Isidora Bjelica,
„multimedijalna ličnost“, otkriva kako neguje telo, duh i um:
„Um ne negujem uopšte, ko još u Srbiji može da neguje um, trudim se samo da ne flipnem od svega što doživljavam i vidim oko sebe. Um oštrim.“
Kako neguje duh:
„Kroz filozofske knjige, bavljenje ezoterijom i mistikom.“
Šta pod tim podrazumeva:
„Iskreno da vam kažem, to su teme koje me zanimaju decenijama, još od tinejdžerskog perioda. Prvo sam učila sanskrit, potom proučavala kabalu, onda sam se bavila mesmerizmom, blistijanstvom i Raspućinom, potom Blavackom i teosofijom, pa Štajnerom i antropozofijom… Imam dosta prijatelja ezoterika. Ono što je najvažnije, a što zapravo nema nikakve veze sa proučavanjem, jeste da imam neverovatnu intuiciju, prekognitivni refleks i osećam stvari koje nisu na površini. Osećam onostrano kao da je deo opažajne stvarnosti.“
(„Iscelitelj“)
Ervin Katona,
prvak Srbije u „Strongmenu“ i zvezda nedavno završenog „VIP Velikog brata“, priča šta može i šta voli:
„Mnogi me pitaju koliko puta dnevno jedem, a odgovor je uglavnom tri ili četiri puta. Za doručak mogu da pojedem deset jaja i to kad nisam mnogo gladan. Trudim se da se pravilno hranim, tako da vodim računa o ishrani. Mogu iz benča da podignem i do 400 kilograma. Što se ostalih disciplina tiče, na jednom takmičenju vukao sam brod koji je težak 200 tona i avion od 300 tona. Volim snažne devojke, kakva je i moja Marija, ali smatram, naravno, da u svemu treba imati granicu. Moram da priznam da baš i nisam romantičan.“
(„Svet“)
N. N.,
knjaževački policajac, umalo se nije šlogirao kada je na alko-metru ugledalo brojku 4,55. Tarzan Smailović iz sela Minićevo vozio je bez ikakvog krivudanja po kolovozu, policajac ga je zaustavio, zamolio da dune i:
„Naša saobraćajna patrola je prilikom redovne kontrole saobraćaja u Minićevu, u 8.15 ujutru, zaustavila vozača ‘zastave 101’. Utvrđeno je da je pod dejstvom alkohola u koncentraciji od 4,55 promila. Vozač je isključen iz saobraćaja i zadržan u prostorijama policijske stanice u Knjaževcu i snosiće prekršajnu odgovornost.“
N. N.,
lekar iz zaječarskog zdravstvenog centra, našao se u čudu kada su saznali za Tarzanov slučaj:
„Taj čovek je fenomen. Po svim pravilima, trebalo bi da je mrtav. Svako ko u krvi ima od 3 do 4,5 promila alkohola obavezno pada u alkoholnu komu. Od 4,5 do 5 promila je smrtonosna doza jer tada dolazi do paralisanja centra za disanje u mozgu i kolapsa kardiovaskularnog sistema. Ni ja ni neurolozi sa kojima sam se konsultovao nismo čuli da je neko imao toliku koncentraciju alkohola u krvi i ostao živ.“
(„Alo“)
Igor Lazić,
Niggor, „umetnik, glumac, fotograf, muzičar, moreplovac“, zamoljen da ispriča nešto interesantno iz života na brodu, prisetio se:
„Bila je tu masa situacija, svaki dan se nešto dešavalo, ali ispričaću vam, recimo, priču o prvoj oluji. Vozili smo duvan iz Turske u Nju Orleans, kada se mačka pojavila na brodu. Već smo se otisnuli na Atlantik i mačka je danima osećala glad. Bila je divlja i morala je nekako da dođe do naših prostorija, da pokuša da se nahrani. Bila je preplašena. Moj prijatelj kormilar je jednog dana odlučio da je nahranimo i pripitomimo. Nakon ubeđivanja sam pristao da mu pomognem. Mačka se sakrila ispod nekih stepenica i drugar mi je rekao da je preplašim kako bi je on uhvatio. Obukao je rukavice, nisam mogao da verujem šta radimo. Prepadnem ja mačku, i ona krene levo, desno, između nogu istrči i padne u more. Bili smo na dvesta milja od Azorskih ostrva, sama sredina Atlantika. Jadna mačka koja pliva za brodom koji plovi šesnaest milja na sat. Mala glava u beskrajnom okeanu. Ja sam čak bacio pojas za spasavanje, mada je ne bi spasilo ni da bivšu Jugoslaviju staviš tamo, koliki je to prostor… Nakon nekoliko sati upali smo u takav ciklon da smo jedva žive glave izvukli.“
(„Playboy“)
Milenko Bodirogić,
„izdavač i autor tekstova o srpskoj mitologiji“, sprema knjigu o sitnim demonima koji su vekovima zagorčavali život ljudima, ali i o nekim dobročiniteljima:
„Imaćemo i jednog gosta. To će biti patuljci koji su u ove krajeve došli sa rudarima Sasima u drugoj polovini XIII veka, i doprineli razvoju rudarstva i gradova Srbije.“
(„Iscelitelj“)
Ena Popov,
devojka iz Novog Sada, pevačica i TV voditeljka, „rekla je da bi želela medijsku izolaciju“, ali nije odolela „Velikom bratu“:
„Svega mi je bilo preko glave i shvatila sam da mi je moj mir najbitniji. Želela sam da se posvetim privatnom životu, a da mi karijera bude ono što sam oduvek htela – samo hobi. Kada su me pozvali da učestvujem u ovom serijalu, prvo sam odbila, ali sam se nakon par dana predomislila, jer je februar kratak mesec bez ikakvih posebnih dešavanja…“
(„Svet“)
Branislava Parezanović,
kažnjena sekretarica predsednice Skupštine, odlučila se za novo radno mesto u novoj garderobi:
„Imala sam ponude za posao od više ministara, ali odlučila sam da pređem kod Mrkonjića i od 26. februara radim u ovom ministarstvu. U parlamentu sam imala platu oko 26.000, a ovde ću imati oko 20.000. Ne znam šta ću konkretno da radim, ali mislim da ću biti referent, neću više biti sekretarica.“
(„Alo“)
Dragan Marković Palma,
lider Jedinstvene Srbije i gradonačelnik Jagodine, svim ženama zaposlenim u javnim firmama za 8. mart poklonio je vaučer u vrednosti od šest hiljada dinara. Novac se, kaže, uštedi. Supruzi i snajama poklonio je cveće ili parfem:
„Uvek sam bio pažljiv prema ženama jer, pored njihovih rođendana, ovo je jedini dan za koji mogu da kažu da je njihov. Žene treba paziti, rađaju nam decu, brinu o nama. Ranijih godina smo ovaj praznik u Jagodini slavili uz muziku, ali ove godine mislim da to nije baš primereno, pa ćemo preskočiti.“
Dobrivoje Budimirović Bidža,
nekada gradonačelnik Svilajnca iz redova SPS-a, a sada član Srpske napredne stranke, kaže da je i ove godine za Dan žena kupio bar desetak poklona:
„Ženi tradicionalno kupujem uvek nešto zlatno, ogrlicu ili narukvicu. Ćerkama poklone iste vrednosti, a komšinicama, kumama i sestrama cveće i uvek neki parfem uz to. Samo da vam kažem nešto. Svi se žena sete samo na taj dan… A ja uvek kažem da bih sve bio samo nikad žena i konobar! Ženski posao se ne vidi.“
Raka Radović,
nekada trstenički gradonačelnik, sada lider partije Naš dom Srbija, ovaj 8. mart je obeležio skromnim poklonima:
„Svi su taj praznik obeležili kao komunistički, a to nije tačno! To je isto kao i 1. maj, međunarodni praznik, mada su i njega ofarbali u komunistički! A šta je pa falilo i komunizmu, ako ćemo već. Pokloni za ovaj Dan žena su skromni, moram da kažem. Svojoj ženi obavezno kupim cveće, mada taj dan više ja uživam nego ona. Ćerkama isto tako, a snajku još nemam!“
Dragan Šormaz,
poslanik DSS-a, kaže da „u principu samo simbolično na 8. mart obrati pažnju, ali generalno, ako žena pored sebe ima pravog muškarca, onda je on njoj posvećen tokom cele godine, a ne samo tog dana“:
„O ženama treba voditi računa svaki dan. I nije bitno da li je pored nje sin, muž ili brat. Ako je taj neko pažljiv i ako valja, biće svaki dan u godini uz nju.“
(„Kurir“)
