Estetike pobune

U praskozorju svetske ekonomske krize, koju u Srbiji od milja zovu po pevaljci – SEKA, na muzičkoj sceni se dešava veoma neobična pojava. Popularna muzika se polako vraća u glavne tokove, formira se i legalizuje tržište, mediji pokušavaju da je afirmišu programima poput „Operacija trijumf“ ili „Zvezde granda“. Radio „S“ promoviše anonimne izvođače radijskih pop hitova, bliži se i „Beovizija“ na RTS-u, pa se može steći utisak da su „narodnjaci“ postali demode i da su u nekakvoj defanzivi. Istini za volju, slična medijska blokada postoji i prema autentičnoj i alternativnoj rok produkciji, pa se najzanimljiviji bendovi mogu videti i čuti gotovo isključivo putem interneta ili na koncertima. Izdavačka delatnost se svela na projekte Popboxa, B92, Mascoma i sporadična izdanja PGP-a. Scena je postavljena i neverovatno liči na poslednje mirne godine uoči balkanskih ratova devedesetih. Kao da smo ponovo u eri Ante Markovića, dok sa zebnjom isplaćujemo rate podignutih kredita, novčanih i emocionalnih – a najavljuje nam se ekonomski Armagedon i pomenuta Seka.

Moju pažnju je ipak privukla obnova duha devedesetih koja se odigrava kroz rivajvl dens turbo-folka. U nekoliko navrata, u Beogradu su organizovane tematske žurke inspirisane ovom estetikom, ali niko nije imao nameru da pravi parodiju. Nažalost, mnogim klincima danas devedesete sa širokim dizel farmerkama, džemperima na golo telo, šabankama, kajlama, utokama, kokainom i brzinom od 200 na sat deluje kao fenomenalno zezanje. Uspostavljanje bilo kakvog sistema kod nas neumitno rađa pokrete društvene entropije – što je u suštini turbo fazon. Da citiram jednog od rodonačelnika – Đoganija – „granice nema“, a to praktično znači da je sve dozvoljeno. Iako ih televizija bojkotuje, novokomponovani dizelaši su face jer su dobili dodatni imidž društvenih otpadnika. Na nekoliko regionalnih televizija, imao sam priliku da čujem kako o devedesetim sa nostalgijom govore Ivan, Sneki, Mira, Beat street i ostali. Odavno nisam video gosn Wajsa, koji je uz Doktora Igija verovatno prvi među jednakima u turbo-dens fazonu. Pošto danas nisu politički korektni, dizelaši su postali zanimljivi kao simboli vremena Miloševića, simbol samodovoljnosti, samoizolacije – savremenim jezikom rečeno, evroskeptici, turbo-patriote i nacionalno osvešćena srpska mladež. Sve ovo je, naravno, manipulacija žanrom, tim pre što je i pokojna RTV Košava (vlasništvo Miloševićeve ćerke Marije) bila praktično kolevka ovog zvuka i fazona.

AGRESIVNA PRAZNINA: No, krenimo redom. Još od Kize i Komine iz osamdesetih u Srbiji je stvoren lik simpatičnog đilkoša, polukrimosa, no ipak urbanog seljaka – gradskog džibera. Lik sa periferije, bez škole i zanimanja, na rubu zakona, ali simpatičan – devedesetih je taj komšija nabavio pit bula, šuškavu trenerku i utoku, pa su stvari postale ozbiljne. Klasične narodnjake je zamenila muzika koja je bila prelaz ka densu. Da se ne lažemo, fazon je postojao u celoj Evropi, ali su ovde kroz ritam probijali harmonika i pevanje u stilu Sinana ili Šabana. Kao što spotove Južnog vetra niste mogli da vidite na televiziji a izvođači su bili zvezde, danas retko možete da vidite remix megahita „Oči boje duge 2008“. U Hrvatskoj se takođe desio povratak Senada Galijaševića, poznatijeg kao Senna M, Colonije, a verovatno ćemo uskoro videti reinkarnaciju ET – čiji je hit „Tek je 12 sati“ postao zajednička himna generacije zaraćenih nacija Balkana.

Duhovni milje današnjeg turbo fazona je verovatno povratak seoskom ambijentu. U tv-serijama vidite da pevaljke u „Seljacima“ ili „Selo gori a baba se češlja“ imaju na nastupima DJ pratnju, a tu su i „Kursadžije“ koje pičkaraju, što je postao legitiman humoristički žanr. Suština turbo fazona se može definisati kao „agresivna praznina“. Agresivnost se može u našem društvu osetiti svakodnevno i ekonomska kriza će je gotovo sigurno pojačati, dok je psihološki sadržaj po pravilu onaj koji je najpristupačniji a to je kvazitradicionalizam. Ukoliko na internetu ukucate imena aktuelnih hitova poput „Crno meče“ (Deni Boneštaj), „Baška ona, baška ja“ (Asim Bajrić) ili „Crne tange“(Zijo Bajrić), videćete da je na Youtubeu ove lokacije posetilo gotovo milion i po ljudi. Većini slušalaca zvezde „Renomea“ ili „Gold music“potpuno su nepoznate, ali njihova popularnost je praktično ravna Cecinoj ili Breninoj. Zamislite, za mnoge ljude u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni ili Hrvatskoj, devedesete predstavljaju super zezanje, kinta je cirkulisala u sivoj zoni, a glavne baje su bile krimosi a ne političari. Ekonomski centri su bili mesta šverca i trgovine – npr. Tuzi nadomak Podgorice, Lončari (Arizona drum) nadomak Brčkog, Novi Pazar, Subotica, Pančevački buvljak ili Široki brijeg. Neo-turbo fascinacija je primitivan i logičan odgovor na činjenicu da danas regionom drmaju političke stranke, da je politika sve dalje od običnih građana (koji su devedesetih ili aktivno učestvovali u ratovanju ili u političkim promenama). Danas se ne ratuje i ne demonstrira, pa je turbo fazon, ili njegovo imitiranje, pokušaj da se ispusti pritisak. Pogledate li demonstracije u Atini, videćete da su i tamošnji demonstranti (bez obzira na političko opredeljenje) državu označili kao protivnika i da policija ponovo ima problem sa mladima sa društvene i ekonomske margine. Srpske folk-zvezde su u jednom trenutku postale nalik na šoping centre – prebogate i preskupe za svoju publiku. Na splavovima i klubovima sa periferije klinci se ponovo turbo provode – a samo povremeno javnost biva iznenađena brojem fanova. Koncert Ace Lukasa u prepunoj Beogradskoj areni, koji su obeležili masovne tuče i trovanje alkoholom, podsećao je na legendarna Posela, gde su momci goli do pasa, surovog izgleda, plačući ljubili ruku Sinanu dok peva. Kuriozitet je takođe i novogodišnji koncert Bobana Rajevića koji će biti održan u KPGT-u.

Turbo ili neo-turbo su dakle postali pouzdani indikatori društvene klime ili tačnije socijalnog bunta. Za moju generaciju, tu ulogu je imao pank, pa mi je utoliko teže da prihvatim činjenicu da je turbo fazon balkanizovani pank jer u sebi nosi dva bitna obeležja – suprotstavljanje svakom obliku sistema i društvenog autoriteta i autodestruktivnost. Mediji su naučili da lako i brzo poliraju, umekšaju i komercijalizuju ovo buntovništvo, pa smo tako dobili finu decu u „Operaciji trijumf“ i „Zvezdama granda“. Njih bi svaki roditelj poželeo za zeta ili snajku, što simbolično i čine kada za njih šalju SMS glasove.