Sto dana nakon (samo)proglašenja nezavisnosti Kosova, pale su i prve žrtve tog čina, i to, gle, usred Beograda. Srećom, žrtvovanje o kojem govorim simboličke je naravi; odviše simboličke, rekao bi mnogokoji svedok nedavne istorije. Elem, plavokosa Jovana i plavokosija Maja osuđene su na po deset meseci zatvora, uslovno na četiri godine, zato što su tokom najodvratnije noći u savremenoj istoriji Beograda odviše lično doprinele ionako već odviše pravednom gnevu zarad nepravde koju su belosvetski imperijalistički moćnici naneli standardno, upravo već monotono nedužnom narodu srpskom. A Jovana i Maja udarile su neprijatelja znalački, tamo gde ga – onako obezduhovljenog – najviše boli: u novac, tj. u robu. Otuđile su, naime, iz imperijalističkih radnji – tih varljivih izloga lažnog sjaja Novog svetskog poretka – izvesnu količinu krpica, patika i sličnih andrmolja od one sorte koja se odavno još pravi na Istoku a „brendira“ na Zapadu.
Kako sada stoje stvari, kanda su Jovana i Maja jedine koje su se te noći pozabavile nečim protivzakonitim, pošto niko drugi (još) nije osuđen za bilo šta drugo u vezi s tadašnjim dešavanjima, mahom mnogo opakijim od mažnjavanja patika i parfema. Fakat je, uostalom, da su stotine, možda i hiljade drugih radile isto što i one, ali šta ćeš, baš one su imale maler da budu usnimljene i prikazate, te tako surovo kažnjene najgorim mogućim vidom globalne slave.
Nije da ih nešto žalim i branim: odrasle su osobe, svesno su činile kažnjiva – pri tome još i niska, prezrenja dostojna – dela, te se utoliko može reći da im se u ovih stotinak dana nije dešavalo ništa što nisu zaslužile. Ovde me više zanima nešto drugo: ko su Jovana i Maja, šta je društvo u kojem su se formirale, i kakvi su ljudi koji – u sudnici i van nje – mere njihovu vinost ili nevinost? Najpre, kontekst: Jovana i Maja krenule su tih dana na „patriotski protest“ zarad Kosova; nema razloga da im ne verujemo da im tog popodneva još nije bilo ni na kraj pameti da će koliko uveče na, hm, prilično nekonvencionalan način doći do firmiranih krpica. Ta, ne kaže li stara izreka: „prilika čini lopova“? E, tu smo braćo i sestre, kod prilike: šta je, u ovom kontekstu, „prilika“? Šta je to što „obične“ ljude & mirne građan(k)e koji se inače ne bave kriminalom u vidu zanata, niti su na bilo koji drugi primetan način sociopatski strukturirane ličnosti, tako ponese da očas posla prelete preko stanovitog zakonsko-etičkog Rubikona koji u „normalnim“ prilikama ne bi pregazili ni slučajno? Ko se seća serije kanibalskih ratova 1991-1999. nagledao se tog fenomena: čak su se i mnogi do tada čestiti ljudi – znate ono: vredan, neosuđivan, dobar radnik, uzoran kolega, brižan otac i muž… – vraćali sa terenskih „oslobodilačkih“ pohoda nakrcani tuđim frižiderima, televizorima, videorikorderima ili makar buradima vina i konavoskim pršutama. Još tada je gotovo pa „legalizovana“ ta pošast: patriotizam kao legitimni iskazni oblik sociopatije i pokriće za svakovrsnu niskost, od imovinskih nestašluka do zadovoljavanja nekih mnogo mračnijih poriva. Samo što se to, eto, dešavalo Negde Drugde, po dalekim poljanama i gudurama, a ne u centru Beograda, i što to nisu snimale kamere. A opet, ko vam garantuje da mnogi od onih kolekcionara tuđe pokretne imovine koji su onomad krenuli u „boj za narod svoj“ nisu to isprva učinili čista srca, kaogod što su Jovana i Maja krenule na miting sa očima i mislima izvan svakog zla (osim da, recimo, „Šiptarima jebemo kevu“ ili nešto slično, ali otkad je to etički prekršaj po rodoljubačkoj meri stvari)? Ali, kad se jednom nađeš tamo, to jest „u prilici“, dogodi se jedan paranormalan fenomen, prosto ruka krene sama… Ima, dakle, neka tajna veza između patopatriotizma i lopovluka koju nauka, čini se, nije još dovoljno ispitala!
Jovana i Maja bile su tek bebe kada je negde u njihov komšiluk iz Slavonije ili Semberije stigao prvi golf, video, zetor ili motor odviše zanimljive vlasničke istorije. U međuvremenu su ih sa televizijskih, školskih, uličnih, a možda i kućnih predikaonica učili da su onaj Srećni Par, okrutni šef mafije i priprosta drumska zevaljka simboli poželjnosti, glamura i uspeha. Dobro, učili su tome i mnoge druge, pa ipak nisu svi kupili tu priču, daleko od toga. Jovana i Maja, dakle, nisu nedužne, taman posla: one samo nisu krive na onaj način na koji to zamišlja bernhardovski odvratna malograđanska imaginacija, etički osetljiva samo na najbanalnija nepočinstva: u redu je Šiptarima Jebati Kevu, ali nije OK krasti patike! Naročito što su to, b’ate, kad malko razmisliš, zapravo srpske patike! Među onima koji su hteli da „spale“ Maju i Jovanu onih februarskih dana čuče mnogi baš takvi: njima su one i krive i dužne jer su „osramotile jedan veličanstveni događaj“. Koješta: Jovana, Maja i slični su (ofrlje skrivana) istina i suština tog i takvog „događaja“, a ne tek njegove neželjene nuspojave, ili čak kontraindikacije. Takvi su „događaji“ po sebi nosioci mračnog i razornog, a pri tome veoma jakog naboja destruktivnosti, nasilja i svakovrsne sociopatije. To, naravno, ni u ludilu ne znači da su svi učesnici takvih događaja siledžije i(li) lopovi: ali, da, to vaistinu znači da su takvi događaji po samoj svojoj naravi legla niskih poriva. U tom je kontekstu čak nekako „ljudskije“ maznuti patike iz prodavnice – to jeste sebično i nisko, ali opet nekako biofilno – nego razbiti nekome glavu, kola ili ambasadu, šta već ko ima (što je nastrano u svojoj patološkoj samosvrhovitosti).
Na drugoj strani, uslovnim osuđivanjem Jovana i Maja de facto su oslobođene: prilično je sumanuto verovati da bi u narednih četiri godine one iznova krale patike, pošto je prilično nezamislivo da Kosovo još jednom proglasi nezavisnost, i da se mi onda još jednom zbog toga iznenadimo i uvredimo… Šta ih je to oslobodilo? Loša savest, potuljena saučesnička solidarnost, eto šta. Kakvi su Šerbulići i Smrdići, takva su im i deca.
