Uzalud su Ben Bernanki, direktor federalnih rezervi, i Henri Polson, američki ministar finansija, danima apelovali na razum predstavnika u Kongresu, zahtevajući od njih da ponude slamku spasa presahlom finansijskom tržištu. Na stotine hiljada Amerikanaca ostaće bez posla, još više njih bez krova nad glavom. Studenti će morati da se oproste od kredita kojima su nameravali da se školuju, penzioneri od penzija. Ukoliko Kongres ne odobri finansijsku injekciju od 700 milijardi dolara, upozoravalo je celokupno rukovodstvo, uključujući i predsedničke kandidate, Amerika će upasti u recesiju iz koje se dugo neće oporaviti. Da bi pojačao dramatičan utisak, predsednik Buš se pred početak debate u Kongresu naciji obratio sa istog onog mesta sa koga je pre više od pet godina obznanio plan invazije na Irak, zahtevajući od zakonodavaca da priskoče u pomoć.
Niko nije imao iluzija da će plan koji je predložio sekretar Polson izlečiti Vol strit od svih bolesti, i zemlju u kratkom roku izvući iz depresije, niti da je suma od 700 milijardi dolara ta magična brojka, ali je i manjkav plan bio bolji od izostanka akcije. U iščekivanju makar i nevoljnog „da“ sa Kapitol hila berza je bila na veštačkom disanju. A onda je većina kongresmena odlučnim „ne“ rešila da isključi aparate za održavanje vitalnih funkcija bolesnika. Demokrate su podržale plan sa 140 glasova, dok ih je 95 bilo protiv. Otpor republikanaca bio je još žešći. Od 198 republikanskih predstavnika u Kongresu plan je sahranilo njih 133. Među njima mnogo onih koji su do sada bezrezervno podržavali svaku Bušovu ideju. Berzanski indeksi zacrveneli su se širom sveta, trgovina na berzi je opet na kratko bila obustavljena u Moskvi. Dau Džons sunovratio se za rekordnih 777 poena, ili sedam odsto, više nego ikada u jednom danu. U prevodu, akcije su tog crnog ponedeljka pale za 1,2 bilion (hiljada milijardi) dolara, u poređenju sa čim suma od 700 milijardi deluje sićušno. Kome ova suma i dalje deluje suviše apstraktno, može da se priseti da je rat u Iraku američke poreske obveznike već toliko koštao.
Akcije u Tokiju su nakon loših vesti iz Vašingtona u jednom trenutku zabeležile pad vrednosti od pet odsto, a japanska centralna banka je ubacila na tržište preko 19 milijardi dolara u želji da osveži krvnu sliku sistema. Vrednost deonica pala je i na berzama u Londonu, Parizu, Frankfurtu, u Hongkongu, Australiji, na Novom Zelandu, u Južnoj Koreji, na Filipinima i u Singapuru… Od straha od recesije pala je i cena nafte, zaustavivši se na 97 dolara po barelu. Ni vodeće tehnološke kompanije poput Gugla, Majkrosofta i Epla, u ovoj oluji nisu prošle neokrznute jer su investitori, u strahu od recesije, masovno prodavali akcije ovih korporacija.
Banke su postale oprezne i prestale su da pozajmljuju novac jedna drugoj, pa je do svežih para sve teže doći. Berza se donekle oporavila tek nakon novog apela predsednika Buša, kome su njegovi republikanski saborci u Kongresu prethodno okrenuli leđa u veri da odbijanjem plana spasavaju kapitalizam. Buš je najavio da će se napori za spas finansijskog tržišta nastaviti, i nanovo upozorio Kongres da mora da se pokrene: „Naš izbor je između delovanja i pretnje ozbiljnih ekonomskih teškoća za milione Amerikanaca. Kongres mora da deluje kako bi obezbedio finansijsku sigurnost svakog Amerikanca.“ Pošto Kongres obustavlja rad zbog jevrejske Nove godine, niko ne očekuje akciju do naredne nedelje. Do tada se od predstavnika Kongresa mogu čuti samo međusobne optužbe. Nije za utehu ni činjenica da brodom kormilare dve institucije u koje građani SAD imaju najmanje poverenja. Buš završava mandat sa podrškom ispod 30 odsto, što ga čini jednim od najnepopularnijih predsednika u istoriji SAD. Kongres je još nepopularniji. U zakonodavce se danas uzda manje od 20 odsto građana.
Sunovrat berze možda će ubediti neke od tvrdokornih republikanaca da se u međuvremenu predomisle. Teško će, međutim, privoleti one koji su protiv Polsonovog predloga glasali iz dubokih ideoloških ubeđenja. Za njih ovaj plan znači uvođenje u Americi prokaženog socijalizma i to na velika vrata. „Od kada smo mi to postali Francuska?“, pitaju se neki od najljućih zagovornika neoliberalizma čija je „nevidljiva ruka“ izazvala ovako vidljive posledice. „Strahujem da će vlada zauvek izmeniti lik američkog slobodnog tržišta. Pošto snažno verujem u principe slobodnog tržišta i u slobodu, protivim se ovom predlogu“, objasnio je Grešam Baret, republikanski predstavnik iz Južne Karoline.
Crni oblaci iznad Kapitol hila i Vol strita nadvijaju se i nad Evropom, kako pokazuju i izveštaji naših dopisnika. Američki potrošači, na kojima počiva 70 odsto američke ekonomije, prošle su godine u globalnu ekonomiju upumpali 9,5 biliona dolara. Kada Amerikanac prestane da kupuje televizore proizvedene u Kini, Kinezi obustavljaju narudžbine industrijske opreme iz Nemačke. Dan pre „crnog ponedeljka“ vlade Holandije, Belgije i Luksemburga složile su se da iz nevolje izbave zajedničku banku Fortis sa preko 16 milijardi dolara. Nedugo potom reagovali su nemačka vlada i konzorcijum nemačkih banaka, priskačući u pomoć gigantu na tržištu nekretnina Hypo Real Estate sa 43 milijarde dolara. Nekoliko sati kasnije vlada u Londonu spasla je banku Bradford & Bingley i potom je prodala španskoj banci Santander. Nekolicina zemalja Evropske unije (sa izuzetkom Poljske) već beleži negativan rast, a procena Evropske komisije da će rast u ovoj godini iznositi oko 1,4 odsto već deluje i previše optimistično.
Stara izreka koja kaže da kada Amerika kine, ostatak sveta dobije upalu pluća, dobila je novu potvrdu, čak i kada je berzanski krah označio početak kraja američke finansijske dominacije u svetu. Ameriku, međutim, nije zahvatila obična kijavca, već prava upala pluća od koje će patiti mesecima.