Bar u jednoj stvari, Ilić Velimir je srećan čovek: taj dokazano ume da izabere prijatelje. S druge strane, Rasimu Ljajiću neprijatelji nisu ni potrebni, ako su mu prijatelji ovakvi kao Ilić. Tja, možda i u tome ima neke sreće. Kako god bilo, to je ipak njihova privatna stvar, i u tu se mušku melodramu ne bih nipošto mešao. Odrasli su ljudi, neka vide šta će. Ako je Ljajiću u redu da mu Velja oprosti što ga je tukao, vala je u redu i meni. Naravno, sve dok je to nešto između njih, sve dok to ne proizvodi javnu štetu.
Nevolja je u tome što je pozamašna javna šteta učinjena već u startu, samim Ilićevim mentalnim ispadom, a nisam siguran da Ljajićev „pomiriteljski“ gest – osim što kanda govori o novopazarskom čika doci kao o dobrom čoveku, što je lepo i dirljivo, ali javno irelevantno – ima bilo kakvo društveno „terapeutsko“ dejstvo. Naprotiv, pre će biti da podseća na, pardonišem na poređenju, uporno „opraštanje“ prebijene žene svom serijskom kućnom nasilniku, koji se, evo, sav zarozan kaje – i tako sve dok je iznova ne prebije, samo ovaj put još jače.
Šta je, naime, problem s bunovnim monologom Ilić Velimira, onomad u Skupštini? Čovek je rekao što je rekao, i svi smo ga odlično shvatili: da je Rasim Lj. – kojem lično svaka čast, drugar je i bekrija – naprosto samom svojom nacionalnošću i veroispovešću uvredljivo nepodoban da poziva na obeležavanje državnog praznika Srbije, naročito onog koji podrazumeva „posetu Karađorđu“ (bajdvej, o ovom bizarnom kvazispiritističkom motivu odlično je pisala istoričarka Dubravka Stojanović u Blicu). Jasno je bilo da on misli upravo na to, etničko-versko Ljajićevo svojstvo kao „nepodobno“, zato je sugestivno naglašavao njegovo ime i prezime, a ne funkciju, kako je kasnije pokušao da se vadi. Da je hteo da kaže ono što je naknadno tvrdio da je hteo da kaže, imao je dovoljno drugačijih načina da to učini; dobro, Ilić možda nije neki vanserijski lumen, ali je sasvim dovoljno iskusan govornik da ume da razlikuje te stvari.
Da li je, dakle, Ilić nameravao da uvredi Rasima Ljajića? Ne, nije. Naglašavajući njihovo drugarstvo, Ilić zapravo ortački poručuje: ništa lično, Rasime! Ti „lično“ si dobar, problem je u kolektivitetu kojem pripadaš! Avaj, ono što je užasno u Ilićevom iskazu upravo je u tome: to zaista nije ništa lično! Da jeste – u tome ne bi bilo rasizma, bila bi to puka, banalna uvreda, stvar lošeg dana, slabih živaca ili privatnih netrpeljivosti. Ovako – to je ceo jedan program.
Čitao sam nedavno intervju s Hanifom Kureišijem, čuvenim engleskim piscem pakistanskog porekla. Kureiši se prisetio jednog detalja iz školskih dana, kad su ga neki drugari zvali da pođe s njima „da biju Pakije“. Ali, zar nisam i ja „Paki“? – čudio se mladi Hanif ovoj neobičnoj poštedi od rasizma. Ne, nisi ti Paki, ti si jedan od nas! – glasio je odgovor. To, dakle, i Velimir Ilić poručuje svom eks-kolegi iz vlade: ti si jedan od nas (osim kad je Karađorđe u pitanju…) – ali za ostale „Pakije“ to ne važi.
Reči i gestove se ne može retroaktivno navlačiti i razvlačiti kako kome odgovara: nije Ilić Velimir neki nemušti čobanin sa Golije (da proste nedužni čobani sa Golije!) pa da mu glava misli reći jedno, a usta govore drugo. Ima tu, međutim, još nešto što Ilićevu potonju vađevinu čini još bednijom, neautentičnijom i neubedljivijom. Radi se o tome da je Ilićeva istorija šovinističkih ispada bogata i živopisna, i da već i zbog nje aktuelno njegovo rasimovanje nipošto ne može biti tumačeno na onaj način (dakle: beslovesno i naivno!) kako bi on sada hteo. Zato je, uzgred, pomalo i smešno ovoliko zgražavanje nad njegovim rečima, a sve u stilu: „Pa dobro, znali smo i do sada na šta je sve taj čovek spreman, ali ovo je ipak previše! Sad je baš prekardašio!“ Koješta, znao je Ilić da bude i grđi od ovoga, još kako.
Pomalo je bizarno da se baš niko od brojnih komentatora Ilićevog solilokvija nije dosetio da spomene kako je nadobudni čačanski domaćinac svojevremeno istraživao krvna zrnca predsedničkog kandidata Labus Miroljuba: izjasni se, bre, Srbin li si, Jevrejin li si, Čeh li si, ili šta si? Ako si Srbin, o’kle ti tako čudno prezime? Šta je bila Ilićeva poruka nego ovo isto što i danas: može li neko kome je, hm, iz ilićevskog ugla teško verovati da je Srbin, da bude predsednik Srbije? I to pored njega živog, jednog „ića“ iz srca Šumadije? Pa dobro, reći će neko čijoj sumnjivoj benevolentnosti nema kraja, jeste to neprimereno, ali bilo je to u žaru konkurentske predsedničke borbe… Ma, jašta. Hajde da vidimo onda kako to izgleda kad Ilić ode čak u prijateljsku Australiju, odakle međ lokalnim Srbljem i međ snom agituje protiv Đinđićeve vlade: „Doveo je (Zoran Đinđić – op. T. P.) neke mangupe, nekog Vlahovića, Đelića, koji prodaju maglu. Zamislite, ministar energetike Goran Novaković, Hrvat u srpskoj vladi. Zamislite, Miloša Minića ćerka pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove. Promene urađene? Gradonačelnica Beograda, gospođa Hrustanović – muž musliman“ (Danas, 12-13. 1. 2002; v. Nuspojave, Vreme br. 576).
Tako to, dakle, izgleda kada je neko etnički nepodoban – a nije privilegovan time da bude Ilićev drugar. Onda on ne može, jerbo je „Hrvat“ da bude „ministar u srpskoj vladi“. A ako neko nije sam pogrešne nacionalnosti – onda mu je to supružnik. A ako nije ni jedno ni drugo, onda ima pogrešnog oca. Nešto će se već naći, neka genetska falinka može se iskopati kod bilo koga, potrebno je samo kopati dovoljno duboko. Ovakav način rezonovanja, vrednovanja i javnog klasifikovanja ljudi ima svoje vrlo precizno istorijsko ime. Fašizam? Ne, gore od toga. Izvorni, italijanski fašisti nisu se mnogo zanosili „rasnim teorijama“, njihovo zlo je pilo sa trivijalnijeg ideološkog izvora. O tome dakle govorimo kada govorimo o Velimiru Iliću. Neka je on nama i Rasimu živ i zdrav, ali nemojte više da se prenemažemo!
