Nikada nema para za sve, ali za prioritete uvek ima – rekla je ministarka finansija, da li iz glave ili iz udžbenika političke ekonomije, svejedno. Da. Država je ktitor Svetosavskog hrama, Hilandara, daje specijalnu penziju sportistima, četnicima, zaslužnim artistima… Za šta još Srbija uvek ima para?
1. Srbija ima para za parlament od dvesto pedeset duša.
Kad mladenci i njihovi pravni savetnici počinju da se dogovaraju o obimu svadbe, dve stotine zvanica je plafon. Ali plafon biva probijen. Bilo da su u pitanju rođaci, prijatelji, komšije, kolege, svaki ustanovljeni kriterijum nesavršen je, mreža uvek zahvati i nekoga bez koga bi se sasvim lepo moglo, tako da na svakoj svadbi ima oko devetnaest procenata onih koji su pozvani samo zato da se ne bi uvredili. U parlamentu imamo dvesto ljudi koji su višak, ali su pozvani da se njihove partije i oni lično ne bi uvredili!
Poslanika bi moglo da bude manje jedino u slučaju kad bi Srbija imala privredu, kad bi imala dovoljno preduzeća dobrostojećih toliko da političari uđu u njihove upravne odbore čime bi načinom neobično lakim a zakonitim došli do znatnog i redovnog prihoda. Pošto je gospodarstvo takoreći iskorenjeno, Skupština Srbije ispada privredni gigant koji zapošljava dvesto pedeset građana i prateći bataljon od ne znam koliko stotina činovnika, šofera, radnika obezbeđenja, tetkica, kuvara, konobara, prevodilaca, hakera, stručnjaka za zelenilo, vodoinstalatera etc.
2. Srbija ima para da njeni ionako preplaćeni službenici vozeći se državnim kolima prkose zakonima fizike i matematici samoj.
Kad su poslanici bili uhvaćeni u bezobraznom i bezobzirnom naplaćivanju putnih troškova nije se desilo ništa. Čak i da je kosmos zakrivljen i šta ti ja znam, nisu narodni deputati u opatuljenoj otadžbini imali gde i kad da prevale tolike nautičke milje, da ne kažem svetlosne godine, i šta?! Niti su dopali suda, niti su ispujdani iz najvišeg zakonodavnog tela. Nije bilo čak ni vraćke.
3. Srbija ima 123.456 službenih kola, 135.799 vozača u drž. službi i 837 radiona u kojima se pokretno blago održava tako da pripadnicima olimp. plemena smeštenim iza crnih stakala bude što prijatnije.
Imam, verovali ili ne, poznanika koji je na čelu jedne državne ustanove, ne velike, ali ustanove. Pitam ga kako ide na posao, pošto znam da stanuje u Višnjici, a to čega je direktor i što neka ostane anonimno nahodi se na Voždovcu. „Kolima. Službenim.“ Ostavlja mi tri sekunde da se suočim sa socijalnim jazom stvorenim među nama pa domeće: „Imam svog vozača.“ Bi li se svet srušio kad bi ti, na primer, dolazio autobusom i tramvajem, makar ti preduzeće kupilo i markicu, što je takođe samo navika – sa tolikom platom možeš sam i tu markicu da kupiš na Slaviji!
Na jednom dečjem rođendanu pitao sam do kakvih bi klimatskih, tektonskih ili ekoloških promena došlo kad se nijedan predsednik opštine ne bi više vozio državnim autom, i gde on u interesu stanovništva uopšte putuje? Bi li se nebo srušilo kad bi predsednik opštine, koji je i tako preplaćen, kupio sebi auto kojim bi kao i ja išao na posao?! Pa nije se ni ovako nebo srušilo, rekli su mi, ali ne mogu ni ja unedogled da kupujem tolike automobile, da ih punim benzinom, uljem i da plaćam njihove neminovne opravke!
U Oslu me je moj negdašnji poslodavac pozvao na prozor: „Dođi brzo, vidiš onog čoveka sa tašnom gde prelazi ulicu? To je predsednik vlade!“ Nema limuzine, nema policajaca na motorima, nema telohranitelja. Po Pilestredet ulici padao je sitan sneg pa je premijer mogao pasti i pozlediti kralježnicu, ili mu je baka pretekavši ga na biciklu mogla dobaciti štogog što nije za štampu, ali se ništa nije desilo.
4. Kad dobije državni posao, čovek bi da više ništa ne plati iz svog džepa.
Sećate se da je sudiji ne znam kog suda, mislim vrhovnog, ukraden službeni mobilni? Ja sam se zgranuo: šta će sudiji službeni mobilni?! Ima onaj crni aparat, sa okruglim brojčanikom, na poslu, a mobilni neka si kupi od plate kao ja što sam kupio nekoliko (jedan mi je sad u nedelju pao u Dunav).
5. Srbija ima šeststo hiljada parking mesta za potrebe svojih nameštenika.
Zdanje SO Vračar koje se kao neki mali CK nadvija nad pijacom opervaženo je parking mestima za njene pripadnike. Službeno lice (plaćeni opominjač, aha!) bdije nad parkingom, upozorava osobe lakšeg razuma da se smesta maknu otud, a ako se kogod ogluši eto Parking servisa koji će uslužno dojuriti da sveto mesto oslobodi za višu kastu. Daj, Ljubo, pa tako je u svim opštinama, sotim gore, ne treba tako da bude ni pred jednom opštinom! Da, ali opština je ta mesta kupila, kako kupila, od koga ih je kupila, pa to je kao kad bi Tito sam sebi prodavao cigaršpice, kako da kupi kad je to njeno, i kojim parama ona to pazari – pa nema opština ništa što nije uzela od stanovništva ili što mu nije uskratila!
Uh, rigorozniji sam nego Zakon o javnom saobraćaju: preimućstvo imaju samo hitna pomoć, vatrogasci i milicija, ostali – svi u red! Ništa što političari i službenici čine nije urgentno. Koliko je puta saobraćaj zaustavljan da bi oni negde stigli, a bilo bi bolje da se nisu uopšte sastali!
6. Srbija drži ambasadora u Vatikanu, dočim u Carigradu, na Tibetu etc. nema žive duše.
Srbija ima ambasadore u Rimu, ali i u Vatikanu koji je po meni jedna rimska opština, hajde što su oboje cveće na Koštuničinoj kapi, nego je to sve skupo, drugo, održavajući tesnu vezu sa Svetom stolicom Srbija dovodi ostale verske zajednice u neravnopravan položaj, gle, već šest hiljada karaktera, pa o onome za šta Srbija uvek ima para mogla bi se napisati knjiga, a o onome za šta nikad nema novaca – dve!
