Grejanje za sva vremena

Nesumnjivo je da je najskuplje grejanje na lož-ulje: litar košta 76,54 dinara (plus prevoz), a energetska vrednost tog litra je 11,6 kWh, ergo jedan kilovat-sat košta 6,5 dinara. Uprkos uvreženom mišljenju, odnosno tvrdnjama gradskih otaca, drugo na rang-listi po skupoći je daljinsko grejanje, bar kad je o Beogradskim elektranama reč, koje kilovat-čas isporučene toplotne energije cene 3,34 dinara.

Zanimljivo, grejanje „na struju“ je „tu negde“ sa daljinskim, pod uslovom da se za grejanje koristi isključivo „noćna“ struja, koja u najskupljoj, crvenoj zoni košta 3,48 dinara. Za stan od 50 kvadrata, sa termoakumulacionim pećima od osam kW ukupne instalisane snage, u „crveno“ se neće ni zaći, pa je grejanje na struju u tom slučaju znatno jeftinije od daljinskog. Naime, noćni plavi tarifni kilovat-čas košta 1,74 dinara.

Ni sa prirodnim gasom nije ništa bolje: trenutno kubni metar ovog energenta košta 31 dinar a, kako je najavio direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, od Nove godine „pašće“ na 27. Energetska vrednost prirodnog gasa je 9,3 kWh, što će reći da gasni kilovat-čas sada košta 3,33 dinara, a od januara će biti 2,9.

JEFTINO, ALI PRLJAVO: Jedna od jeftinijih varijanti je grejanje na ugalj. Najkorišćeniji kod nas i jedini standardizovanog kvaliteta je sušeni lignit „Vreoci“: tona košta oko 7000 dinara, energetska vrednost kilograma ovog uglja je pet kWh, što znači 1,4 dinara po kilovat-času energije. Ako se ta cena koriguje stepenom iskorišćenja peći, cena kilovat-časa može da „poraste“ i na dva dinara, što je i dalje znatno jeftinije od daljinskog grejanja, nešto manje od grejanja na gas, a sa grejanjem na struju po noćnim tarifama je barabar.

S druge strane, ugalj je najveći zagađivač atmosfere: pored ugljen-dioksida, produkt sagorevanja uglja su i oksidi sumpora zbog kojih imamo kisele kiše, onda čađ, pepeo i još podosta toga, pa još i smrdi. Zato u zemljama koje drže do zaštite okoline – vazduha, vode i tla, kao što je Slovenija, ugalj ne može ni da se kupi.

Ekološki pogodnije gorivo je drvo. Istina, produkt sagorevanja drveta jeste ugljen-dioksid, ali taj ugljen-dioksid je drvo iz atmosfere uzelo, tako da je sagorevanjem drveta samo ciklus zatvoren. Ekološki problem je sagorevanje fosilnih goriva – uglja, derivata nafte i zemnog gasa. Stoga, kad neko kaže da je zemni gas ekološki pogodno gorivo, taj ne zna šta je rekao: zemni gas je samo manje štetan od fosilnih goriva – i ništa više.

MUKE S MERAMA: Za razliku od uglja, ogrevno drvo nije standardizovan proizvod: ne postoji propis ni za kvalitet niti za meru, već se i jedno i drugo određuje „odokativno“. Recimo, drva za ogrev smeju da sadrže najviše 25 odsto vlage – tako bar piše u uputstvu za upotrebu peći/kotlova – ali nema načina da se vlaga na licu mesta izmeri, već se količina vlage određuje „na dodir“, kao što se proverava da li je veš suv ili ne. A to tako ne biva.

Jedina od koliko-toliko pouzdanih pokazatelja je datum seče: od momenta „obaranja“ drveta do stavljanja u peć mora da protekne najmanje šest meseci. Dakle, ko kupi drva u aprilu, može računati da će do jeseni biti suva i to samo ako su debla odmah posle seče pocepana na „čekije“ sa stranicom između 14 i 16 centimetara i složena na osunčanom mestu, ali natkrivena. Međutim, u ponudi nema drva pocepanih „na četvrt“, već u najboljem slučaju „napola“. Takođe, malo ko drva kupuje u proleće: najintenzivnija trgovina je u julu i avgustu, između žetve pšenice i berbe kukuruza. Tada je najintenzivnija i seča, suprotno svim propisima, ali za koje niko ne haje: drva se seku samo u mesecima koji u svom nazivu imaju slovo „r“, dakle od septembra do aprila, s tim da se drva „ne lože“ u sezoni sečenja, već tek sledeće.

Drugi problem je količina: jedinica mere za ogrevno drvo je „metar“, odnosno kubik. Ne bi u tome bilo ništa sporno, jer metar je metar, da nije trgovačkih „caka“: u „pakovanju“ može da se zakine podosta, to se redovno i čini. Na strugarama je mera „ram“, dok prodavci „sa kamiona“ mere metar drva iz dvaput po pola metra, tobož je tako brže i lakše da odmah „istrupičaju“. Dva puta pola jeste jedan, ali ne kad su drva u pitanju: vešt trgovac na ovaj način od 10 metara drva u „figuri“ može da napravi čak 16. Inače, u „pravi“ metar drva „ide“ 70 već pomenutih „čekija“. Sve manje od toga je prevara.

Kako god, metar drva košta oko (preko) 3500 dinara: pod uslovom da kupljeni metar nije (mnogo) manji od „pravog“ metra i da je koliko-toliko suvo, grejanje na drva je najjeftinije: dva metra drva košta koliko tona sušenog lignita, ali sagoreva sa boljim koeficijentom iskorišćenja. Uzgred, za razliku od uglja, drvo lepo miriše… Jedino što ima mnogo posla, što nije za zanemarivanje: kad se kupi, mora da se iscepa, složi u podrum/šupu, dobar domaćin će ga složiti prvo napolju da ga jesenje sunce dosuši pa tek pred početak grejne sezone uneti u podrum – znači dva preslagavanja, a – kad grejna sezona počne – onda mora da se loži, od ujutro do uveče, šest sledećih meseci. Pa ko voli, nek izvoli.

MALO BOLJE: U poslednjih nekoliko godina potrošačima čvrstog goriva ponuđen je novi energent: briketirana piljevina. Naime, između 30 do čak 50 odsto drveta koje „uđe“ u strugaru završi kao piljevina. Nekada je piljevina prosto odlagana na deponiju, ali zahvaljujući eko-direktivama Evropske unije, piljevina više ne sme da se „baca“, jer truljenjem oslobađa metan, u gasnoj instalaciji poželjan gas, ali ne i u atmosferi. Kako su za komercijalnu proizvodnju metana od piljevine neophodni ozbiljno postrojenje i ozbiljna količina sirovine, za male strugare, kakvih je u Srbiji najviše, najisplativije rešenje je proizvodnja briketa: em ne krše zakon, em zarade.

Za razliku od ogrevnog drveta, briket je standardizovan industrijski proizvod, valjak prečnika osnove od šest i dužine deset centimetara, vlažnosti najviše do deset odsto, a uobičajeno je dvostruko suvlji. Za razliku od drveta, briket ne mora da se cepa, ne mora da se suši, kupuje se u vrećama od 30 kilograma, ima pripadajuću deklaraciju, zna se i proizvođač, a u standardnom kvalitetu dostupan je tokom cele sezone.

Tona briketa košta nešto više od dva metra drva ili tone sušenog lignita, ima istu energetsku vrednost ali, budući da je „suv k’o barut“ mnogo bolje sagoreva, sa mnogo manje pepela pa „greje“ kao tri metra drva ili tona i po sušenog lignita. Jedino što mora ručno da se loži.

JOŠ BOLJE: Naprednija varijanta briketa je pelet: takođe se pravi od piljevine, ali i od svake druge biomase, ostacima u poljoprivrednoj proizvodnji – slami, šaši, stabljikama graška, boranije, pasulja, od svega što u biljnoj proizvodnji pretekne… Pelet je samo manji od briketa – šest milimetara u prečniku i 25 milimetara dužine, tako da je pogodan za automatsko loženje: gorionik se sam pali kad je hladno i gasi kad je toplo, a pužni transporter dotura goriva baš koliko treba, isto kao gorionik za lož-ulje ili zemni gas.

Pelet je nešto skuplji od briketa – 10.000 dinara za tonu, utoliko je i grejanje skuplje, ali ako se uzme u obzir automatika i te kako se isplati, jer i rad valjda, nešto košta. Sve je na strani peleta, samo da nije jednog „ali“: iako postoje četiri fabrike peleta u Srbiji, na stovarištima se teško nalazi. I opet Slovenija za primer: u svakom hipermarketu može da se kupi pelet, pa i onaj proizveden u Srbiji.

RASIPNIŠTVO: Samo četvrtina ukupne biomase, nusprodukta srpske poljoprivrede, ima energetsku vrednost ekvivalentnu 1.400.000 tona ulja za loženje, ili 1,75 milijardi kubnih metara prirodnog gasa. Na užas, najveći deo biomase biva spaljen na njivama.

S druge strane, godišnja potrošnja gasa u Srbiji, što za grejanje, što kao sirovina u proizvodnji veštačkog đubriva je oko 2,3 milijarde kubnih metara. O kakvom rasipništvu je reč, nije potrebno mnogo govoriti: u brojkama je celokupna priča. Ako bi se tome dodao i šumski otpad – grane, ogranci, „čičvar“, kora drveta, strugotina… i neka opet bude samo četvrtina ukupne godišnje količine, jer baš sve se i ne može skupiti i prevesti do pogona za proizvodnju, bilo bi dovoljno za rad svih gradskih toplana u Srbiji i za sve individualne kotlarnice koje troše ugalj. Na stranu što bi u proizvodnji peleta bilo zaposleno hiljade i hiljade radnika, štaviše – desetine i desetine hiljada radnika, onih sa najnižim kvalifikacijama, koji do posla najteže dolaze. Novac leži po poljima i šumama, a niko da ga podigne.

Ali, ništa zato: ako pameti nema, biće opet neka direktiva, pa će nicati pogoni za proizvodnju peleta ko pečurke posle kiše, pa će i Gradsko zelenilo da briketira svu onu travu što po parkovima pokosi, ono lišće što po ulicama skupi, ono granje što oreže i sve tome slično, umesto u Vinču da ga odvozi. Setiće se tada neko i da PDV na brikete i pelet „spusti“ sa 18 na osam odsto, ako ni zbog čega drugog, ono zbog vazduha.