Bomba sa dve glave

Kada je Iran objavio planove da nastavlja sa obogaćivanjem uranijuma i o tome obavestio agenciju UN-a, trebalo je odmah da priznamo da nas dosadašnja strategija prema ovoj islamskoj republici nije dovela ni do čega. Ono što bi sada trebalo promeniti nije strategija, nego odnos prema potencijalnoj opasnosti od nuklearno naoružanog Irana.

U uvodnom delu lista „Jomhuri-e Eslami“ sa naslovom „Iranofobični planovi Vašingtona i kako ih nastaviti“, autor teksta analizira nameru SAD da postavi odbrambeni raketni sistem u nekim zalivskim zemljama, tumačeći da je postavljanje antiraketnog sistema deo šire strategije – reč je, kaže autor, o planu da se Iran predstavi kao zemlja koja svojim nuklearnim aktivnostima ugrožava regionalnu i međunarodnu bezbednost. General Dejvid Pitrijus, glavnokomandujući američkim snagama na Bliskom istoku, najavio je da Vašington planira da razvije antiraketni „patriot“ sistem u regionu, zato što je, prema njegovim rečima, Iran postao ozbiljna bezbednosna pretnja za ostale zalivske zemlje. Potvrda da će antiraketni sistem biti instaliran u Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinu i Kataru, stigla je od još jednog zvaničnika iz Pentagona.

Verovali ili ne, postoje eventualne koristi za SAD ukoliko Iran napravi bombu. Pišem u svoje ime, ne iznosim zvanične stavove Vazduhoplovnog instituta SAD. (Autor je analitičar u Institutu, prim.aut).

Najpre, razvoj nuklearnog naoružanja u Iranu mogao bi čak pozitivno da utiče na tendencije SAD u borbi protiv sunitsko-arapskih terorističkih grupa, poput Al kaide. Evo i zašto: nuklearni Iran je prvenstveno pretnja svojim susedima, a ne SAD. Vašington bi mogao da ponudi rešenje za bezbednost u regionu tako što će raširiti „nuklearni kišobran“ na Bliskom istoku u zamenu za ekonomske, političke i društvene reforme u autokratskim arapskim režimima, koji su do sada odbijali promene. U tim zemljama nije postojala želja za promenom i reformama zato što su zaštićeni bogatstvom i naftnim rezervama. Nuklearni Iran značajno menja dinamiku u regionu, što Americi omogućava da zatraži reforme. Drugo, ako SAD postane primarni „provajder“ regionalne bezbednosti, možda će se pojaviti mogućnost razbijanja OPEC kartela. Što znači da bi predsednik Obama mogao da trguje bezbednošću u zamenu za povećanu proizvodnju i snižavanje cene nafte na svetskom tržištu…

Izrael je svima jasno stavio do znanja da se oseća ugroženim zbog iranskog nuklearnog programa. Palestinci takođe imaju razloga za zabrinutost, jer bi nuklearni udar na Izrael i oni osetili. Ovaj podeljeni strah mogao bi da deluje kao katalizator pomirenja među njima, a u tom bi se slučaju smanjio i animozitet Teherana prema Izraelu. Četvrto, povećala bi se vojna razmena između SAD i Bliskog istoka, potekla bi reka dolara ka autokratskim režimima…

Ali, šta ako je nestabilan, antiamerički raspoložen iranski režim u stanju da započne nuklearni rat? Zapravo, manje su šanse da će se to desiti nego što većina ljudi misli, bez obzira na činjenicu da je Iran uspešno obavio probu aviona nevidljivog za radare, lansirao raketu-nosač satelita i započeo proizvodnju dva nova projektila.

Postoji razlog da verujemo da bi početni šok od saznanja da Iran poseduje nuklearno naoružanje doveo do ujedinjenja Iraka, Saudijske Arabije i još nekih zemalja, dok bi SAD dobile priliku da stvori regionalnu stabilnost u regionu. I konačno, naši evropski partneri, Kina i Rusija, ne bi više mogli lako da pronađu opravdanje za prodaju robe i tehnologija ovoj izolovanoj islamskoj republici.

Iranci možda misle da njihovi planovi za dodatno obogaćivanje uranijuma stvaraju paniku u američkim redovima. Zapravo, oni nama pružaju nadu da će doći do renesanse američkog uticaja na Bliskom istoku.