Prvaci, 2004.
"Pre nego što počne čas, ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet"
Malo koji posao zahteva i podrazumeva toliko predanosti i strpljenja kao što je to učiteljski. I retko gde greške mogu da ostave tako duboke tragove kao u slučaju kad ljudi obrazuju i vaspitavaju decu u uzrastu od sedam do deset godina.
Ali dok se materijalna situacija zaposlenih u školstvu donekle poboljšala poslednjih godina, za odnos dece i roditelja prema nastavnicima ne može se isto reći. „Stanje u učionici je odraz stanja u društvu“, naglašava Snežana Miletić, učiteljica ili, kako se to danas zove, profesorka razredne nastave, u Osnovnoj školi „Milan Rakić“ na Novom Beogradu. No, da li postoje stvari koje se ipak ne menjaju?
„Bilo je i biće važno naći zajednički jezik sa decom, prepoznati šta je to što detetu treba kada ga učite. Po njegovom pogledu, ponašanju, oceniti šta je problem. Ako to uspete onda je sve drugo pesma“, reči su Ljubice Panić, profesorke razredne nastave u Osnovnoj školi „Petar Kočić“ u Zemunu. Panićeva smatra da je najvažnije naći sebe u poslu koji radiš, bezrezervno se dati i to se onda vraća. Sa poštovanom decom, kako im se obraćao Duško Radović, mora se biti izuzetno pažljiv, jer „oni nisu glina pa ako nešto zabrljamo, kupićemo novu“, dočarava svoje viđenje Ljubica Panić.
Neophodno je uložiti ogroman trud da bi, kako kaže Panićeva, „neprobuđene probudili, da mogu da idu u korak sa onima koji štrče i brže napreduju“.
Po njenim rečima, ranije su, dok nije bilo predškolskog odeljenja, razlike među decom kojom su se roditelji bavili i onom koja su bila donekle zapostavljena bile još uočljivije nego danas. Dešavalo joj se da dete od sedam godina nikada nije čulo ni za jednu bajku ili da ih obavesti da će ići u pozorište, a osmogodišnjak je upita šta da ponese i koliko će dana tamo ostati. Danas se to ne događa.
Međutim, danas je problem sve manji broj đaka. Vera Blečić, zaposlena u OŠ „Bratstvo i jedinstvo“ u Somboru, prvi put u svojoj karijeri ima 11 učenika i naglašava da ideal nekih učitelja o malim grupama, po njenom mišljenju, sa sobom nosi mnogo teškoća. U brojnijim razredima, naime, rađa se zdrav takmičarski duh, bolji u učenju motivišu slabije. „Ovako, kome ide loše, njemu stalno ide loše“, tvrdi Blečićeva.
I Snežana Miletić napominje da je, kada je počinjala da radi, u odeljenju imala 42 učenika, a da je sada svakog jutra u školskim klupama čeka njih desetoro.
„Dobar odnos sa decom traži mnogo pažnje. Ja gledam da ne kaznim decu, ako je neko nemiran, onda ga postavim da baš on bude zadužen za disciplinu, ako je neuredan, da on vodi računa o urednosti ostalih“, kaže Snežana Miletić.
Svakako da je za usmeravanje đaka neophodna i podrška roditelja. Naše sagovornice ističu da je bitan stalni kontakt sa njima i da se teškoće mnogo brže prevazilaze zajedničkim dogovorom profesora razredne nastave i oca i majke.
„Međutim, problem je što roditelji u poslednje vreme više rade, a čini mi se i da pokazuju manje interesovanja za decu. Često se događa i da jedan roditelj sarađuje sa učiteljem, a drugi je nezainteresovan. U takvoj situaciji možete da uradite vrlo malo, pogotovo sa dečacima kojima je neophodan autoritet“, govori o svom iskustvu Snežana Miletić. Zbog toga je, po njenom mišljenju, bitno da učitelji imaju pojavu, glas i stav kako bi deca imala sa kim da se identifikuju.
Ljubica Panić smatra da čak i među ljudima koji završe Učiteljski fakultet ima onih koji nisu za ovaj posao: „U mojoj generaciji je bilo odličnih studenata, prijatelja, ali prosto nisu bili za to“, kaže ona i dodaje da bi se obavljao posao učitelja „neophodni su živci da vi, recimo, ponovite 16. put, ono što ste pre toga rekli 15 puta, jer uvek se nađe neko ko će ponovo da pita“. Ona smatra da u svakom zanimanju, pa tako i njenom, postoje ljudi koji nešto „rade“ i koji zaista rade, a razlika je u emociji koju imaju. „Pre nego što počne čas ja sve svoje probleme stavljam u stranu. Kada uđem u učionicu, to je moj svet“, objašnjava Panićeva.
Sve tri naše sagovornice govore otvoreno i o lepim i o manje lepim stranama posla. Očekivanja od škole ponekad su prevelika, pa kako ističe Snežana Miletić, od škola se traži da od obrazovne postanu vaspitna institucija. Deca su danas nemirnija i agresivnija nego ranije, pa veliki deo vremena učitelji troše samo na njihovo smirivanje.
Međutim, sve tri su složne u tome da bi, jednog dana, svojoj deci preporučile taj posao. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog onog osećaja kada vam se posle petnaestak godina javi neko iz vaše prve generacije i kaže vam da je postao roditelj ili dobio dobar posao i da je to želeo prvo da kaže svojoj učiteljici.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
