Familija protiv virusa i druga iznenađenja

Od specijalnog zaraženog izveštača „Vremena“

Petak 30. oktobar: Temperatura

Oko podneva moj šestogodišnji sin, zimogrožljiv tip inače, požalio se da mu je hladno. Sa zahvalnošću oblači još jedan džemper, ali umesto da ode u školicu – zaspiva. Za nekoga ko spavanje smatra čistim gubitkom vremena to nije dobar znak. U dva sata toplomer pokazuje solidnih 38,7. Ne uzbuđujemo se. Brufen mu brzo skida temperaturu. Iz vrtića se, u međuvremenu, vraća devojčica „od četiri i po“. U punoj je formi. Dečak, međutim, nije. Dejstvo leka je prestalo posle tri sata i sada je temperatura oko 39. Kašlje intenzivnije i češće nego inače. Stavljamo mu (ne previše hladne) obloge na čelo i stopala. Ne dopada mu se uopšte. U šest još jedan brufen. Oko osam primećujemo da se devojčica, primer neprekidnog i bučnog kretanja, upadljivo primirila. Toplomer pokazuje impresivnih 39,3. Brufen i obloge. Devojčica kašlje iz sve veće dubine. Uskoro uočavamo pravilnost: lek i obloge uspevaju da smaknu visoku temperaturu, ali je spuštenom drže jedva dva sata. Kako se lek ne sme uzimati u razmaku manjem od četiri sata, deca se protiv temperature po dva sata bore bez pomoći hemije.

Subota: Neuspešno skidanje

Bitka sa temperaturom ne jenjava do jutra. Devojčica oko četiri sata probija 40 stepeni: 40,2. Dečak takođe dostiže 40. Još uvek se ne uzbuđujemo: već se dešavalo. Ujutro, čini nam se, temperatura jenjava. U akciju se uključuju baka i deka. Oko deset novi nalet: devojčica čvrsto drži 40, dok se dečko kreće oko 39,5. Klinci su potpuno onemoćali, više se čak i ne bune protiv obloga. Jeste se dešavalo, ali ovo je ipak malo previše. Oblačimo ih i krećemo u dom zdravlja. Ne mogu da hodaju, unosimo ih u ordinaciju. Sestra i doktorka stavljaju maske. Ulazimo preko reda. Merimo temperaturu. Devojčica i dalje oko 40, dečko oko 38,5 (on je popio brufen pre polaska). Na osnovu pregleda grla i slušanja pluća (nešto škripi) doktorka kod devojčice konstatuje virusni laringo… i tako dalje. Kod dečka ne konstatuje ništa, ali nas odmah upućuje u Institut za majku i dete. Devojčica ispija dozu paracetamola. U kolima iscrpljena deca zaspivaju i spavaju više od sata vremena koliko nam je potrebno od DZ-a u Meštrovićevoj do Instituta. U Institutu toplomeri pokazuju 39,7 kod devojčice i 38,7 kod dečaka. Doktor u prijemnoj ambulanti deluje brzo i uliva poverenje: petnaestak minuta po dolasku izolovani smo u toploj sobi. (Tada to nismo znali, ali bili smo prvi slučaj na Institutu, odnosno prvi predškolski slučaj.) Deci su uzeti krv i urin. Devojčica odlazi na rendgen. Na snimku se vidi poveća senka koja ukazuje na bronhitis. Ona kašlje iz dubine grudi, suvo, obespokojavajuće. Rezultati krvi i urina stižu za manje od sat vremena. Doktor nas obaveštava da bi bilo dobro da devojčicu odmah odvedemo na Dedinje, u „Dragišu Mišovića“ („takva je procedura“, kaže, „ovde primamo samo krajnje slučajeve“), a dečaka možemo da vodimo kući, ali potrebno je sačekati još jedan rezultat dečakove krvi. Ispostaviće se da je tih dodatnih pola sata prelomilo doktora. Mama J. još jednom meri temperaturu devojčici. Gledam je dok čita rezultat na toplomeru: na licu izraz neverice, zinula je: 40,7! Još jedna doza paracetamola. Doktor se konsultuje sa koleginicom sa Odeljenja za imunologiju. Ne žele da maltretira iscrpljenu decu, odlučuju da ih prime oboje, odmah. Podržavamo odluku. Za manje od tri sata od kako smo došli u Institut oba deteta su na Odeljenju, sa mamom. Još jedna neprijatna epizoda dok im u nadlanicu zabadaju kanile, ali devojčica je toliko smrvljena da ne može pošteno ni da se bori. Dečak može. Osoblje deluje brzo i sigurno. Sestre ostavljaju utisak kao da znaju šta rade. Sve vreme su zakrabuljene. Odlazim kući po stvari istovremeno i uznemiren i umiren time što su deca na dobrom mestu. Do ponoći, međutim, temperatura im ne spada.

Ja aristokratski kašljucam. Baka takođe. Deka ne kašljuca. On jede beli luk.

Nedelja: Infuzija

Oko ponoći J. mi javlja da su deca prikačena na infuziju. Ok, ništa strašno, znam, i korisno, ali opet… Devojčica probija 40, dečko je oko 39,7. Doktorka dopušta da devojčica, umesto paracetamola, dobije jači brufen. Temperatura se, kao i prve noći, spušta, ali još brže raste. Začudo, J. mi javlja da deca spavaju relativno mirno. Po njenom amaterskom mišljenju to je učinak infuzije. Do jutra traje temperaturna klackalica, ali prevagu odnosi visoka temperatura. Pre podneva mali predah. Oko podneva skidaju ih sa infuzije. U 14.30 poseta. Svi spavaju. Bude se. U trenutku oduševljenja devojčica izručuje gust kapljični sadržaj iz svojih usta direktno baki na lice. Baka stoički uklanja šlajm i pljuvačku. Deki se događa slično, ali njega nije briga, on jede beli luk. Pokušavam da ostanem što duže, eskiviram obezbeđenje, ali me glavna sestra pod hitno izbacuje iz boksa. Institut je, lepo piše, za majku i dete, a ne za tatu i dete. Odlazim sa priličnom gromadom u stomaku: sumnja da je u pitanju svinjski grip sada je izraženija. Do ponoći temperatura ne samo da ne jenjava, nego raste. J. kaže da počinje da je boli glava. Ja i dalje otmeno kašljucam. Otmeno kašljuca i baka, ali odbija pomisao da bi to moglo imati veze sa kapljičnim sadržajem koji joj je unuka izručila u lice.

Ponedeljak: Bunilo

foto: tanjug

Iza ponoći devojčici temperatura još raste, bunca. J., vrlo uznemirena, priča mi da je mala nije prepoznala, tražila je mamu iako ju je mama držala u naručju. Mene uznemiruje što je doktorka najavila mogućnost da bi devojčica, ako temperatura ne mine, mogla na respiratorni aparat. Za to vreme dečko se bori kao zmaj: ne da temperaturi da pređe 39,5. Noć je izrazito teška. J. me obaveštava da su deca počela da primaju i antibiotik. Nju bole oči, mišići i počinje da kašlje. Veruje, međutim, da je to od umora i zbog neudobne pomoćne fotelje, a ne od svinjskog gripa. („Kako da ne“, mislim, ali ne kažem. Ionako sam prokažen kao pesimista.) Istovremeno, kaže mi da joj dr Pašić, načelnik Odeljenja za imunologiju, gde leže, uliva poverenje. Delim utisak: u svakom trenutku izgleda kao neko ko zna o čemu govori, a kada nešto pita sasluša odgovor. Nešto kasnije ispostaviće se da kada doktor ne sasluša odgovor (pošto ga, verovatno, zna) to ume da dovede do (ozbiljnog) propusta. Noć je teška. Jutro ne donosi olakšanje, tim pre što je jasno da je i baka gotova (iako to ne priznaje). Ipak, devojčici temperatura spada ispod 40 stepeni. Ekipa koja dolazi spolja uzima deci krv, bris nosa i grla i šalje ih na Torlak. Rezultati se očekuju u utorak uveče, ili sredu ujutro. Lekari, međutim, sve manje sumnjaju da je reč o svinjskom gripu. U 14 časova odlazim u Institut. Posete su ukinute i verovatno sam poslednja osoba iz spoljašnjeg sveta koja uspeva da se probije do Odeljenja. J. temperatura raste iako ona i dalje tvrdi da to nema veze sa gripom. Sada dva puta na 24 časa deca dobijaju antibiotik. Popodne protiče relativno mirno, deca spavaju, ali J. se temperatura penje do 39. „Molim vas ostanite“, kaže mi glavna sestra na Odeljenju. Drago mi je što sam sa njima. Jedini sam muškarac ovde stariji od šest godina. Devojčici temperatura spada ispod 39. Dečak se kreće oko 38. Počinju da se svađaju. Dobro je!

Kašljucam tuberkulozno. Umeo sam i bolje da se osećam u životu. J. dobija lek za spuštanje temperature. Lekari čekaju da se i kod nje ispolje simptomi.

Utorak: Zaštita od nas

Deci temperatura pada. Kod devojčice više ne prelazi 38,7, kod momka ostaje ispod 38. Kod J. se ustalila na oko 38,5. Naša je izolacija pojačana, u sobu se ulazi u punoj opremi za atomski napad: rukavice, maska, mantil, nazuvci. Već prethodnog dana niko nije ušao da očisti sobu. Sa lekarima komuniciramo kroz staklo. S vremena na vreme odlazim u toalet za mame (za tate ne postoji). Kako su zidovi od stakla, primećujem da sam predmet naglašene pažnje. U stvari, svi smo predmet pažnje. Noć prolazi vrlo dobro, ne računajući to što smo se J. i ja smrzli. Ujutro dečak nema temperaturu, devojčica ima malu. J. oko 38. Ja se osećam gripozno rđavo, u dva navrata toplomer pokazuje 37,5. J. ubedljivo kašlje, ali niko je ne pregleda. Dan prolazi mirno, deci se temperatura gotovo potpuno povukla, verujemo da su pregrmela ono najgore. Bolnička hrana nije rđava. Kasno popodne stiže potvrda sa Torlaka: H1 N1 kod oba deteta. Automatski mama i tata ulaze u grupu zaraženih. Baka takođe. Deca počinju da piju tamiflu. Malo potom stiže dosta čudan predlog: lekar nam savetuje, J. i meni (naročito njoj), da odemo na Infektivnu kliniku. „A deca?“, pitam. Oni će se pobrinuti za njih. („Malo teže“, mislim, ali mudro ćutim.) „Kako da odemo do klinike?“, pitam. Doktor se malo zbunjuje. „Osobni prevoz“, kaže, ali mi nemamo osobni prevoz. (Polulaž: deda vozi, ali deda je celoga dana jurio po gradu, sada pada sneg, ovo bi bilo previše.) „Taksi?“ Šta da mu kažem, pitam se. Niža srednja klasa trenutno, a i uopšte, nema novca za taksi. Napolju mokar sneg u većim količinama. Ostaje autobus, ali zar s temperaturom, po pasjem vremenu i s virusom svinjskog gripa u autobus?! „A uput“, pitam već iznerviran, „da odemo najpre u dom zdravlja?“ Osam je uveče i domovi ne rade. Spreman sam da ga oteram do đavola ako mi kaže – da. Sad je ozbiljno zbunjen. Kaže da će da zove Infektivnu kliniku. Iznervirana je i J. Odlučujemo da ona ipak ide, premda se pitamo zašto je niko ovde makar ne posluša. Nedugo potom J. odlučuje da ostane na sopstvenu odgovornost. Na svu sreću dr Pašić interveniše. J. odlazi na pregled. Slušaju je. Na plućima se ne čuje ništa. (Zanimljivi nalaz s obzirom na to da već u tom trenutku – usuđujem se da tvrdim – ona ima upalu pluća.) I J. dobija tamiflu. Ja ne dobijam ništa. Stavljam masku i odlazim u toalet za mame.

Sreda: Lavirint uputa

Noć prolazi odlično. Klinci nemaju temperaturu, nemamo je ni mi. Problem je baka koja se oseća vrlo loše i koja, budući da se veoma teško kreće, od kuće pokušava da dobije elementarnu informaciju, bilo o čemu. Na tom nivou organizacija je, očigledno, loša. Iz doma zdravlja upućuju je na Neodložnu pomoć koja, međutim, ne može da dođe. U međuvremenu, obavešteni smo da možemo kući. Dobijamo preporuku da J., baka i ja, odmah odemo na Infektivnu kliniku. U 14 h smo kod kuće. Baka uopšte nije dobro. Niko iz DZ-a, ili već odakle, ne može da dođe kod nje. Posle dva i po dana s temperaturom od 39 stepeni ona zove obližnju kliniku, doktor dolazi za pola sata, konstatuje bronhitis i naplaćuje, otprilike, polovinu njene penzije. Baka potom zove Infektivnu kliniku gde joj saopštavaju da joj je potreban uput. To što njeni unuci, koji su joj kašljali u lice, imaju svinjski grip, što dva dana ima temperaturu 39, što intenzivno kašlje, što je bole glava i svaki mišić na telu, nije dovoljno da direktno ode na Infektivnu kliniku. Tek što smo ušli u kuću odlazim po upute za sve nas po raznim domovima zdravlja (iako na otpusnoj listi J. piše da ima N1 H1), dok baki snimaju pluća u obližnjoj klinici. (Nižoj srednjoj klasi upravo se topi poslednja ušteđevina.) Osećam se gadno, ali sada je prilika da odigram herojsku ulogu. DZ u Ulici Krivolačkoj ipak je dobro organizovan, ulazim u posebnu prostoriju za suspektne slučajeve i uput dobijam za deset minuta. Do kuće se dovlačim pešice. Oko šest uveče odlazimo na Infektivnu kliniku. I tamo je dobra organizacija. U toploj, izolovanoj prostoriji nas troje čekamo nešto više od sat vremena, kada, poput tajfuna, uleće mlada doktorka. Pitanja postavlja neverovatnom brzinom, toliko brzo da često ne uspevamo da odgovorimo. Ljubazna je i puna entuzijazma. Baka ima bronhitis, dobija tamiflu i neke veoma jake antibiotike. Nema analize krvi, što nas amatere malo čudi. Mene gotovo s vrata šalje na rendgen. Razumem, delujem jektičavo na prvi pogled i zahvalan sam joj zbog toga, ali sam nekako očekivao da me prvo posluša, pa tek onda, ako nešto čuje, pošalje na snimanje. Uz to, nemam temperaturu čitav dan. Ispostavlja se da su mi pluća zdrava, što slušanje potvrđuje. Strašno je čudno, međutim, što J., čije se šištanje čuje i bez stetoskopa, doktorka ne šalje na rendgen. J. dobija još jednu kutiju tamiflua i taj konjski antibiotik. Sad nastaje višestruki zaplet. „Zar nam nećete dati tamiflu vi?“, pitamo. „Nećemo“, kaže doktorka, tamiflu daju samo onima koji ostaju na klinici. Lepo, kažemo mi, a gde da nađemo tamiflu, pitamo, pošto su naši prijatelji zvali jedno 15 apoteka u kojima ga nema? Kao što piše na izveštaju, kaže mlada doktorka, idete vašem lekaru opšte prakse, koji vam prepisuje lek i tako dalje. Na izveštaju, takođe, piše da J. napravi rendgenski snimak pluća. Ponešto zbunjeni vraćamo se kući našoj deci veseloj.

Četvrtak: Receptom na recept

Više niko nema temperaturu, ali ni J. ni baka nisu dobro. Naoružan maskom odvlačim se do doma zdravlja po recepte i uput za rendgen. U izolovanoj sam prostoriji. Posle više od sat vremena priopćeno mi je da DZ ne daje tamiflu na recept. Sada mi već sve deluje kao zajebancija. Kog sam đavola ovako gripozan šipčio gradom, umesto da odem do prve apoteke i kupim lekove? Kojih, međutim, nema. Za antibiotike dobijam recepte. Čekam u redu oko pola sata, da bi mi apotekarka saopštila da šifra nije dobra, to jest da imam platiti antibiotike. Pošto? Sveukupno nešto više od četiri tisuće. Vraćam se do lekara i pitam da li je jebena šifra u redu. U redu je, kaže. Kupujem antibiotike pitajući se kog đavola plaćam socijalno. Tamiflu stiže popodne. Odlično, kažem, baš bi mi prijala šetnjica. Gmižem do kuće. J. zove DZ gde joj kažu da dođe sutra ujutro na snimanje, snimak u ponedeljak. Ne možemo da verujemo: na klinici je snimak bio gotov za pet minuta.

Petak: Upala pluća

Niža srednja klasa odvaja poslednji ušteđeni novac za snimak pluća na privatnoj klinici. Dijagnoza: Pneumonia centralis lat sin, upaljen centralni deo levog plućnog krila. Važim za uljudnog tipa, ali psujem prilično ružno. Sa snimkom odlazimo na Infektivnu kliniku. Terapija ostaje, J. mora da miruje itd.

Ponedeljak uveče, 9. novembar: Beli luk

Dovršavam tekst za „Vreme“. Svi smo bolje. Dečko je, doduše, dobio temperaturu 37,6, ali to je, pretpostavljam, od toga što je popodne bio nindža kornjača. Ili tako nešto. J. i baka bile na kontroli u Infektivnoj, eritoriciti idu naviše, dobro je. Oporavak će, međutim, dugo da traje.

Deda i dalje odlično. Jede beli luk.