Put na Mars i privatni biznis

Svaki američki predsednik bar jednom tokom svog mandata održi konferenciju za novinare posvećenu novoj viziji i strategiji koju NASA za njegovog vakta treba da sledi. Obama u tom pogledu nije izuzetak. Kada je završio dva malo važnija posla (saniranje posrnulog finansijskog sistema i reformu zdravstvene zaštite), Obama je 15. aprila otputovao u svemirski centar „Kenedi“ na Floridi i, sasvim očekivano, najavio „odlučan zaokret“, baš kao i njegov prethodnik. Obamin plan (koji tek treba da odobri Kongres), napravljen je na osnovu nešto umekšanih zaključaka koje je donela „avgustovska komisija“, stručno telo koje je letos oformio američki predsednik sa ciljem da analizira dokle se stiglo sa realizacijom plana koji je Džordž Buš promovisao u januaru 2004. godine.

Da se ukratko podsetimo šta je sve to Buš obećao američkoj naciji: penzionisanje šatla kao prevaziđenog i skupog kosmičkog prevoznog sredstva (2010), razvoj i prvi let novog istraživačkog broda sa ljudskom posadom (2014), slanje serije robotizovanih sondi na Mesec (2015), povratak ljudi na Mesec i osnivanje stalne lunarne baze (2020) i, na kraju, spuštanje ljudi na Mars (2030). Da bi se ovako ambiciozni ciljevi ostvarili, NASA je započela sa razvojem novog, moćnog raketnog nosača (Ares) i nove letelice za duboki kosmos koja bi mogla da nosi tri-četiri astronauta (Orion). Čitav projekat dobio je ime Constellation (Sazvežđe) i u njega je NASA već uložila oko deset milijardi dolara od planiranih 50.

Obama je pošao od činjenice koju niko ne spori: Constellation će, sasvim sigurno, probiti i budžet i rokove. Kad je već tako, bolje ga je zaustaviti već sada, ne samo zbog direktnih troškova razvoja: „Da nam neko danas na srebrnom tanjiru servira potpuno završen, funkcionalan sistem, morali bismo da mu kažemo ‘ne, hvala’, jer bi godišnji operativni troškovi bili previsoki.“ Zato Obama zahteva da NASA odustane od daljeg razvoja Aresa i umesto toga počne sa razvojem novog teškog raketnog nosača, na novim principima, oslanjajući se na inovacije i nove tehnologije. Predsednik smatra da do 2015. godine NASA treba da definiše nov koncept rakete koja će biti sposobna da ljude ponese daleko iza Zemljine orbite. Orion je pošteđen, ali je sveden na mnogo skromniju meru. Ovaj brod, inicijalno koncipiran kao „nabildovani“ komandno-servisni modul iz programa „Apolo“ u kojem bi astronauti prevaljivali milione kilometara širom Sunčevog sistema, Obama sad vidi samo kao „čamac za spasavanje“ astronauta sa Međunarodne svemirske stanice. Tu stanicu Amerika će nastaviti da servisira i finansira sve do 2020. godine iako nakon ovogodišnjeg penzionisanja šatla (o kojem Obama nije govorio mnogo), američki astronauti duže vremena neće imati čime da stignu do nje (izuzev ako Rusima ne plate 50 miliona dolara po sedištu u „Sojuzu“).

Svestan ovog problema, Obama je rešen da spas potraži u američkim kompanijama koje bi se pod tržišnim uslovima bavile lansiranjem ljudi i tereta u Zemljinu orbitu. Rasterećena ovog „trivijalnog posla“, NASA bi tako dobila više para i vremena da se bavi razvojem raketa i tehnologija za duboki svemir. Prema Obami, jedna takva raketa, Ares umesto Aresa, bila bi spremna oko 2025. godine i prvi put bi bila upotrebljena za slanje ljudi na neki od obližnjih asteroida. Ono što je Obama definitivno precrtao je Mesec kao tranzitna stanica: „Već smo bili tamo, nema svrhe ponavljati ono što je već učinjeno.“ Umesto toga, Obama očekuje da jedan brod sa ljudskom posadom obleti Mars oko 2035. godine, a sletanje ljudske posade na Mars usledilo bi nedugo potom. „Računam da ću još uvek biti tu da to vidim“, rekao je američki predsednik.

Plan, naravno, ima i svoju finansijsku stranu: Obama, uz već odobrena sredstva kojima NASA raspolaže, planira da u državnu svemirsku agenciju iz budžeta upumpa još oko šest milijardi dolara tokom narednih pet godina. Ne mnogo, ali dovoljno da podvuče koliko su predsedniku važna kosmička istraživanja čak i u vreme finansijske krize kada Amerika seče ćoškove i troškove gde god može: „Ovo je suština: niko nije više od mene odan programu leta ljudi u kosmos. Ali to mora da se radi na pametan način, ne onako kako smo to činili do sada.“

CENA PRIVATIZACIJE: Ipak, bilo je dosta onih koji nisu poverovali u punu iskrenost predsednikovog izlaganja.

Pre svega, sumnjiv je argument da Constellation treba likvidirati samo zbog rokova i troškova. Sam postupak terminacije projekta odneće dodatne dve-tri milijarde dolara, samo da se počisti zaostali krš. Osim toga, otkad NASA postoji, praktično nijedan veliki projekat nije bio završen onako kako je planirano, „on budget and on time“. To je, u velikoj meri, upravo posledica načina na koji NASA radi sa spoljnim dobavljačima: da bi dobile posao, kooperantske firme često unapred lažu ili kada su troškovi ili kada su rokovi u pitanju. U praksi, najčešće lažu debelo i masno, i to po obe ključne tačke.

Osim toga, istovremenim penzionisanjem šatla i likvidacijom Constellation projekta, jedna armija ljudi neminovno će ostati bez posla. Time će naročito biti pogođene države kao što su Teksas, Florida i Alabama, u kojima je skoncentrisan glavni deo operacija NASA. S obzirom na to da Obama ima nameru da posao lansiranja ljudi i tereta u Zemljinu orbitu liberalizuje i poveri svim zainteresovanim kompanijama, jedan deo vrhunskih stručnjaka u koje je NASA godinama ulagala moraće posao da potraži na sasvim drugoj strani. Koncentrisano znanje i iskustvo NASA rasuće se po čitavoj Americi, da se više nikad ne nađe na jednom mestu. „Kongres neće moći skrštenih ruku da gleda kako se lakomisleno napuštaju neki ključni principi, kako se ignorišu dosadašnji rezultati, uporan rad koji je uvek rezultovao uspesima i tako uništava čitav program ljudskog leta u kosmos“, rekao je Ričard Šelbi, republikanski senator iz Alabame. Obama nasuprot tome tvrdi da, u zbiru, nova strategija neće smanjiti broj zaposlenih u kosmičkoj industriji predviđajući, štaviše, povećanje broja radnih mesta za oko 12.000, uz državni finansijski stimulus od oko 40 miliona dolara.

Sve i da bude tako, ostaje pitanje koliko brzo će američke kompanije moći usvoje sva potrebna znanja i tehnologije da bi se uključile u ovaj posao. Vremena se menjaju, privatni biznis sazreva, a let u kosmos nije tako velika „nauka“ kao nekad. Tokom narednog meseca verovatno ćemo videti lansiranje „Falkona 8“, privatne rakete čiju je izradu finansirao osnivač PayPala, Elon Mask. Maskova raketa može da nosi tovar do Međunarodne kosmičke stanice, ali je tako koncipirana da može da nosi i astronaute, po ceni koja je 60 odsto niža od Ruske. Sličnu ponudu i kapsulu „Dream Chaser“, za šest astronauta, ponudila je i jedna kompanija iz Nevade.

Svejedno, astronauti se nikad nisu radovali prevelikom oslanjanju NASA na nezavisne korporacije koje se rukovode isključivo profitom. Kada su Alana Šeparda, prvog Amerikanca u kosmosu, pitali šta ga je najviše uplašilo tokom njegovog istorijskog leta, on je odgovorio: „Činjenica da letim u raketi koju su napravili najjeftiniji ponuđači.“

TEŠKO RAZOČARENJE: Odustajanje od Meseca kao međustanice na putu ka zvezdama izazvalo je najveće podele u stručnoj javnosti. Za jedne, takav potez je logičan. Ko danas željno iščekuje reprizu nečega što je reprizirano već nekoliko puta? „Ima još mnogo drugih mesta koja treba istražiti“, kaže Obama. Međutim, većina kritičara smatra da preskakanje Meseca i direktan skok do asteroida i Marsa liči na pokušaj dementnog atletičara da se vrati na maratonsku stazu iako je poslednji put trčao na sto metara pre više od 40 godina. Neki se još sećaju reči koje je 1972. izgovorio Judžin Sernan, komandir „Apola“ 17 i poslednji čovek na Mesecu: „Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti.“ Sasvim razočaran, Sernan danas kaže: „Zaista sam verovao da će se ove moje reči obistiniti mnogo ranije. Sad vidim da od toga nema ništa.“

I, na kraju, tu su Obamini kritičari koje svoje uporište nalaze u tradiciji, patriotizmu i dosadašnjoj američkoj liderskoj poziciji u kosmosu. Nekoliko legendarnih američkih astronauta, pre svih Nil Armstrong (prvi čovek na Mesecu) i Džim Lavel (dvaput obleteo Mesec u „Apolu“ 8 i 13), nisu birali teške reči da izraze svoje razočaranje: „Sa ovakvim planom Amerika ozbiljno rizikuje da postane drugorazredna kosmička sila, uz katastrofalne posledice po moral i snagu čitave nacije. Kosmički letovi inspirisali su generacije Amerikanaca, od toga smo, na direktan ili indirektan način imali ogromne koristi za društvo i privredu, a sada nas, umesto povratka na Mesec, koji smo tek započeli, očekuju neizvesne decenije i maglovit put.“ Doduše, ima i astronauta koji su podržali predsednika, poput Baza Oldrina (Armstrongovog saputnika sa „Apola“ 11). Zli jezici bi rekli da je on do sada podržao svakog američkog predsednika, pa i Obamu, i da je preleteo najviše kilometara kao počasni gost u predsedničkom avionu Air Force One.

Istorija je već zaboravila šta je Buš obećao 2004. godine, verovatno će vrlo brzo zaboraviti i šta je Obama rekao 2010, ako ne odmah, a ono kad naredni predsednik reši da s Obaminim planom uradi isto ono što je Obama uradio s Bušovim. Od sličnih obraćanja američkih predsednika zubu vremena odoleva još jedino govor Džona Kenedija iz 1961. „Ja verujem“, rekao je Kenedi, „da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati.“ Tako i beše. A da li je Obama bio vizionar istog kalibra, videćemo na Marsu, ako tada bude bilo nas a, bogami, i Obame.