Telegram
Pretnje ubistvom očigledno potiču od izjave koju je naš novinar Miloš Vasić dao 27. jula radio-stanici Slobodna Evropa. Na pitanje kako komentariše izjavu Siniše Vučinića da je upravo osnovao „Srpski četnički pokret Republike Srpske“ u Trebinju, na „Osnivačkoj skupštini“ gde je bilo „sto ljudi“, a sa namerom da „vaspitaju deset hiljada mladih četnika“, Miloš Vasić izrazio je određene rezerve. Rekao je da mu je Siniša Vučinić poznat još iz ranih devedesetih godina, kada je držao antisemitske govore po Beogradu; da mu je poznata karijera tog gospodina – od radikala do JUL-a i „udruženja Sloboda“, pa do neke „stranke levice“ – zaključno sa krivičnim delom oružanog otpora iz noći hapšenja Slobodana Miloševića, za šta mu se još sudi, mada traljavo. Vasić je Vučinića procenio kao „seoskog ridikula“ tj. budalu na vezi kod svih Službi. Jedino tako se dade objasniti okolnost da je još na slobodi. Onda su istoga dana, 28. jula, redakcijama „Glasa srpskog“ iz Banje Luke i „Vremena“ stigli telegrami sa „izrazima saučešća“ zbog „smrti vašeg novinara Miloša Vasića“. Uzgred, to nije prvi put da je vest o smrti Miloša Vasića stigla donekle preuranjeno; isto se desilo početkom 1999, tokom drame oko Vučićevog Zakona o informisanju (zna se ko je taj telegram poslao).
Indikativno je da se g. Vučinić otvoreno hvališe svojim učešćem u zaveri za ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Nadležni organi obavešteni su o ovim pretnjama ubistvom novinaru „Vremena“ Milošu Vasiću i narodnom poslaniku Skupštine Srbije Žarku Koraću, mada nije jasno zbog čega se preti predsedniku SDU-a.
Miloš Vasić
Žarko Korać
Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. To se videlo se u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može tokom jedne noći ili jednog dana promeniti. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti
Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup u Novom Sadu, to je snažnije mahao rukama u sopstvenom živom blatu. Naspram toga, stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola
Pitanje za crkveno osoblje: ako već u držanju i govoru Vućić Aleksandra i njegove svite nema ničeg hrišćanskog, zašto sveštenici uopšte dopuštaju da u kuću božju dolazi ta ekipa na slikanje i primenjenu glumu
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Bol Dijane Hrke od ovog trenutka bol je svakog građanina Srbije, koji je sačuvao u sebi jezgro ljudskosti u neljudskom režimu Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
