Povremeno učestvujem na skupovima posvećenim internetu i uopšte modernim komunikacijama i uvek se srećem sa istim problemom. Moj pokušaj da prisutnima objasnim da internet nije sve i da ne treba s visa gledati na svakoga ko je oprezan pri ulasku u vode modernih tehnologija i komunikacija biva primljen sa podsmehom i prezirom. Ruku na srce, u poslednje vreme što zbog godina, što zbog mog malo boljeg društvenog ugleda, takvi stavovi ne izražavaju se više glasno (kako je umelo), ali ih i dalje snažno osećam.
Uzaman upozoravam da je takav stav, da je sve osim interneta daleka prošlost i da je došlo novo vreme, već jedanput drastično kažnjen. I to u februaru 2000. godine kada je pukao mehur nerealnih očekivanja povukavši na duboko dno one koji su bezobzirno investirali u internet kompanije, ne analizirajući njihove poslovne modele, kojih, doduše, nije ni bilo.
Slično se dešava i danas kada se očekuje da se svi okrenemo Fejsbuku i Tviteru i da sve što smo do sada znali i učili okačimo mačku o rep. Jao si ga vama kada tviter-blog-fejsbuk propovednicima postavite pitanje, a da zašto bismo to uopšte radili? Umesto odgovora koji bi vas potpuno pomeo, recimo da je Zemlja okrugla dok vi tvrdite da je ploča, sa sve dokazima za tu tvrdnju, srešćete se sa konstatacijom da pripadate prošlosti i da ništa ne razumete. Eto, barem se u tome slažemo, ja ne razumem.
Preciznije rečeno, ne verujem da je budućnost interneta i budućnost novinarstva (mene uglavnom zovu u te diskusije) u socijalnim mrežama, gde blogeri i tviteri plasiraju informacije koje se dodatno distribuiraju i analiziraju na „Fejsu“. Za mene je to tek jedna projekcija naših života, možda vrlo popularna i najvidljivija, ali i dalje suštinu interneta vidim u prometanju informacija uopšte. Elektronske pošte, televizijskog programa, poslovnih podataka, govora i svega što postoji i mimo socijalnih mreža i što proizvode profesionalci.
Tako vidim i planove Fejsbuka da se nametne kao internet lider, predviđajući da će ljudi uskoro svoju aktivnost na mreži svesti na logovanje na svoj profil. Baš kao što neko (mnogi) trenutno internet doživljava kroz Gugl, stavljajući između te dve stvari znak jednakosti.
Sve ovo možda bi bilo samo zakukavanje da me nije malo zabavila, a malo i zabrinula vest iz Britanskog ministarstva spoljnih poslova, tačnije izvinjenje papi. A ovih dana njemu se malo ko izvinjava. Elem, ponesen duhom površnosti socijalnih mreža jedan službenik od dvadesetak i nešto godina podelio je sa kolegama stav da bi u idealnom slučaju papa prilikom skorašnje posete Londonu trebalo da blagosilja gej brakove i promoviše svoju liniju kondoma. Ova duhovitost brzo se pronela sistemom, pa je nekako stigla i do Vatikana. Sada se tamošnji britanski ambasador sprema da kleči na kukuruzu i čita očenaš u nedogled.
Ne kažem da bi svet tako izgledao kada bi se internet zaista pretvorio u jednu veliku socijalnu mrežu, ali verujem da ne bi bilo predaleko od toga. Bez ozbiljne kontrole, površno i zabavno. Možda će Fejsbuk profili i tvitovi biti značajni u budućim parlamentarnim izborima, ali ne verujem da će ikada odlučivati o našim sudbinama. Ili ja naprosto ne bih voleo da živim u takvom svetu.
