Uvrnuta nauka

Protekle dve godine nisu baš poboljšale reputaciju ekonomista. Uglavnom su propustili da ukažu na fundamentalne slabosti finansijskih tržišta i nisu predvideli krizu. Sada se svađaju šta bi mogla da bude primerena politika i o budućem razvoju privrede.

Iako je u toku proteklih 25 godina bilo više naučnih istraživanja na polju ekonomije nego ikada ranije, ekonomisti, na čija se imena svi najviše pozivaju, potiču iz prethodnih generacija. To su, na primer, Hajman Minski i Mejnard Kejns.

Još od sedamdesetih godina ekonomisti su radili na jednom velikom projektu. Cilj je bio da makroekonomija dobije utemeljenje u mikroekonomiji. Prevedeno na normalni jezik, to znači da sve što govorimo o krupnim pitanjima ekonomske politike – dakle o rastu i inflaciji, bumu i krizi – treba da počiva na ispitivanju individualnog ponašanja pojedinca. Zvuči veoma poželjno.

Većina ekonomista tvrdi da je taj projekat bio uspešan. Međutim, kriteriji su im obično samo kriteriji modernog toka nauke koja je referentna sama za sebe. Najveći kompliment koji se danas može dati nekom ekonomskom argumentu glasi da je formulisan strogo logično. Današnji makroekonomski modeli sasvim sigurno odgovaraju tom zahtevu.

Međutim, politika i javnost s pravom nisu uopšte zainteresovani za to da li su modeli strogo formulisani. Oni žele da znaju da li su korisni i jasni. A u tom pogledu ti modeli ne izgledaju nimalo dobro. U jednoj ranijoj fazi projekta Robert Lukas, jedan od njegovih arhitekata i docniji dobitnik Nobelove nagrade, razvio je takozvanu Lukasovu kritiku: on je argumentovao da normalni standardi statističkog važenja ne bi trebalo da se primene na predviđanja projekta. Rečima njegovog kolege Tomasa Sargenta, Lukas se brinuo da će takvi testovi „odbiti isuviše veliki broj dobrih modela“.

Ekonomisti su, baš kao i fizičari, pre svega tragali za nekom svetskom formulom, za teorijom o svemu. Da takva teorija uopšte postoji, za nju bi došao u obzir samo jedan kandidat: teorija koja bi počivala na ekstremnoj racionalnosti i eficijentnim tržištima. Svaka druga teorija morala bi da uzme u obzir evoluciju ličnih uverenja i napredak ljudskog znanja, a niko ne veruje da postoji jedna jedinstvena teorija za ljudsko ponašanje. Neki uvrnuti saradnici na različitim projektima su zaista mislili da njihova teorija objašnjava sve i da su koncepcije dobroga, lepoga i istinitoga samo aljkave sociološke konstrukcije. Tu se polazi od toga da ljudi uvek racionalno reaguju i da se u cenama tržišta kriju informacije o čitavom svetu.

Međutim, saznanje kome možemo da se nadamo u ekonomskoj nauci uvek se tiče samo malenih delova i uvek je privremeno. Razne teorije moći će da osvetle pojedine, ali uvek specifične situacije.

Trebalo bi da obratimo pažnju na empirijske pravilnosti. Onda ćemo kao kod drugih primenjenih nauka kao što su medicina ili inženjerstvo naći pragmatična rešenja koja funkcionišu, iako ćemo samo nepotpuno shvatati zašto funkcionišu.

Fizičar Maks Plank je jednom rekao da je izbegavao da se bavi ekonomijom, jer je isuviše teška. Džon Mejnard Kejns je tim povodom rekao da bi Plank za nekoliko dana izašao na kraj sa matematičkom ekonomijom – danas bi mu možda bilo potrebno nekoliko nedelja.

Ali Kejns je zatim naveo da je za shvatanje ekonomije potreban amalgam logike, intuicije i širokog znanja o činjenicama, koje uglavnom nisu čak ni precizne. To je zahtev, koji je „nadasve težak za sve one, čiji se dar pretežno sastoji od intelektualne snage, koja ume da zamisli implikaciju i pretpostavke relativno jednostavnih činjenica, koje su poznate u visokom stepenu preciznosti, pa da ih promisli koliko god je to moguće.“

U tom pogledu, kao i u mnogo čemu drugom, Kejns je bio u pravu.