– Zamisli, glumac [taj i taj], otac mu umro, a on odigrao predstavu kao da ništa nije ni bilo…
– Čekaj, nisu mu još javili, pa se on misleći da je ocu možda i bolje normalno pojavio na poslu, kazali mu tek kad se vratio u garderobu?!
– Ne, znao je, ali je ipak došao u pozorište, predstava se ne otkazuje, to sa ocem je lična stvar, sitnosopstvenička takoreći. Kolege bi ga razumele, i upravnik, to se radi zbog publike kojoj niko nije umro: gledaoci očekuju porciju umetnosti koju su unapred platili i za koju su se mnogi svečano i obukli, jer se umetnička dela primaju sa poštovanjem…
– Ali ko bi mu i od gledalaca zamerio da je samo javio, takva i takva stvar, imam smrtni slučaj…
– Ne bi mu niko to uzeo za zlo, ali ne bi svoj posao uzdigao ovako visoko i ne bismo sad ti i ja u „Patrisu“ o tome razgovarali, drugo, ubrojao bi rođenog oca u tehničke razloge, jer se predstava otkaže ako pukne cev pa ne radi grejanje, ili ako nema struje… Nekom ruskom pijanisti, ne mogu sad da se setim prezimena, ima dva, uoči koncerta umru i mati i otac, tako se potrefilo, ali on ništa, javio depešom sestri da doputuje iz Omska, a on pravac Filharmonija, posle koncerta jedni mu čestitaju, drugi izjavljuju saučešće…
– Ne znam da li bih ja to mogao…
– Ti bi otišao na pogreb neke svoje baba-tetke a propala bi ti karta za Ivkovu slavu, umetnik na to drukčije gleda: Smrt dođe i prođe, umetnost ostaje za sva vremena…
– A da nije taj glumac pošao linijom manjeg otpora – ulogu u pozorištu napamet zna, a ovo sa ocem mu je prvi put?
– Tja, ima sigurno i toga, ali glavno je ono što sam ti rekao: predstava se ne otkazuje!
&
O Kamijevom Strancu šta si u gimnaziji imao da znaš? Glavnom junaku – drugih jedva da je bilo, nije to Rat i mir, to je moderno delo strasnog pušača – na samom početku umre mati. On ode fino u bioskop, taj Merso, prozboriš koju o otuđenju savremenog čoveka, šta god to bilo i – sedi, vidi se da si shvatio šta je pisac hteo da kaže.
Vraga si shvatio. Pokušavaš, iako ti još niko nije umro, da zamisliš kako je to: Merso se pred ništavilom povukao ne toliko možda u umetnost koliko u pomračinu, iako će ga istina sačekati kad bude izašao iz sale; to je, sada znam, kao kad te rodbina, pošto si noć probdeo pored pokojnika, smesti da izjutra ipak malo odspavaš. Zaspiš, i kad te probude istina te sačeka, jasna i neporeciva, u punoj svojoj strahotnosti: kao da si tek u tom kratkom snu i buđenju shvatio šta se uistinu desilo.
&
Moji su drugovi biseri rasuti po onom svetu, kad je prvi od nas umro ostali su se biseri pravo sa Centralnog groblja vinuli do aerodroma, poslodavac je platio karte za Tivat a na Sv. Stefanu bila je zakazana svirka. The shaw must go on. Život ide dalje. Muzičarska se ne poriče. Koga nema bez njega se može – ako će se moći godinama i decenijama, zašto se ne bi moglo već danas?! Bejah u dijaspori te ne znam bih li i sam ispoštovao, kak se danas veli, svetinju tezge, ovako netestiran bolje da ćutim – to je kao što nisam nikad primio mito koji mi niko nije ni ponudio!
Kad je lift u zgradi gde živim i radim obnovljen u njemu su osvanule dve mesingane pločice: STOMATOLOG – V SPRAT, KARDIOLOG – I SPRAT, kroz glavu mi je prošlo NOVINAR – II SPRAT, ali nikako da odem do komšije gravera i pečatoresca koji ima radnju pored hotela „Park“.
&
Prošle nedelje imali smo barem dva slučaja samožrtvovanja. Mlada teniserka je glasom punim bola rekla da će zaviti pozleđenu ruku i da će igrati za Srbiju, ne nada se pobedi, ali za svoj narod spremna je da trpi bol i da uspori vlastiti oporavak, pa možda i da produbi povredu, tako nekako. Nakon turnira koji tradicionalno nisam pratio shvatim da je žrtva bila prilično uzaludna, junakinja je ponovila kako time nije stekla ni bodove ni novac, ali da kad je u pitanju Srbija…
Šta Srbija!? Zdravlje je najveće bogatstvo, i ne možeš da igraš dok ti zglob ne bude cakum-pakum, drugo, tako povređena zauzimaš mesto drugoj devojci zdravoj kao dren, koja bi tu možda postigla više nego ti iako nije tvoja liga.
Drugi je slučaj pozorišni: glumica slomila nogu na početku predstave, igrala do kraja, a onda se predala ortopedu! Dobro, napravila je nezgodan pokret, kost je stradala, to je bolelo, glumica je to smatrala uganućem na koje će priviti bokvicu, to je bio sticaj okolnosti a ne koncept, međutim se publika oduševila, ova koja nije ni bila u tom pozorištu, ne znam je li to i zvanični utisak nedelje, ah, kakva žrtva za pozorišnu umetnost! A da se lom dao na zlo!? Da je kost usled dvočasovnog maltretmana sjehala v storonu i posle u gipsu krenula da zarasta kako ne treba?!
Crni vitez kod Montija Pajtona ne da nikome preko ćuprije, u mačevanju gubi jednu pa drugu ruku, nogu, poskakuje na preostaloj nozi i dalje izazivajući protivnika: „Hajde, bori se, kukavice, ovo je samo ogrebotina!“, tako se vlada dobar sin feudalizma, Dubrovčani rado pevaju o devojci iz Brgata pavšoj sa tovara a koju mati brižna pita: „Jesi li se, Mare, udrila, triba li ti komomila“, a šćer će: „Nijesam, majko, hvala Bogu, slomila sam samo nogu!“… Niko, po moemu, ne mora da igra kad mu nije dobro. To važi i za novinara. Koji ne treba dok mu slika u levom oku titra da na silu boga piše jer, zaboga, Sunce može i da izađe i da ne izađe, ali novine moraju da izađu!
