Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Kritičar "Vremena" učestvovao je u radu žirija zagrebačkog "Jutarnjeg lista" za prozu godine u Hrvatskoj
Kad već godinama dreždiš na samonametnutom književnom dežurstvu na relaciji od onih famoznih 400 kilometara, nekako je red i da se odazoveš pozivu na svojevrsnu „formalizaciju“ te veze. Elem, kad me je pozvalo da sudelujem u radu žirija Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine u Hrvatskoj, nisam imao mnogo dilema: hoću, što da neću? Doduše, ovakva žiriranja ti, bez tvoje volje i realne zasluge, naprosto po prirodi stvari, stvaraju više neprijatelja nego prijatelja (jerbo se na koncu ljuti svako ko misli da je nekako nepravedno zakinut, a to valjda misli svako osim laureata), ali opet, zašto da ne: u Srbiji takvih ionako već imam prepune ormare, nemam više kuda s njima…
Nagradu Jutarnjeg lista neretko opisuju kao svojevrstan ekvivalent NIN-ovoj, i to je blizu istine, bez obzira što se ova ne dodeljuje samo za roman, nego za bilo koju formu proze; u praksi se, gle, to nekako opet svede na roman… Iznos nagrade je pedeset hiljada kuna (oko šesto hiljada dinara, ako je verovati mojem odokativnom računu), a žiri (od) ove godine broji sedmoro članova. Tu su tri već uigrane veteranke žirija: stalna kritičarka Jutarnjeg Jagna Pogačnik, kritičarka i urednica Trećeg programa Hrvatskog radija (te Ferala, dok ga beše) Gordana Crnković i Andrea Zlatar, profesorka zagrebačkog Filozofskog fakulteta, prva urednica kultnog Zareza, kojima su se pridružili znameniti germanist Viktor Žmegač (kojem već poodmakle godine nisu oduzele na visprenosti) i urednik u Jutarnjem Branimir Pofuk (u ime redakcije), te kao obol „demetropolizaciji i internacionalizaciji“ žirija Osječanin Dario Grgić, kritičar Glasa Slavonije i Zareza (među ostalim), te moja uvozna malenkost.
UŽI I ŠIRI: Produkcija koja dolazi u obzir za ovu nagradu bila je ove godine teška oko sedamdeset naslova, što je valjda rekord u istoriji nagrade, ali šta je to za prekaljenog NIN-ovog žiristu, koji se znao gombati i sa blizu sto dvadeset naslova… Doduše, u zagrebačkom žiriju nema formalne „podele“ naslova, nego se pretpostavlja da svi čitaju sve… Odlučivanje se obavlja u tri kruga, na isto toliko sastanaka: prvo se pravi izbor od dvanaest naslova, potom onaj uži od pet; na koncu se među tih pet bira pobednik, kojem se nagrada dodeljuje iste večeri; načelno, svih pet „finalista“ trebalo bi da prisustvuju ceremoniji dodele, do kraja ne znajući ko je dobitnik; slatki, mali danak oskarizaciji književnih poslova…
Oko dvanaest veličanstvenih složili smo se iznenađujuće lako (među njima beše i čak deset mojih favorita; nedostajali su Nihad Hasanović i Jurica Pavičić; uzgred, među tih dvanaest koje je žiri istakao našao se i Predator Vladimira Arsenijevića, što ne treba da čudi jer propozicije ne nalažu da knjiga mora pripadati hrvatskoj književnosti, nego da mora biti premijerno objavljena u Hrvatskoj, a da nije prevedena), oko pet izabranih tek nešto teže; na kraju se bitka vodila oko imena dobitnika: Rade Jarak i Renato Baretić imali su osetno više „poena“ od ostalih, Jarak je na kraju ipak prevagnuo. Ova uslovna i relativna lakoća donošenja odluka pokazuje samo jedno: uz sve legitimne i normalne razlike u vrednovanju, ozbiljno i pošteno sastavljen žiri koji ozbiljno i pošteno radi ipak će moći prilično pouzdano da iskristališe jedan suvisli izbor, razlučujući vanserijsku ili makar natprosečnu književnu vrednost od konfekcije ili pak čistog bofla (ma koliko šljaštav ovaj mogao biti).
GITARU ZA PUŠKU: Pa dobro, šta se zapravo našlo na stolu jutarnjeg žiriste? Savremena hrvatska prozna produkcija nipošto mi nije nepoznanica, pa ipak, jedno je pratiti je onako izbirljivo i neobavezno, a drugo čitati ili barem čitucnuti „sve po redu“. Konačan dojam? Naravno, podosta „suvišnih“ knjiga (ma koliko surovo to moglo zvučati), ali i jedna vrlo ozbiljna i solidna produkcija, u kojoj ima niz pisaca standardno ozbiljnih dometa (Tribuson, Brešan, Matanović etc.), a da pri tome ne nedostaje ni obećavajućih debitanata, te poetičkog i svetonazornog pluralizma. Pošto ovde ipak nema prostora za „sitna crevca“ – a nekima od knjiga iz te produkcije vraćaćemo se u bliskoj budućnosti – red je da vidimo šta je to o čemu je žiri raspravljao na poslednjem sastanku, opredeljujući se između pet najbolje ocenjenih.
O romanu Hotel Grand Renata Baretića (Algoritam, Zagreb 2008), koji je umalo osvojio nagradu, na ovom mestu već je bilo reči (v. Vreme br. 934), pa ćemo ga ovaj put zaobići. Ono što je barem za dolepotpisanog bio valjda najprijatniji deo ovogodišnjeg žirističkog posla jeste čitanje izuzetnih knjiga dvoje debitanata, Roberta Međurečana i Maše Kolanović – sada, evo, lansiranih visoko u orbitu javne pažnje, i to više nego zasluženo… Takođe će biti zasluženo, te svima korisno i dobro, ako njihovi romani nađu put do publike istočno od Tovarnika.
Robert Međurečan (1968), za život zarađuje prodajom auto delova i „do ovog romana nema ni jedan podatak za književnu biografiju“, kako to lepo piše u belešci o piscu; no, Međurečan izgleda i inače voli da se pojavljuje tamo gde ga ne očekuju pa je tako i ratne 1991. „prodao gitaru i kupio pušku“. Sve ostalo je… istorija? Ne, pre će biti da je potka bez koje nikada ne bi bilo romana Prodajem odličja, prvi vlasnik (Konzor, Zagreb 2008), ne nužno zato što je roman „autobiografski“ – pisac insistira da nije, a vi mu verujte – nego zato što Međurečan tako prokleto dobro piše ne toliko „o ratu“ – takva nam književnost već pomalo izlazi na nos – koliko o onome što biva sa ljudima rata, onima za koje rat nikako da se završi, jer se rat valjda i ne može završiti dok se od njega nekako ne izlečiš, a to je izlečenje vraški teško, skupo i neizvesno. Tako je, na primer, veliki Aleksandar Tišma opsesivno, iz knjige u knjigu, znao pisati o ljudima (u) kojima se ni sedamdesetih ili osamdesetih godina dvadesetog veka Drugi svetski rat još nije bio okončao, čak i onda kada bi ih pisac zaticao u sasvim običnim i mirnodopskim situacijama – u krevetu, kancelariji, vozu, ekspres restoranu. Njegov je Viktor Bošnjak naizgled pripadnik Nove Klase uspešnih hrvatskih tranzicijskih japija, ali ispod te glazure izviruje gruba stvarnost PTSP-ovca koji se, kao i tolika njegova sabraća, ne može otresti raznih prizora, a naročito jednog, kobnog: kada je u jednoj akciji ubio veoma mladog srpskog vojnika za kojeg će se ispostaviti da mu je puška bila nenapunjena – jer nije hteo nikoga da ubije. Gonjen neizdrživim osećanjem krivice (koju ne leče ni poslovni uspeh, ni žena, ni pop…), Bošnjak kreće u potragu za vojnikovom majkom, s nekom nejasnom namerom i idejom iskupljenja; put ga vodi prvo do Vukovara, potom do Banije, Korduna, Like, tj. do onih mesta na kojima je kadgod ratovao. Ima li iskupljenja, ima li katarze i smirenja? Najbolje je da to proverite sami, no mora se reći da je Međurečan kroz lutanja svog junaka suptilno „izneo“ jedan večiti moralni problem, a uzgred i beskrajno duhovito portretisao mnoge od trauma današnjice jedne zemlje koja bi da ide napred, ali joj nekako stalno ispadaju nesahranjeni ratni kosturi iz ormara… Štivo pametnog, ekonomičnog, književno mudrog pisca, teško kao tuč a opet beskrajno lako za čitanje i uživanje. Možda će u nekoj narednoj belešci o piscu pisati i ovo: „prodao pušku i kupio kompjuter“. Bogami, izvanredna investicija!
BARBIKA I ŠEŠELJ: Romanče Maše Kolanović Sloboština Barbie (V. B. Z., Zagreb 2008) s Međurečanovom knjigom povezuje jedino bavljenje „ratnom“ tematikom, no sve drugo je različito da različitije ne može biti. Najpre, rat i raspad dotadašnje države u ovom je romanu više jedna temeljita, neretko traumatična (za odrasle, naime; iz klinačke vizure više je farsična) promena svih ranije dominantnih vrednosnih paradigmi, nego što je neposredno iskustvo opasnosti po sebe i druge. „Pravi“ rat je negde drugde – to jest, tamo gde je onaj koji je „prodao gitaru i kupio pušku“… – a veliki grad je pozornica druge vrste maskirnih igara. Sloboština iz naslova jedan je novozagrebački kvart, a naratorka je pretpubertetska devojčica koju ta prelomna jesen 1991, u kojoj se ceo svet nekako uzmuvao i poludeo, zatiče u njenom još detinjem svetu Barbika, koji joj već polako postaje pretesan (pa u njega neovlašćeno ulazi svašta, od rokenrola i seksa do Vojislava Šešelja!), no opet, još je dovoljno stvaran da bi poslužio Kolanovićevoj da jednu i te kako „ozbiljnu“ priču o sumračnom ratnom Zagrebu – o kojem, iznenađujuće, nekako zapravo gotovo da i nema dobre proze; pada mi na pamet Konstantin Bogobojazni Sime Mraovića, no to je nešto ipak odveć specifično, je li… – ispripoveda kroz usta nedužnog, „infantilnog“ naratora, koji opservira okolinu rasterećen mimikrijskih strategija iz sveta odraslih. Naravno, ovakva upotreba detinjeg naratora sama po sebi je vrlo daleko od originalnosti, ali ono što uistinu osvaja u ovom izuzetno duhovitom, iskričavom i toplom roman(čić)u jeste način na koji je autorka izvukla maksimum iz jedne fabularne situacije koja i nije baš jako mnogo obećavala. Ova naizgled „mala“ i marginalna „priča s kraja djetinjstva“ (M. Jergović), obogaćena izvanrednim crtežima same autorke, jedno je od najlepših osveženja na „regionalnoj“ književnoj sceni za niz godina unazad, prvoklasan entry jedne autorke koja visoku pismenost i književnu potkovanost kombinuje s neusiljenom otkačenošću rođenog Pisca i talentom kakav naprosto mora da eksplodira još mnogo puta!
VEŠTICE U BANJI: Ako je mladost ludost (svoja ili tuđa), šta li je starost? Dubravka Ugrešić, koja je takoreći rutinski ušla u najuži izbor za nagradu Jutarnjeg svojim najnovijim romanom Baba Jaga je snijela jaje (srpsko izdanje: Geopoetika, Beograd 2008; hrvatsko izdanje: Vuković & Runjić, Zagreb 2008) pozabavila se upravo problemom (ženske) starosti kao svojevrsnim svevremenim, no čak i posebno modernim tabuom: u ovo PC (ne personal computer…), low-fat, wellness & positive thinking doba, svaka je starost pod sumnjom, a ženska je gotovo krimen; stara je žena stara veštica; ona mlađa – pripravnica… Roman je objavljen u okviru međunarodne edicije Mitovi, a njegova je osnova slovenska bajkoliko-mitološka imaginacija ispletena oko Baba Jage/Baba Roge kao zle starice… Dakako, nije zgoreg primetiti i autorkino poigravanje sa sopstvenim javnim „poveštičenjem“, tj. onim čuvenim nacionalističko-mizoginim napadom na „izdajnice naroda“ iz ratnih vremena.
Knjiga je podeljena u tri celine: u prvoj, (para)autobiografski intoniranoj, zagrebačka spisateljica koja živi u inostranstvu vraća se u rodni grad ne bi li brinula o ostareloj, bolesnoj majci, kojoj je ta pomoć potrebna, ali joj je potrebna i njena samoća, njen jučerašnji svet sazdan od uspomena na zauvek minulo, na ono o čemu joj možda još samo njena kći može doneti neka poslednja saznanja; po njih će se zaputiti i u majčin rodni grad na bugarskoj obali, razapet između pompeznosti „tranzicionog“ skorojevićstva i „orijentalističkih“ prizora zapuštenosti i sveprožimajućeg siromaštva; realistički prozni tok s „esejističkim“ primesama, tako poznat iz nekoliko prethodnih knjiga iste autorke, ovde funkcioniše bez velikih iznenađenja i uzleta, no takođe bez veće greške; drugi, središnji deo lociran je u češku banju, u kojoj tri vremešne prijateljice iz Zagreba upadaju u vrtlog mahnitih avantura; sve to kao da je nekakav omaž Kunderi iz vremena Smešnih ljubavi i Oproštajnog valcera, ili pak Jiržiju Menclu… Naravno, autorka Forsiranja romana reke ne bi bila to što jeste da peripetije kroz koje provlači svoje junakinje, te živopisne i bizarne likove s kojima ih uparuje ne koristi za mahom dojmljivo i uspelo portretiranje duha ove post epohe, zavetovane ne samo Novcu nego i trivijalnosti svake vrste; naravno, to je i dalje fundamentalno muški svet, mada na neki posve uvrnut način, u kojem se muškarci zapravo više nimalo ne snalaze. Ovde, avaj, ima i nekih ozbiljnih viškova, kao i likova odviše karikaturalnih i stereotipnih, poput poslovičnog „glupog i dobrog Bosanca“, kojeg nisam siguran da može opravdati programsko pozivanje na lik Ivice Budalice iz slovenskih bajki… Treći deo romana zapravo je „esejistička“ intertekstualna igra, u prozno tkivo inkorporirano etnografsko, „naučno“ objašnjenje mitologije oko Baba Jage, u kojem će čitalac pronaći poneki ključ(ić) za možda bolje i produbljenije razumevanje prethodnih poglavlja, no nisam siguran da ga je spisateljica dovoljno „opravdala“: ostalo je da nekako strši, kao da nije sasvim „naleglo“ u ovaj roman, koji u potpunosti odgovara visokim autoričinim standardima, ali ne bi se reklo da predstavlja bilo kakav iskorak, kakav bi možda bio potreban.
A sada – laureat… Zapravo, ne: nema više mesta. Ostaće za sledeći put. Nema veze, nedelja dana brzo prođe: dok izbrojiš pedeset hiljada kuna, eto novog četvrtka!
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve