Den Tana u zemlji čuda

U ponedeljak uveče, u hotelu „Princeza Sofija“ u Barseloni, Dobrivoje Tanasijević, alias Den Tana, priznao je vašem dopisniku da je tekst o njemu u „Vremenu“ kada je početkom septembra izabran za v.d. predsednika Zvezde bio „odličan“, baš kao i dobronameran savet da se „mane ćorava posla“, ali nije mogao da ga prihvati. Tvrdi da „nije nameravao da se kandiduje“, kune se da je čvrsto „obećao ženi da neće prihvatiti tu funkciju“, ali je popustio pred navaljivanjima mnogih koji su mislili da u ovoj situaciji „samo on može da spasi Zvezdu“. Izgleda da se na kraju složila i gospođa Tanasijević i Den je krenuo u izbornu trku bez izgleda da je izgubi. Imao je odličnu predizbornu kampanju koju je sjajno vodio dr Zoran Bingulac, njegov jedini protivkandidat. Naime, svaki put kada je nešto rekao, dr Bingulac je radio u korist svoje štete, a i oni malobrojni koji su ga podržavali činili su to tako da su direktno favorizovali Dena Tanu. Završilo se onako kako se moralo završiti, dr Bingulac je eliminisan jer je njegovo političko angažovanje u suprotnosti sa Statutom Crvene zvezde, koji predviđa stranačku neutralnost svog čelnika. „A kako može Berluskoni?“, pitao se u čudu dr Bingulac, koji, inače, tvrdi da ima „besprekornu političku prošlost“. Svoju (skromnu) igračku prošlost nije mnogo pominjao, baš kao ni mediji, a imalo bi šta da se kaže i na tu temu jer je dr Bingulac ušao u istoriju sudovanja u bivšoj državi tužbom protiv Zvezde nekadašnjem Sudu udruženog rada zato što ne igra. Tvrdio je, naime, da mu je uskraćeno pravo na rad…

Izborna skupština je, u najkraćem, bila ružna i tužna, zabrana ulaska nekim bivšim velikim igračima bila je nedopustiva, baš kao i ulični rečnik nekolicine onih koji su navijali za drugu opciju verujući da će u takvom raspletu i njihova uloga biti značajnija… Bilo kako bilo, Den Tana je izabran ubedljivom većinom i ušao je u istoriju Crvene zvezde po više osnova. Prvo, formalno se vratio na čelo kluba u kome je sa 12 godina počeo da igra fudbal i iz čijeg je dresa, kao junior, emigrirao u svet početkom pedesetih godina prošlog veka. Drugo, prvi je „gastarbajter“ na čelu popularnog kluba. Treće, prvi je „srpski Amerikanac“, odnosno čovek sa dvojnim državljanstvom, koji vodi „crveno-bele“ („Ti si nas bombardovao!“, reče Vojin Lazarević na Skupštini), što je na meču protiv Banata prouzrokovalo parolu „Yankee go home“ grupe nezadovoljnih navijača koji u Denu vide budućeg opasnog neprijatelja jer namerava da im suzi brojne privilegije koje su im njegovi prethodnici godinama davali. Četvrto, Den je prvi istinski nestranački predsednik u istoriji Crvene zvezde iako je samo dan posle izbora imao čast da stigne i do srpske skupštine pošto je dežurni govornik radikala Zoran Krasić izjavio da „onaj Čiča koji je izabran za predsednika Crvene zvezde tvrdi da je nestranačka ličnost a glasa za žuto preduzeće“. Den Tana nikada nije krio da i u Srbiji i u Americi glasa za demokrate, ali kad se traži dlaka u jajetu, onda smeta i pravo glasa. Krasiću je, očito, žao što nije prošao dr Bingulac bez obzira na to što je on po ko zna koji put presvukao politički dres i otišao sa Tomom Nikolićem u „naprednjake“. Razmirice bivših partijskih drugova padaju u drugi plan pred zajedničkim neprijateljem, u ovom slučaju „žutim“ Denom Tanom.

PREDNOSTI I MANE: Den Tana ima dve velike prednosti: niko neće moći da ga pritiska ili, ako hoćete, ucenjuje, ni po političkoj, ni po finansijskoj liniji jer je u oba slučaja nezavisan. Međutim, to će mu istovremeno biti i glavne prepreke jer je u zemlji Srbiji preplitanje političke i finansijske moći sastavni deo javnog života. A Crvena zvezda je, čak i u vremenu najveće krize, više od javnog života, ona je – sviđalo se to nekome ili ne – jedan od srpskih brendova. Denova nezavisnost u startu je garancija da će se klub voditi isključivo sportskim i ekonomskim interesima što, mora se reći, baš nije bila karakteristika poslednjih godina. Nije tajna da Den Tana zatiče Zvezdu u haotičnom stanju, od duga vrednog 16,2 miliona evra, glomaznog i neefikasnog klupskog aparata (na platnom spisku je 150 ljudi) do očajno selektiranog prvog tima sa čak 39 (!) igrača pod ugovorom. Sve to nemoguće je dovesti u red za kratko vreme, ali svaki korak u dobrom pravcu biće dobrodošao.

Problem je u tome što će Denu Tani u tim koracima biti podmetana noga. Pošten kakav jeste, hrabar, odlučan da se hvata u koštac sa problemima, ustalasaće sistem koji je dugo funkcionisao i u kome su mnogi jako dobro prolazili, naravno, na račun Crvene zvezde. Jedan od prvih principa u radu biće direktan kontakt na relaciji klub–klub kada je reč o kupovini ili prodaji igrača. Menadžere je nemoguće sasvim zaobići, ali Den ima ideju da pokuša.

Za razliku od Partizana koji osim sportskog centra u Zemunu nema ništa u svom vlasništvu, Zvezda je u boljoj situaciji jer je vlasnik svog stadiona i okolnih objekata, ali je situacija sa zemljištem nedefinisana. Po jednoj verziji, Zvezda je vlasnik i zemljišta, po drugoj ono je gradsko, iznajmljeno Zvezdi na 99 godina. Ako je prva verzija tačna, Zvezda je u situaciji da kad zaželi da primeni, recimo, Realov recept i proda gradu deo terena, reši se dugova i napravi svoj sportski centar negde na periferiji. Ako je tačno drugo, situacija opet nije loša jer grad i treba da bude uključen kao neka vrsta „suvlasnika“ Crvene zvezde i Partizana koji budućim zakonom o privatizaciji sportskih klubova treba da budu izuzeti.

NEKRETNINE: Ako se ne pronađe bolje rešenje, većinski vlasnik Zvezde i Partizana treba da bude lokalna samouprava (do 51 odsto) sa svim obavezama i pravima koje to „vlasništvo“ donosi. Ostatak od 49 procenata može biti privatizovan, može biti pretvoren u akcije ili bilo koju drugu vrstu vlasništva, ali manjinskog. Bilo kako bilo, taj dug od 16,2 miliona evra i nije tako strašan kao što na prvi pogled izgleda, tim pre što i Zvezda ima neka nenaplaćena potraživanja.

U prvim mesecima predsednikovanja Denu Tani će od najveće pomoći biti sportski direktor Ilija Ivić i trener Čedomir Janevski. Den priznaje da nije imao pojma ko je Janevski kada su ga, dok je bio u Njujorku, obavestili da je Ilija Ivić izabrao Čedu Janevskog za trenera, ali se nije protivio jer smatra da je izbor trenera, sa svim posledicama koje takva odluka nosi, posao sportskog direktora. U međuvremenu se pokazalo da je izbor bio sasvim korektan, makedonski stručnjak je za kratko vreme uspeo da stabilizuje tim koji je bio u rasulu. Titula još izgleda nedostižna, ali tu je Kup i šansa da se u prvenstvu razlika u odnosu na Partizan bar smanji. Zvezda, dakle, danas ima „glavu“, ima predsednika bez repova, ima dobrog sportskog direktora i dobrog trenera. Nema tim dostojan njenog imena i renomea, ali pomenuta trojka radi da već u januaru pojača kadar dovođenjem novih igrača i otpuštanjem ili pozajmljivanjem onih koji su nečijom zaslugom zalutali u Zvezdu.

Den Tana ima širok krug prijatelja među poslovnim ljudima i u Srbiji i u svetu i naći će način da se finansijska kriza bar premosti, ako ne i reši, ali u tom poslu mora da vodi računa kod koga se zadužuje jer su ponekad i beskamatne pozajmice skuplje od onih klasičnih bankarskih. Takođe, bilo bi dobro da se malo povuče iz javnosti i da radi u tišini. On je čovek bez dlake na jeziku i veoma zahvalan za medije jer uvek kaže ponešto „atraktivno za novine“, ali posle talasa simpatija stići će i drugačije reakcije, biće hvatan za svaku reč koju izgovori i prozivan za sve što je obećao a nije uradio.

Crvena zvezda mi danas liči na srpsku košarku: morala je da dotakne dno da bi zaustavila pad i krenula nazad ka vrhu. A da su na putu povratka ključni ljudi pokazuje opet primer košarkaša. Povratak Dušana Ivkovića bio je neophodan impuls i posle uspešno prebrođenih kvalifikacija za EP u Poljskoj vidi se svetlost na kraju tunela. Tako bi moglo biti i sa Zvezdom. Den Tana i Vladimir Jugović, uz grupu privrednika i biznismena koji će formirati upravu, garantuju da će kompas biti okrenut u pravom smeru, kao što se već desilo u košarkaškoj sekciji ali – za razliku od Ivkovića, Čeda Janevski nema baš širok fond kvalitetnih igrača i to je prvi problem koji Den Tana i njegova ekipa treba da reše.

Ali, zar Srbija nije zemlja čuda? Ma šta to značilo.