Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Protekle nedelje u Beogradu je održan Sajam knjiga na kojem smo mogli da prelistamo i kupimo knjige sa gotovo celog prostora bivše SFRJ. Nije to počelo od ove godine, knjige i njihovi pisci su prvi preskočili preko naših komšijskih taraba i doneli nam vesti sa „one strane“. Ove godine navršava se tačno dvadeset godina kako je u Berlinu srušen onaj veliki zid, ona simbolična zavesa koja je delila Nemačku i Evropu. Bila je to granica između svetova, granica između društvenih sistema, a mi smo vegetirali kao mahovina na tom zidu. Kada je 9. novembra srušen Berlinski zid, mi smo se našili na ruševini, nesposobni da napravimo korak u smeru kojim se kretala čitava Evropa. Trčali smo u mestu 20 godina. Možda je zato ove godine Sajam knjiga mogao da nas podseti na tu istorijsku podelu na Istok i Zapad (i nas u sredini), dok su knjige i pisci prolazili kroz Jugoslaviju kao emigranti, disidenti, a mi smo bili ponosni na našu otvorenost. No, Sajam je prošao, sreli smo goste iz Slovenije i Hrvatske, knjige su kupljene i sada imamo čitavu godinu da ih pročitamo. Takođe, uprkos panici od pandemije novog gripa, na Sajmu knjiga sam tek ponekad video medicinske maske na licima. Koliko mi je poznato, niko se nije zarazio među knjigama, niti je poseta Sajmu bila znatno manja. To je nekako i logično, jer postoji interes za život naših suseda, ostale su rasute porodice, prijatelji, a sve više i razgranate poslovne veze. Zato je neobično zanimljiva polemika oko inicijative RRA da se reguliše emitovanje stranih tv–kanala na kablovskim mrežama u Srbiji.
Među stranim kanalima, prvenstveno se mislilo na TV Crne Gore, TV Atlas, BN televiziju, OBN, kao i HRT1 i HRT2. Priznajem da sam kao tv-manijak veoma zainteresovan za komšijske televizije, među kojima gledaoci (prema nekim istraživanjima) naročito gledaju programe HRT–a. Najpoznatije emisije hrvatske javne televizije ovde su postale relevantan izvor informacija, a o popularnoj muzici neću ni da govorim. Takođe, kada gledate HRT, primetićete da u istim segmentima (dnevna politika, kriminal, estrada) postoji apsolutni reciprocitet u interesovanjima. Tržište dakle postoji, publika je gladna, a preostaju samo komentari i reagovanja (na obe strane) kojih je tokom godina sve manje. Kao da javni servisi ne mogu da odole da „potkače komšiju“, da ga iskoriste kao primer za poređenje – po pravilu negativan. Na HRT-u, mi smo brat koji je dalje od EU, naše pevaljke su deblje ili skarednije, a za nas su Hrvati – zaduženiji, lošiji u fudbalu, nacionalno zagriženiji. Trenutne odnose Srbije i Hrvatske zato i dalje možete videti grafički prikazane tokom vremenske prognoze. U oba javna servisa, van granica Srbije ili Hrvatske i dalje često ne postoji ništa, tera inkognita, a pojavi se ime komšije samo tokom službenih poseta i turističke sezone. Izgleda da se onaj Berlinski zid još nije posve srušio i sorio, već postoji među balkanskim državicama. Kada smo kod zida, legendarni reporter sarajevske televizije Smiljko Šagolj svojevremeno je, navodno, pokupio dnevnice da bi napravio reportažu o Berlinskom zidu. Kada je reportaža emitovana, sa komentarom da se ništa ne dešava jer eto, zid stoji đe je i bio, nastao je problem. Komšije su prepoznale zid u Sarajevu, a đe je Smiljko stvarno bio, nemamo pojma. Posle je Smiljko postao ugledni član HDZ–a, patriotski ratni reporter (našim jezikom huškač) i danas je profesor novinarstva na Sveučilištu u Mostaru. Spin doktor, sa zalizanom frizurom na razdeljak.
Pošto smo zaključili da nas tv-programi naših komšija zanimaju, nekog da ih mazohistički pljuje, drugog da pronalazi sličnosti, treće možda loži ekavica ili kajkanje, tek RRA je verovatno shvatila da tu postoji preplitanje finansijskih interesa. Primetili ste da uglavnom na HRT–u i RTS–u gledamo iste filmske pakete, iste serije se prikazuju na HRT-u i B92, a tu su i sportski/športski prenosi. Do danas se to rešavalo zatamnjenjima slike, jer televizije kupuju prava prenosa samo na sopstvenoj teritoriji. Jasno je da finansijske odnose treba regulisati što pre, ali je takođe jasno da će prva mreža koja uspe da prebaci signal i poveže tv-stanice u Srbiji i Hrvatskoj automatski postati lider. Za sada se jedino Pink pojavljivao kao potencijalni faktor ujedinjenja, doduše još uvek neuspešno. Mogućnost skidanja HRT-a sa kablovskih mreža zato je izazvala burne reakcije, ali i pitanja – zašto kanale iz Srbije ne možete da gledate u Hrvatskoj. Zato ovaj tekst završavam podsećajući vas na Smiljka Šagolja, koji je pre 20 godina onako samouvereno tvrdio da je onaj cigleni zid u Sarajevu neoštećen.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve