Četvorka

Vozim manje-više dozvoljenom brzinom, koju više uslovljava stanje puta nego propis, negde nadomak rodnog sela poznatog folkera, u nedoba, bliže jutru nego ponoći, kad na mračnom drumu iz fluorescentnog prsluka izduži se ruka sa tablicom STOP, pokazujući gde da stanem. Mirno preturam po svojoj „babičkoj“ torbi, i najzad vadim vozačke isprave, pružam ih policajcu, skoro vršnjaku, koji ih i ne gleda, već zagleda mog „Srebrnog oblaka“. „Kako služi četvorka?“, pita kao dečak koji vojnika na straži pita kako ga služi puška. „Dobro, kažem, ovo je treća po redu, vozim ih već trideset godina, a ovoj je već devetnaest.“ „A je l’ na prodaju?“, oprezno će murjak, gotovo stidljivo. „Nije, kažem, previše sam uložio u nju, ne bih nikad dobio odgovarajuću cenu, a i emotivno sam se vezao…“ Policajac obiđe pun krug oko auta, kao da gleda da li je signalizacija u redu, pa će: „Emotivno se vezao, kažeš, pa da… Super je to malo auto, odma’ bi ga kupio da je na prodaju, al’ kad kažeš da nije, ‘ajde, srećan ti put.“

Kad je svojevremeno komandant Prve proleterske, visoki funkcioner proleterske države, buržujskog porekla, sanjar i nadrealista, vozikao po varoši svog spačeka (Sitroen Deux chevaux, „de švo“, dva konja…), i prijatelji i protivnici legendarnog partizana koji je na savršenom francuskom recitovao Remboov Pijani brod, šuškali su sa gađenjem ili sa zavišću kako je to „čista demagogija“. I bila bi, zaista, da je neko drugi bio u pitanju a ne Koča, čovek sa izraženom individualnošću, danas bi rekli, koji ima personality. Ne može se recitovati Rembo i voziti u budžovanskom merdži… Uostalom, pogledajte danas automobile: dok im ne priđete sasvim blizu, ne možete nikako znati koji je koje marke, svi su nekako isti, kompaktni, ne možete pogoditi čak ni da li su evropski ili azijski… samo da su svi jednako skupi i komplikovani. Jedino se još poneka četvorka, „katrica“, kako su je zvali Slovenci u vreme kad su je još i proizvodili po Renoovoj licenci, poneki spaček, prepozna iz daleka, uz neku staru škodu, da ne govorim o fići. Zato što ima svoj prepoznatljivi oblik cokule, ima ručicu menjača kao kišobran, ogroman prtljažnik, i čak i kad je ovako mator, sa lakoćom po autoputu izgura i svih 130 km/h, na užas ponosnih vlasnika polovnih evropskih i azijskih prozuklih drumskih lađa kojima stalno nešto fali.

Posle trideset godina nikome više i ne pada na pamet da bih mogao da vozim neki drugi auto. Četvorka, to sam ja! Četvorka, srebrnasta metalik sa tamnoplavim sedištima, to je deo mog personalityja. Mogu da menjam frizuru, način odevanja, političke stavove, književni ukus, ali dokle god vozim svog „Srebrnog oblaka“ to sam i dalje ja. Eksperiment je to i potvrdio. Naime, nagovori me supruga da, na svoj rođendan, odem na Fakultet našim (više njenim) polovnim renoom kliom, elegantnim dizelašem čije vitalne funkcije reguliše kompjuter, „da se malo pravim važan pred studentima“. Vozim i uživam: servo volanom upravljam jednim prstom, stereofonski radio peva, motor se gotovo ne čuje. Da nije bila zima, možda bih izbacio i lakat kroz bočni prozor… Stignem pred Fakultet, izađem, nonšalantno ga zaključam jednim klikom tastera na privesku, kao pravi ima-se-može-se-šmeker, kad pred mene banu dve studentkinje, gledaju me s mešavinom gađenja i razočaranja: „Niste valjda prodali „Srebrnog oblaka“? – kaže jedna, gotovo na ivici suza. „Nisam, kažem, nego eto malo da se provozam i ovim…“, a već mi neprijatno. Druga progovara: „Jao, nemojte, profesore, to niste vi, taj auto nikako ne ide uz vas, vi ste za nas profa sa četvorkom…“ Obećam tronuto da ih više nikad neću izneveriti i sutradan krenem kući komadićem autoputa koji iz prestonice Šumadije vodi u Batočinu, pa na glavni autoput. Na pedeset metara od kraja autoputića, klio stane. Verglam – ništa. I onda: šlepovanje, dijagnostika, kompjuter poludeo od kapljice vode u gorivu pa ga bacio u iberturu te spržih dva klipa, mora novi motor ili bar dobar polovan… Putovanje u Pariz po polovan motor, odere me vozač autobusa, odere me carina, odere me špediter, odere me poreznik, dovoljno za dva nervna sloma.

Potpuno dešperatan, kao neki matori švaler koji, tek kad ga devojka za čiju se mladost i lepotu toliko vezao šutne zbog nekog krivonogog ali par decenija mlađeg fudbalera, shvati da je i on kao toliki pre njega napravio neoprostivu grešku, na Guglu ispisujem ime svog voljenog autića: reno 4 GTL, praštaj, nikad više neću flertovati s drugim autima. Gugl me odvede na forum četvorkaša koji me posle stroge provere (da nisam provokator, saradnik BIA, pedofil?) primaju u svoje utešno okrilje. „To ti se ne može desiti sa četvorkom, brate“, kaže mi vršnjak sa neta i poziva da u nedelju dođem pred Arenu gde se okupljaju četvorkaši sa svojim ljubimcima.

Četvorka ima i svoju ideološku dimenziju: to je De Golov odgovor na Hitlerovu „bubu“ – neuništiv narodski auto, na pola puta između koketnog gradskog autića i dostavnog vozila kojim se može preneti do pijace desetak gajbica proizvoda sa obližnje farme, par sanduka vina, ali i otputovati do Tamanraseta, na dnu Sahare! A otkud to „četiri konja“ ili ona sitroenova „dva konja“? E, Francuzi, originalni u svemu, izmislili su, pored tehničkih konja i – fiskalne konje. Jer oni oporezuju ne samo snagu nego i konfor auta, luksuz, izražen u konjima, od nula do… Pa se svaki njihov auto definiše sa dve vrste konja. Četvorka je na dnu liste, sa samo četiri fiskalna konja i tridesetak onih tehničkih, „debelih“. A u Parizu sam ih letos, tokom cele sedmice boravka, video samo – dve. Naime, Francuzi i Nemci su se pomirili, više se ne takmiče narodskim autima, stvorili Evropsku uniju i, za svaki slučaj, sad i jedni i drugi najradije voze – japance. A mi im održavamo poljuljani identitet: još vozimo po neku četvorku i slušamo Brela, Brasensa, Lea Ferea i Edit Pjaf.