ takođe u svojim nedrima kriju živuljke dobrog trofejnog kvaliteta: jelene lopatare, muflone i virdžinijske belorepe jelene (eno jednog i na grbu ustanove), srne… Tu je i sitnjež zečeva, fazana, prepelica… Zvanično je ovo lovište otvoreno 1946. godine, dok je još trajao i uporedni lov na preostale četnike. Do 1982. godine lovištem zatvorenog tipa praštale su jedino diplomatske lovne kanonade. Posle Titove smrti je komercijalizovano i pruža mogućnost lova specifičnog za svaku vrstu divljači i za tu svrhu lovcima su na raspolaganju bili (a sad uglavnom nisu) fijakeri, sanke, čamci, terenska vozila i druga oprema. Devedesete je ovde odstreljen najskuplji jelen u Evropi, vredan 33.000 dojč maraka. No, problemi iskrsnu i gde im se niko ne nada. Strani lovci meso ustreljene divljači ne mogu uneti u svoju zemlju, dok ne potpišemo sporazum o tome sa Evropskom unijom. Kod nas lovci iz inostranstva mogu uneti samo jedan primerak oružja, a u Hrvatskoj dva. I za kraj, veterinarski pregled lovačkih pasa može se obaviti samo na prelazu Batrovci, pa stranci, ako zbog svih tih zavrzlama ne odustanu od lovišta, bespotrebno kruže. Dugo godina je lovište „Karađorđevo“ dominiralo i u organizovanom lovu na fazane, pa je osnovana fazanerija „Vranjak“, gde se godišnje znalo zapatiti i po 60.000 pilića koji su mahom prodavani lovačkim društvima u dobi od šest do osam nedelja. Danas u ovoj fazaneriji nema niti jednog fazana… Pristižemo do Titove čeke odakle je velikan, suzdržavajući se od tompusa, pritajen vrebao da naiđu ošamućeni (od svežeg vazduha, naravno) kapitalci.
ZABRANJENI GRAD: Ako ste imali želju da prespavate u krevetu Jovanke Broz, izbanjate se u đakuziju koji je overio tmurni Leonid Iljič Brežnjev ili doručkujete šunku od medveda u kući na vodi gde je svoje blagoutrobije snabdevao Maršal – računajte da će vam prostor te želje ostati nenaseljen. Predsednička rezidencija pripada Gardi i izdvojena je iz Vojne ustanove, a prostire se, skupa sa pratećim objektima, na 333 hektara. To je izistinski zabranjeni grad, nedostupan čak i rođacima četrdesetak radnika, koji imaju retku karađorđevačku privilegiju da nisu zaboravili značenje reči plata. Naravno, unapred smo znali da ne postoje nikakve šanse da nas pripuste u Rezidenciju, pa smo se oslonili na objavljene natpise, razasute podatke od onih koji su imali tu čast da ovaj objekat namenjen za „pružanje reprezentativnih usluga licima na najvišim državnim dužnostima i njihovim gostima“ posete. Prvo je krenula ofanziva na „salaš u ritu“ i to 1946. godine. Trebalo je skršiti otpor jaruga obraslih trnjem, isušiti močvaru, od grdobnih uvala napraviti jezerca. Kad je prvo jezero napravljeno, Tito je Dragu Malenici, prvom upravniku rezidencije, rekao: „Ovo je dobro, raspali dalje!“ I drugovi su raspalili. Prvo je 1957. nikla „Vila za odmor“, tzv. Stara rezidencija, prizemni, zidani, hajmo reći – skromni objekat. Zasađene su retke vrste drveća iz budućih nesvrstanih zemalja, posađeno ukrasno šiblje i cvetne leje, uređena lovišta, a jezera (kojih je u „maleničkom zanosu“ nastalo 17) obogaćena ribom i nastanjena jatima raznih ptica. Gradnja nove, predsedničke rezidencije, na sprat, od brvana i savremenih materijala, počela je u ranim sedamdesetim, i u njoj je sagrađena kongresna sala sa 400 mesta (bila bi vrlo pogodna za skupove radnika ustanove koji godinama ne primaju plate). Luksuzni deo zgrade u kome su smešteni bazen sa termalnom vodom, teretane i trim kabineti, dograđen je polovinom osamdesetih. Na spratu su apartmani u kojima su odsedala najvažnija imena Titovog doba – Kardelj, Toljati, maršal Montgomeri, Dolores Ibaruri, već obuhvaćeni Brežnjev i drugi dragi… Na zidovima prevredna platna najpoznatijih slikara. U frizerskom salonu su prve dame doterivale trajne, a kažu da Jovankina hauba radi isto kao i u srećna čupava vremena. Sredinom sedamdesetih izgrađeni su vinski podrum i kuća na vodi, bačka kuća sa čardakom, đeram, vetrenjača… Tu je i mongolska kuća, dar tamošnje vlade, koju je zub vremena prvu dokrajčio, pa je preostao samo staklenik koji ju je neuspešno štitio. Rezidencija ima dva heliodroma, sopstvenu fabriku vode i agregat. Jedna od asfaltiranih staza nosi naziv „Staza zdravlja“, a presvučena je asfaltom, ukrašena kandelabrima i mladim stablima samo 48 sati nakon što je Tito natuknuo da je taj krajolik izuzetno prijatan za šetnju. Sjaj Karađorđeva datira iz sedamdesetih, pa su nameštaj i enterijer u retro fazonu. Ali istorijski značaj još prevlači pozlatu ovih objekata. U sklopu šumskog kompleksa podignuti su restorani, lovačke kuće, golf igrališta, teniski tereni i druge maštarije za dokolicu elite. Tu su prekrajane sudbine naroda i epohe. U jesen 1971. godine Tito se upravo u Karađorđevu razmahao mačem vlasti i posekao hrvatske, a uskoro i srpske liberalne i kapitalne glave. „Idem, i odmah ću se vratiti!“, rekao je Vrhovni dok su ga iz Rezidencije u Karađorđevu odvozili u Ljubljanu. Nije se vratio, a njegovi epigoni nisu baš uobičajavali posete Rezidenciji, mada pravo korišćenja imaju predsednik Srbije, ministar odbrane, načelnik Generalštaba i visoki svetski zvaničnici koji bi ih posećivali. No, kad se setimo da su upravo na puteljcima oko rezidencije i na klupici stisnuti jedan uz drugog rahmetli predsednici Milošević i Tuđman kidali vučjim zubima Bosnu i delili plen, možda je i bolje što je tako.
DOM ZA RUŠENJE: Prvi težak udarac ustanovi koja je hranom punila vojne kazane širom domaje zadali su gladni crvi hiperinflacije. Novac za robu pristizao je sa zakašnjenjem, taman da bude bezvredan. Načeta je biljna proizvodnja pšenice, suncokreta, kukuruza… Stočarske farme u kojima su se nekad tiskali tovljenici (znalo ih je bivati i po 20.000), tovna junad, krave, kokoške – urušile su se, tako da ovog momenta u njima nema ni traga od stočnog fonda. Mehanizacija je ostavljena da istruli pretvarajući negdanju raskoš gazdinstva u avetinjski prizor. Radnici su isprva dobijali potvrde koje su trampili za hranu da obezbede preživljavanje porodica, a od marta 2002. godine ne znaju šta je plata. Tajkuni su se lešinarski kružili oko Karađorđeva, bilo je i ozbiljnih ponuda od Instituta za ratarstvo i nekih firmi, Vojska je jedini tender poništila, ali rešenje za Vojnu ustanovu nije pronašla. Troškovi održavanja ergele, lovišta, potom (hipotetička, nažalost) ulaganja u setvu, žetvu, kao i održavanje objekata u „Karađorđevu“ su enormni. A pare nisu problem, čim ih nema. Status ustanove je i dalje u magli.
