Kuća od kartona, ručak iz kontejnera

Kada su u julu prošle godine u Beograd stigli Rolingstonsi, želeli su i da vide grad. Ako je verovati čaršijskim pričama, dok je automobil u kom je bio gitarista Roni Vud prelazio preko mosta Gazela, zapanjeni muzičar upitao je o čemu je reč, pokazujući prstom na kartonsko naselje ispod. Saputnici su mu objasnili da je reč o divljem nehigijenskom naselju u kom žive siromašni Romi. Vud je, kaže dalje ova sasvim neproverena priča, uputio drugi, dug i sažaljiv pogled, a onda šapnuo vozaču: „Nemoj više da me voziš ovuda.“

Ovakvo ponašanje nekoga ko poseduje milione i vodi prilično raspusan i raskalašan život, moglo bi da izazove revolt običnog čoveka, pod uslovom da se reakcija Ronija Vuda razlikuje od načina na koji se ponaša većina. Jer, zaista, pored naselja ispod Gazele teško se može videti prolaznik koji ide peške, a da nije Rom koji tu živi. „Pošten svet“ prelazi na drugu stranu ulice stotinak metara pre naselja, kod obližnjeg auto-servisa. Premda siromaštvo nije zarazno, sirotinja nije lep prizor, pa većina odluči da prosto ne prolazi tuda. Zato i ne znamo ko je sve siromašan u Srbiji. Prema podacima Vladinog tima za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, siromašni ljudi u većini slučajeva nisu – kao Romi ispod Gazele – tako uočljivi i odvojeni od ostatka sveta. I nalaze se svuda. Podaci iz 2007. godine govore da u grupe najviše pogođene siromaštvom spadaju stariji od 65 godina, domaćinstva sa šest i više članova, izbegla i interno raseljena lica, Romi i osobe sa niskim nivoom obrazovanja. Dakle, siromašni ljudi, koji mesečno imaju na raspolaganju manje od 8000 dinara nalaze se u svakom komšiluku.

DECA ULICE: U 2007. godini pojavila se i nova kategorija ugroženih siromaštvom. To su deca do četrnaest godina, koja su pet godina ranije imala ispodprosečan indeks siromaštva. O tome otkud deca u kategoriji siromašnih – koja bi trebalo da su izdržavana lica – razgovaramo s Milicom Đorđević iz Centra za integraciju mladih, pri kome radi i Svratište za decu ulice u Krfskoj, u Beogradu. „Pretpostavljam da su uvek postojala deca do četrnaest godina u toj kategoriji, samo nisu bila vidljiva, na njih niko nije obraćao pažnju. U odgovoru na pitanje otkud oni tu kao lica koja bi trebalo da budu izdržavana, krije se odgovor i na pitanje zašto deca izlaze na ulicu i odlučuju da tamo žive“, kaže Đorđevićeva i dodaje da su razlozi koji navode dete da živi na ulici mnogobrojni – ali ono što im je svima zajedničko jeste siromaštvo ili nasilje u porodici. Veliki je broj siromašne dece kojoj preti opasnost da završe na ulici. To su deca iz romskih naselja koja nisu uključena u školski sistem, čiji se roditelji bave sakupljanjem sekundarnih sirovina i nisu na evidenciji centara za socijalni rad. „Ta deca praktično nemaju neku perspektivu jer ne postoje programi podrške ni takvim porodicama, ni takvoj deci“, kaže Milica Đorđević: „To su često mnogočlane porodice. Tu govorimo i o nemogućnosti prirodne porodice da vodi računa o većem broju dece, pre svega na psihološkom i emotivnom nivou, ali takođe i na finansijskom. Naglašavam da nedostaju programi podrške takvim porodicama, jer mi u svratištu imamo slučajeve da roditelji dolaze i hoće decu nazad, motivisani su kada je o njihovoj deci reč, ali ne znaju kako da ih zadrže u kući.“

Među decom koja redovno dolaze u svratište u Krfskoj samo nekoliko njih je upisano u školu, nema ih na evidenciji centara za socijalni rad, nemaju zdravstvene knjižice: „Ono što mi za njih možemo da uradimo jeste da u saradnji sa centrima za socijalni rad sredimo zdravstvenu knjižicu kako bi mogli da imaju i taj zvanični pristup institucijama a s druge strane, nastojimo i da ih edukujemo, da ih informišemo i motivišemo da koriste te ustanove“, kaže Đorđevićeva i ističe da je zdravstvena nega ovoj deci preko potrebna, jer se često povređuju, pate od različitih tegoba – od promrzlina, preko vašaka i šuge do ozbiljnih hroničnih bolesti i problema koji zahtevaju psihijatrijsko lečenje: „Zdravstvena zaštita te dece je na užasno niskom nivou. Pre dve godine smo imali slučaj devojčice u poodmaklom stadijumu tuberkuloze creva, što je potpuno zastrašujuće. Njihove hronične bolesti su netipične za uzrast, jer su izloženiji zarazama. U isto vreme, njihov imuni sistem nije dovoljno jak. Svratište sarađuje sa Mlekarom Šabac, pa deca sad dobijaju mleko i mlečne proizvode, ali to nije nešto što je njima dostupno na ulici. Oni, i kad nešto malo zarade, kupe hamburger ili picu. Ne jedu voće i povrće, nemaju mogućnost da skladište kvarljive namirnice, pa ih i ne konzumiraju.“

Đorđevićeva ističe da programi lečenja u zdravstvenim institucijama nisu kreirani tako da odgovore na potrebe ove dece: „Recimo, ako govorimo o narkomaniji i programima lečenja, oni ne mogu da ih koriste, jer su programi zasnovani na tome da se puno pažnje obraća na podršku od strane porodice, partnera ili vršnjaka. Dakle, mora da postoji mreža socijalne podrške i jedan nivo motivacije, uz pomoć kog će deca koja se leče voljno birati da poštuju pravila tog tretmana. Neko ko je živeo na ulici ima sklonost da ispituje tuđe granice i da se buni protiv pravila ne bi li utvrdio svoju poziciju, tako da oni automatski ispadaju iz tih programa, koji nisu napravljeni za njih.“

NERASELJENI: Da najveći broj siromašne dece dolazi iz romskih porodica potvrđuju i podaci iz Strategije za smanjenje siromaštva koje je među Romima bilo izuzetno visoko u 2007. Skoro polovina romskog stanovništva (49,2 odsto) spada u kategoriju siromašnih. Siromaštvo Roma bilo je nekoliko puta rasprostranjenije, a takođe, znatno dublje i oštrije u poređenju sa osnovnom populacijom. Za razliku od ranijih poseta ekipe „Vremena“ naselju ispod Gazele, kada su uglavnom svi hteli da pričaju za novine, tamo sada vlada potpuno drugačija atmosfera. Oni sa kojima smo pokušali da razgovaramo uglavnom odbijaju, psuju i ne veruju da će im ikada biti bolje. Višegodišnji pokušaji gradskih vlasti da ih rasele odavde nikako ne uspevaju, jer ove ljude niko ne želi u svom komšiluku. Gotovo da se više i ne nadaju da će ikada dobiti bolje uslove za život. „Ne verujem ja više u to. Možda rasele ove što su baš ispod mosta, da bi mogli da ga poprave, a za nas ostale ih baš briga“, kaže za „Vreme“ jedna od stanovnica kartonskog naselja. Na pitanje kako prehranjuje četvoro dece, kaže: „Šta nađem u kontejneru, to im je. Kod lekara ih ne vodim. Odvedem ga ja, ali kažu mi da ne može bez knjižice i traže da platim.“ Uprkos medijskim pričama, ovoj ženi ne bi smetalo da ode u Ovču ili Borču, iako su dalje od centra grada: „Ma šta me briga gde sam, samo da nema pacova. Ujeo me prošle godine za uvo.“ Njena deca ne idu u školu: „Jedna mi se udala, dvoje krenuli pa napustili, a ova najmlađa ima pet godina. Nemaju ti naša deca kad da idu u školu, skupljaju karton, rade, svi radimo.“ Poslednja vest u vezi sa Romima ispod Gazele glasi da će šef Misije OEBS-a u Srbiji, ambasador Hans Ola Urstad, i zamenik gradonačelnika Beograda Milan Krkobabić podeliti deci iz ovog naselja školske torbe, udžbenike, školski pribor i zimsku odeću u vrednosti od 20.000 evra.

STARI, GLADNI I RASELJENI: Od svih starosnih grupa, siromaštvu su najizloženiji stari. Iako je u 2007. znatno manji procenat starih lica bio siromašan u odnosu na 2002. godinu (9,6 u odnosu na 19,9 odsto), rizik od siromaštva za starije od 65 godina i dalje je oko 40 odsto veći nego za prosek populacije. Stara lica čine 17,4 odsto stanovništva i četvrtinu siromašnih. O tome kako život izgleda kada se udruže starost, nemoć i siromaštvo, malo njih je spremno da govori. Ipak, M. V. (79) koja ne želi da se objavi njeno puno ime, napominje da joj je teško, ali da sigurno ima onih kojima je teže: „Ja nikad nisam radila, bila sam domaćica pa nemam ni penziju. Muž ima 8300 dinara i to delimo na pola, pošto je on prešao da živi na selu sa sinom i snajom. Tako ne moram da brinem za hranu, samo račune platim od te četiri hiljade.“ M. V. ipak misli da njoj nije tako loše, jer nema velike prohteve.

A kako je kad se udruže starost, nemaština i izbeglištvo, najbolje se vidi u kolektivnim izbegličkim centrima u Srbiji. Jedan od takvih je bivši supermarket Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB) u kragujevačkom naselju Bresnica. I ovde je ljudima „preko glave“ novinara i ne žele mnogo da pričaju. Zanima ih samo hoće li ove zime imati ugalj, jer prošle godine Republički komesarijat za izbeglice nije uspeo da ga obezbedi dovoljno za celu sezonu. Pre četiri godine, njih troje iz ovog izbegličkog kampa obolelo je od tuberkuloze. Ima ih oko 130, što sa Kosova, što iz Hrvatske. Mnogo je starih, koji su prebačeni iz drugih kolektivnih centara po Srbiji, kako bi se lečili u kragujevačkom Kliničkom centru. Hrane se sa zajedničkog kazana. Obroci su jedna viršla ili tanjir supe. Do pre nekoliko godina, prostor su pregrađivali ćebadima, a onda su sami pregradili bivši supermarket na više „prostorija“.