Zgodan krater za arterski bunar

Dakle, nije reč o vodi na Marsu. Dok kosmička sonda Feniks, koja se na Mars spustila prošlog meseca, prekopava sever Crvene planete u potrazi za vodom i drugim znacima da je na ovom svetu moguć život, grupa američkih istraživača javlja da je otkrila vodu u neposrednom komšiluku – na Mesecu. Istraživači sa Univerziteta Braun, Instituta za nauku Karnegi i Univerziteta Kejs vestern rezerv, do tog otkrića su došli proučavanjem uzoraka mesečevog tla koji su prikupljeni još tokom misija Apolo 15 i Apolo 17.

Čitav slučaj će možda promeniti pogled na istoriju nastanka Meseca, imaće neke praktične primene, ali ako ništa drugo, on pokazuje da nema dobre analize svemirskog kamenja dok se ono ne donese kući. Pre nekoliko nedelja sam u razgovoru sa jednom koleginicom pomenuo optimistične podatke o postojanju vode koje je posle svojih prvih analiza tla robotizovani Feniks poslao sa Marsa, ali je ona, na to moje laičko oduševljenje, odgovorila kako je najbolje sačekati da se Feniks vrati i donese kamenje na Zemlju, pa ćemo da vidimo.

Neočekivano otkriće iz mesečevog kamenja donetog pre trideset godina pokazuje da je svojim stavom bila prilično u pravu, bez obzira na to što se Feniks nikad neće odlepiti od površine Marsa i ništa materijalno neće doneti kući, kao uostalom, ni bilo koja sonda koju je čovek uputio na ovu planetu. Sve što u tom smislu imamo sa nekog drugog sveta jeste 381,7 kilograma stenja i drugog materijala koje su astronauti doneli tokom šest poletanja i sletanja na Mesec, počev od čuvene Apolo 11 misije iz 1969. godine do poslednjeg leta tokom Apolo 17 misije u 1972. godini.

VODA IZ SVEMIRA: Većina tog materijala čuva se u naročitim, inertnim uslovima, u azotnom gasu u NASA Svemirskom centru Džonson u Hjustonu u Teksasu. Sve do prošle nedelje, sva dosadašnja, brojna hemijska i spektroskopska proučavanja ovog materijala, pokazivala su da u unutrašnjosti i na površini Meseca nema tragova vode ili leda.

No, astronomi su smatrali da je nekakve vode ipak bilo na Mesecu. Raširena je pretpostavka da je voda na Zemljin prirodni satelit stigla tokom uobičajenih udara kometa, asteroida i meteorita u njegovu površinu, ali da je ubrzo iščezla i pobegla nazad u svemir – zbog toplote udara, energije Sunčevog zračenja i slabe gravitacione sile na Mesecu. Međutim, po jednoj teoriji, nešto je i zaostalo.

Neke duboke kratere u blizini polova na Mesecu Sunce nikad ne osvetljava i u njima vladaju temperature niže od 170 ºC ispod nule, pa se pretpostavlja da bi svaka tu zatečena voda ostala smrznuta i stabilna i do milijardu godina. Pre 14 godina, kosmička sonda Klementina je nadletela ovakvu oblast na jugu i na osnovu snimaka i simulacija ustanovljeno je da Sunce ne dopire na površinu od 14.000 kvadratnih kilometara, pa se očekivalo da tu ima leda koji je potekao iz sudara sa svemirskim kamenjem.

Međutim, osim pretpostavki, nije bilo konkretnih dokaza da Mesec nije suv, sve do prošle nedelje. Istraživači predvođeni Albertom Salom sa Univerziteta Braun u radu Volatile content of lunar volcanic glasses and the presence of water in the Moon’s interior, objavljenom u poslednjem broju lista „Nature“ pokazali su da voda izvesno postoji na Mesecu. Ispostavilo se, uz to, da ona uopšte nije došla iz svemira, već je vulkanskom aktivnošću izbačena iz Mesečeve unutrašnjosti.

TAJNA ŽUTE STENE: Kako bi našli tragove vode, Sal i njegove kolege su pretraživali staklene kristale, kakvih ima u žutoj i zelenoj zemlji, a za koju se smatra da nije svemirskog porekla, već da je izbačena iz Mesečeve utrobe. Za to su primenili vrlo modernu tehnologiju sekundarne jonske masene spektroskopije pomoću koje se mogu uočiti i najmanje količine vode – samo pet čestica u milion. Ispostavilo se da u uzorcima ima znatno više vode od merne granice instrumenta – oko 46 čestica u milion.

U narednim testovima, oni su ustanovili da je u uzorcima prisutan i vodonik, kao i da on nije potekao od solarnog vetra ili tu dospeo na drugi način spolja. Prema viđenju istraživača, voda pronađena u vulkanskim uzorcima tla potvrđuje da je ona potekla iz Mesečevih dubina i da je, kako već predviđaju postojeće teorije, na površinu stigla zajedno sa vulkanskom lavom pre oko tri milijarde godina, tokom intenzivnih erupcija. Istraživači ističu da je 95 odsto te vode isparilo tokom vulkanskih aktivnosti.

Većina astronoma smatra da je Mesec nastao u sudaru Zemlje sa nekim telom planetarnih dimenzija i da je tom prilikom, zbog oslobođene energije, sva voda morala ispariti (vidi okvir). Zato ovo poslednje otkriće može da otvori novi pogled na istoriju nastanka Zemljinog satelita.

Inače, američka Nacionalna agencija za svemir i astronautiku NASA, planira da u oktobru 2008. godine lansira brod nazvan Lunarni izviđački orbiter, skraćeno LRO (od Lunar Reconnaissance Orbiter), koji bi ponudio definitivne odgovore. Brod će za tu namenu biti opremljen raznovrsnim instrumentima, a predviđeno je da LRO u jedan od polarnih kratera pošalje sondu koja će pokušati da otkrije prisustvo vode.

LUNARNA BAZA: Zašto je prisustvo vode na Mesecu uopšte važno? Gotovo da je, zbog drugih okolnosti, izvesno da na Mesecu nema, niti je bilo života. No, ima drugih vrlo važnih razloga kao što je buduće podizanje lunarne baze na Zemljinom satelitu koja bi bila stanica za buduće letove na Mars sa ljudskom posadom. Inače, zbog te ideje, dalja istraživanja Meseca, vode i svega ostalog su u tesnoj vezi sa planiranim letovima na Mars.

Prema najavama iz decembra 2006. godine, NASA namerava da na Mesecu do 2020. godine podigne jednu lunarnu bazu, kad će posle 50 godina, letovi sa ljudskom posadom ka Mesecu biti obnovljeni. Ideja je da se u lunarnoj bazi sastavi svemirski brod za let na Mars, kako bi se za to veliko putovanje uštedelo na gorivu pri lansiranju zbog manje gravitacione sile, a i zbog mogućnosti da se Mesečevo okretanje oko Zemlje iskoristi kao „gravitaciona praćka“ koja bi „bacila“ brod ka Crvenoj planeti.

Ako bi bilo dovoljno vode na Mesecu, ceo taj poduhvat bi bio mnogo izvodljiviji. Voda je dragoceni resurs za pripremu svemirskih letova. Zamrznuti led iz kratera na Mesecu bi se uvek vrlo lako mogao otopiti i koristiti za piće, a uz to, disocijacija vode pomoću struje dobijene iz solarnih panela i nuklearnog generatora, dala bi, sa jedne strane, vodonik koji se može koristiti kao raketno gorivo, a sa druge, kiseonik koji je neophodan za disanje. Prevoz svih ovih materija sa Zemlje, vode ili samo kiseonika i vodonika, znatno bi otežao, poskupeo i verovatno onemogućio izgradnju lunarne baze.

No, ovde na Zemlji će proteći mnogo vode, dok ne budemo videli astronaute kako sa rašljama ili viskom u rukama skakuću po Mesečevim kraterima i traže pogodno mesto za arterski bunar. Sve zavisi od toga da li će ikada zaista biti pokrenut program letova na Mars sa ljudskom posadom. Nažalost, NASA je, bez obzira na uspeh misije Feniks, ovog proleća najavila da će u naredne tri godine budžet za istraživanje Marsa biti prepolovljen, smanjen sa 620 na 343 miliona dolara godišnje. Nova ideja je da se do 2012. godine više sredstava uloži u istraživanje spoljnih svetova Sunčevog sistema.

Kako god, izvesno je samo da nas, posle LRO misije na Mesec, čeka međunarodna misija Mars Sample Return, u kojoj će na Mars biti zaista poslata sonda koja će otkopati malo crvenog tla, spakovati ga u kutiju i vratiti ga na Zemlju. Pre nekoliko dana je određeno da se taj let odigra 2018. godine. Nadajmo se da nećemo, kako je većini ipak logično, ipak čekati sve do tog doba da saznamo šta sve ima u marsijanskom tlu. Ako ne i trideset godina potonjeg ispitivanja u laboratorijama, kao u slučaju žute mesečeve zemlje sa Apoloa.