Biće bolno

Teško je odrediti šta je gore u Mađarskoj – ekonomska ili politička kriza. Sigurno je samo to da će se finansijski kolaps u ovoj zemlji nastaviti ukoliko ne dođe do političkog progresa. Prošlog meseca počeo je sunovrat mađarske parlamentarne demokratije. Premijer Ferenc Đurčani najavio je ostavku 21. marta, ali je umesto da raspiše nove izbore pozvao vladu na izglasavanje nepoverenja samom sebi. Ovaj dozvoljeni ustavni manevar omogućio je vladajućoj stranci da izabere njegovog naslednika koji će završiti mandat do sledećih prevremenih izbora, predviđenih za narednu godinu. Za to vreme, glavni konkurent Viktor Orban, lider opozicione partije Fidez, nastavlja svoju populističku kampanju obećavajući ekonomski napredak bez ikakvog plana.

Premijer u ostavci Đurčani odlučio se na taj potez zbog nemogućnosti da ubedi parlamentarnu većinu da je potrebno smanjiti troškove kako bi se preživela tekuća ekonomska kriza. Na kongresu svoje Socijalističke stranke ispovedio se da vladi, iako ima program ekonomskih reformi, nedostaje kredibilitet kod glasačkog tela.

Potraga za njegovim naslednikom ličila je na cirkusku tačku sa tri obruča koje su preskakali socijalisti i liberalne, slobodne demokrate, ili igru nasumičnog biranja imena iz telefonskog imenika. Za to vreme, nacionalna valuta je oslabila.

Na kraju, ministar ekonomije Gordon Bajnai pristao je da bude „kalif umesto kalifa“ i zauzme premijersko mesto, ali samo pod uslovom, kako on kaže, da parlament odobri rezanje budžeta. Jedino što izvesno očekuje novog premijera jeste ekonomska kriza bez presedana. Njegov izazov biće da povede nekako Mađarsku u napredak u uslovima zatrovanog političkog sistema koji reforme čine gotovo nemogućim.

Vratimo se na Gurčanijev slučaj. Njegovu vladavinu obeležila je nesposobnost vlade da kontroliše potrošnju novca u javnom sektoru, a on sam ostaće zapamćen po vatrenom govoru iza zatvorenih vrata kada je partijskim kolegama priznao da je uoči izbora lagao građane o stanju mađarske ekonomije kako bi dobio izbore. Kada je traka sa njegovim govorom procurela u javnost, oglasila se opozicija sa zahtevom da se Gurčanijeva vlada proglasi „nelegitimnom“. Godine 2008. stranka Fidez organizovala je referendum kako bi blokirala napore da se smanji budžetski deficiti. Ta vrsta političke sabotaže očekuje novog premijera ukoliko pokuša da skreše budžet i smanji ogroman dug zemlje, koji iznosi zastrašujući 73 odsto BDP-a.

Mađarska ekonomska kriza počela je pre svetske, koja ju je samo pogoršala. Zemlja je bila u velikoj nevolji i pre oktobra – od deset miliona stanovnika zaposleno je samo 3,9 miliona, 1,6 miliona prima minimalac i ne plaća porez. U zemlji živi oko tri miliona penzionera, od kojih oko 800.000 prima invalidsku penziju što znači da nisu bili radno sposobni znatno pre 65.-te godine.

Premijer u najavi Gordon Bajnai zvuči odlučno da ode dalje no što je iko u Mađarskoj otišao kada je reč o javnoj potrošnji. „Biće bolno“, rekao je naciji na konferenciji za novinare održanoj krajem marta, na kojoj je bilo reči o planu za smanjenje budžeta za dve milijardi evra. Planovi novog premijera neće moći da se realizuju odmah. Istog dana kada je održana pomenuta konferencija, Standard&Pur smanjio je kreditnu ratu Mađarskoj dok je nacionalna valuta nastavila da slabi. Za to vreme, mađarski predsednik i drugi moćnici iz redova Socijalističke partije ujedinili su se u zahtevima za raspisivanje novih izbora.

Prema poslednjim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, socijalisti bi na novim izborima osvojili oko 22 odsto glasova, dok bi stranka Fidez osvojila otprilike dve trećine, bez obzira na činjenicu da nemaju plan za rešavanje krize. Viktor Orban, vođa stranke, vodi populističku politiku, aludirajući na borbu „sila zla“ protiv „pravih“ Mađara, od kojih bi dobar deo optirao za povratak u doba komunizma. Ukoliko Orban postane novi premijer posle izbora, to bi značilo da su ekstremističke desničarske partije krizni profiteri. Naime, tvorci Mađarskog foruma su stranke Mađarska istina Ištvana Čurke, i Stanka za život, koje su podržavale Orbana od 1998. do 2000. godine, kada je bio na mestu premijera.