I koka-kola postala luksuz

Specijalno za „Vreme“ iz Amerike

„Florida, Florida, Florida“ pisalo je na beloj tabli koju je Tim Rasert, neprežaljeni bard američkog televizijskog novinarstva, predočio gledaocima u izbornoj noći 2000. godine i time sažeo odgovor na neizvesnost koja je pratila finale okršaja između Džordža Buša i Ala Gora. Nakon iznenadne smrti televizijske legende polovinom juna, čuvena bela tabla preselila se u vašingtonski muzej „Smitsonijan“. Kada bi se danas, sto dana pre izbora, neko od njegovih kolega kojim slučajem usudio da ga parafrazira, na tabli bi nesumnjivo pisalo: „Ekonomija, ekonomija, ekonomija“.

Dok ekonomisti debatuju da li je Ameriku zahvatila recesija ili tek prolazna stagnacija, Amerikanci, iz istraživanja u istraživanje, poručuju kandidatima da za njih nema važnijeg pitanja. Inflacija je premašila privredni rast, dolar je u slobodnom padu, nezaposlenost raste, a trgovinski deficit je veći od 700 milijardi dolara. Posledice kraha hipotekarnih kredita još se sagledavaju. Zbog praska kreditnog balona neke od najmoćnijih investicionih banaka našle su se na ivici ambisa, dok se nekolicina njih već stropoštala, a više od milion i po ljudi je ostalo bez krova nad glavom zbog bankrotstva. Ne zna se ko je zaduženiji, građani ili država, a cene hrane i benzina su u porastu. Uz to, svaki šesti građanin nema nikakvo zdravstveno osiguranje, pa iole ozbiljnija bolest ove ljude ne ostavlja samo bez posla već ih tera u dužničko ropstvo. Procenjuje se da preko devet miliona ljudi poveriocima duguje više nego što vredi sva njihova imovina.

DOMINO–EFEKAT: U bilo kojoj drugoj zemlji panika bi odavno zavladala. Ali, Amerika nije bilo koja druga zemlja, pa se njena ekonomska posustalost lako širi i na ostale kontinente. Zahvaljujući činjenici da je dolar decenijama glavna svetska valuta koja se ne koristi samo kao sredstvo plaćanja u berzanskim transakcijama, već i za obračun deviznih rezervi država poput Kine, Saudijske Arabije, Japana i drugih ekonomski moćnih zemalja, građani SAD su decenijama bili u povlašćenom položaju. Večita glad u svetu za hartijama od vrednosti iza kojih stoji američka vlada podupirala je vrednost i održavala niske kamatne stope kod kuće. Sa puritanske štedljivosti, koju im je u amanet ostavio Bendžamin Frenklin, Amerikanci su u proteklih nekoliko decenija prešli na raskalašno rasipništvo, uljuljkani u uverenju da u dolarskom krvotoku globalne ekonomije ne može biti zagušenja. Ekonomska dekadencija zahuktavala se polako tokom protekle tri decenije, ali je uzela maha od 2000. godine. Od tada se potrošački dug Amerikanaca povećao više od 22 odsto i danas iznosi vrtoglave dve i po hiljade milijardi dolara, prema nalazima Saveta guvernera američkih federalnih rezervi (američki ekvivalent centralne banke).

Američko domaćinstvo u proseku duguje više od 8500 dolara po kreditnim karticama, što je skok za 15 odsto u odnosu na 2000. godinu. Od Floride preko Ohaja do Kalifornije, od „mora do blistavog mora“, kako kažu stihovi poznate patriotske pesme, đavo je došao po svoje. Novine su pune tužnih ispovesti ljudi koji su se uhvatili u vrzino kolo dužništva. U ovoj priči nema nevinih, jer su se svi poveli za pohlepom, od nadležnih vladinih institucija koje su žmurile pred špekulacijama na Vol stritu koje su dovele do kreditne eksplozije, propovedajući slobodu tržišta kao jevanđelje, preko banaka i kompanija koje su kreditne kartice prodavale i tinejdžerima, marketinških agencija koje su propagandom odagnavale osećaj griže savesti zbog prekomernog trošenja, do građana koji su poverovali da mogu da se prostru znatno preko gubera. Oni koji nisu pažljivo čitali sitna slova u ugovorima sklopljenim sa bankama sad žive u kućama koje ne mogu da otplate, a čija cena neprekidno pada. Uz to, navikli da je benzin decenijama jeftiniji od mleka, oni danas voze prevelike automobile čije rezervoare više nisu u stanju da napune, a koje niko više ne želi ni da kupi. Zbog toga je sve više ljudi prinuđeno da razmisli tri puta pre nego što sedne za volan.

Da još nije vreme za opuštanje u nadi da je najgore prošlo, Amerikance svakog jutra podsećaju novinski i televizijski izveštaji o novim otpuštanjima i zatvaranju proizvodnih pogona. Da bi slika bila upečtaljivija, česta su poređenja sa danima „velike depresije“ krajem dvadesetih godina prošlog veka. Uprkos tome što je tokom maja i juna vlada upumpala oko 80 milijardi dolara u vidu povraćaja poreza, privredni rast je u drugom kvartalu iznosio 1,9 odsto, što je ispod očekivanja. Ministarstvo rada obznanilo je da je u julu više od 50.000 ljudi ostalo bez posla, da je nezaposlenost porasla u odnosu na prethodni mesec i da sada iznosi 5,7 odsto, a da se nezaposlenost mladih popela na zabrinjavajućih 20 odsto. Nezaposlenih je iz meseca u mesec od početka godine sve više, ali njima treba pridružiti i sve veći broj onih koji su prinuđeni da rade skraćeno radno vreme, što se ovde smatra predvorjem nezaposlenosti. Njih je danas iznad 10 odsto među zaposlenima. Guverner Kalifornije Arnold Švarceneger nedavno je otpustio 20.000 službenika, jer najrazvijenijoj američkoj državi preti opasnost da „ostane bez para“, kako se izrazio guvernerov portparol. Deficit države Kalifornija iznosi više od 15 milijardi dolara, što je približno onoliko koliko se novca slije u budžet jedne Bugarske.

SLABA UTEHA: Ni zaposlenima ne cvetaju ruže. Zarade kaskaju za inflacijom, pa se pripadnicima srednje klase, za razliku od bogataša, čini ne samo da tapkaju u mestu već da se kreću rakovim korakom. Prema različitim procenama, distribucija bogatstva i jaz između bogatih i siromašnih nije bio veći još od velike depresije. Zarade 99 odsto Amerikanaca su između 2002. i 2006. godine realno porasle za samo jedan odsto. Onima u privilegovanoj kategoriji koja čini preostalih jedan odsto, zarade su u istom periodu porasle više od 11 odsto. Čak tri četvrtine bogatstva koje je stvoreno tokom Bušovog mandata, procena je britanskog „Ekonomista“, slila se u džepove ljudi koji čine tih jedan odsto. Uz to, opada i broj radnika koje poslodavac prijavljuje, kojih je 2001. godine bilo oko 65, a danas ih je 59 odsto. Bez zdravstvenog osiguranja tako ostaju i članovi njihovih porodica. Procenjuje se da je u Americi blizu 40 miliona bez zdravstvenog osiguranja.

Nezaposlenost, međutim, ne raste ni izbliza onako vrtoglavo kao krajem sedamdesetih godina, kada se nacionalna depresija merila „indeksom bede“ koji čini zbir stope nezaposlenosti i inflacije. Danas je ovaj zbir oko devet odsto, više nego upola manji nego krajem mandata predsednika Džimija Kartera. Ipak, više od 60.000 radnih mesta manje svakog meseca od početka godine, gledano u proseku, slaba je uteha za one koji rade u najugroženijim granama, posebno u proizvodnji. „Recesija je kada vaš komšija ostane bez posla, a kada bez posla ostanete vi, onda je to depresija“, svojevremeno je izjavio predsednik Hari Truman. Ako je verovati ovoj definiciji, Detroitu, srcu automobilske industrije, hitno su potrebne veće isporuke prozaka. Akcije Dženeral motorsa, jednog od tri automobilska giganta u SAD, nisu stajale lošije u poslednjih pola veka, a ni bankrotstvo više nije nezamislivo. GM je nedavno prijavio da je samo tokom drugog kvartala pretrpeo gubitak od preko 15,5 milijardi dolara, a da je prodaja za 18 odsto manja nego prošle godine u isto vreme. Njihov sunovrat istovremeno znači i krah malih fabrika-snabdevača širom američkog Srednjeg zapada. Zbog vrtoglave cene nafte i benzina u nevolji je i avio-industrija. Avio-kompanije Amerikan i Delta objavile su da su u drugom kvartalu pretrpele gubitak od milijardu dolara, i da očekuju još veće gubitke. Iako se u letnjoj sezoni više putuje, većina putnika je svoje karte kupila pre dva meseca, kada je cena nafte bila znatno niža nego danas. Predstavnici ovih kompanija kažu da se njihova grana nije suočila sa većom krizom još od terorističkih napada 11. septembra 2001. „Fajnenšel tajms“ iznosi podatak da avio-kompanija Kontinental za gorivo troši dvostruko više nego za plate zaposlenih. Zbog kraha hipotekarnih kredita i stagnacije na tržištu nekretnina u teškom položaju našle su se firme koje posluju u oblasti građevinarstva, od veleprodavaca građevinskog materijala do lanaca prodavnica za opremanje doma od kojih su neke već bankrotirale.

Zatečenim u ovakvoj iznudici, američkim potrošačima je i koka-kola postala luksuz. I ova kompanija je najavila da će zatvoriti neke od svojih pušionica zbog gubitaka (mada, paradoksalno, ovoj kompaniji američko tržište nije ni najveće). I Starbaks, popularni lanac kafea koji je postao globalan kao i Mekdonalds, najavljuje da će zatvoriti na stotine lokala širom SAD. Nije za utehu ni to što su dve američke institucije – „Anheuser-Busch“, proizvođač američkog piva badvajzer, i zgrada Krajsler, zaštitni znak Menhetna – prešle u strane ruke. „Bad“ je kupila belgijska kompanija InBev, a ponos Menhetna, državni investicioni fond Abu Dabija, najveći ove vrste u svetu, koji se pre nekoliko meseci „našao“ najvećoj američkoj investicionoj banci Sitigrup sa 7,5 milijardi dolara, kada je ova zapala u nevolju nakon praska kreditnog balona.

GLOBALNA NEIZVESNOST: „Pravo pitanje glasi – da li je reč o nekoliko loših godina ili lošoj deceniji“, smatra Kenet Rogof, bivši rukovodilac Međunarodnog monetarnog fonda, danas profesor na Harvardu.

Upravo ova neizvesnost, čini se, muči Amerikance više od činjenice da je ekonomija na nizbrdici. U ovako globalizovanoj ekonomiji, isto pitanje muči i stanovnike širom planete. Jer, kada se raspoložena Amerikanka zaputi u šoping, njen automobil sagoreva benzin napravljen od nafte sa Bliskog istoka. Kući se vraća sa kesama punim robe na kojoj piše „Made in China“. Kineske i japanske fabrike za proizvodnju troše gorivo poreklom iz Australije i Afrike. Iako je njena majica možda napravljena na Filipinima, velika je verovatnoća da je pamuk stigao iz Teksasa. Ako se među robom zadesi koji komad od gvožđa, možete se kladiti da je ruda stigla iz Brazila, pod uslovom da nije iz Indije.

Zato se Amerikanci, za razliku od analitičara, ne pitaju mnogo šta ovakva ekonomska situacija znači za predsedničku kampanju, već šta predsednički kandidati mogu da urade da poprave stanje. Stotinak dana pre kraja ove maratonske kampanje, ni senator Barak Obama ni senator Džon Mekejn nisu ponudili jasne odgovore na mnoga od teških pitanja. I jedan i drugi su, za sada, više bili zauzeti takmičenjem u znanju na polju međunarodnih odnosa, koji se ove sezone ne kotiraju visoko kod birača. Štaviše, i jedan i drugi su više puta uhvaćeni kako protivureče sami sebi – Mekejn oko poreza, Obama oko privrženosti slobodnoj trgovini, obojica oko strategije da Ameriku učine energetski efikasnijom, da navedemo samo neke primere. Uz to, senator Mekejn je ostao upamćen po izjavi da se „ne razume previše u ekonomiju“ i da ekonomske analize nisu njegovo omiljeno štivo. To nije teško razumeti ako se ima u vidu da je Mekejn dete američkog admirala i suprug jedne veoma bogate dame. Pride, Mekejn je nedavno morao da otpusti svog ekonomskog savetnika koji je izjavio da se ekonomske teškoće nalaze u „glavama“ američkih građana koji vole mnogo da kukaju.

Ni Mekejn ni Obama nisu zaslužni sa ekonomski sunovrat čiji se početak nezgodno poklapa sa dolaskom Buša mlađeg u Belu kuću. Tokom njegovog mandata otvoreno je tek pet miliona novih radnih mesta u privatnom sektoru, gotovo pet puta manje nego za vreme Bila Klintona. Pobediće onaj ko uspe građanima da povrati optimizam i samopouzdanje, kakvo je oko sebe širio Džon Rokfeler u prvim danima nakon kraha berze 1929. godine: „Mnogi su danas obeshrabreni. Tokom 93 godine života video sam depresije kako dolaze i prolaze. Prosperitet se uvek iznova vraćao, i opet će se vratiti.“ Njegov optimizam, pokazalo se, bio je opravdan. Ekson mobajl, naftni gigant i direktan potomak Rokfelerovog Standard ojla, uknjižio je tokom drugog kvartala blizu 12 milijardi dolara, i time oborio sve rekorde. Lek protiv sadašnje malodušnosti koju kandidati budu nudili moraće da bude kredibilniji od većine kreditnih kartica u opticaju.