Fedrmeza

O, koliko mi je bila smešna ta reč! Iako mi nije trebalo dugo da u njoj prepoznam nemačku reč Federmesser (perorez), nedeljama sam se još smejao svaki put kad bih je se setio, zbog iskrenosti i spontanosti sa kojom ju je izgovorio jedan moj prijatelj iz jednog simpatičnog sela na levoj obali Peka.

„Im’o sam i ja taku fedrmezu, pa sam ju izgubio“, rekao mi je ushićeno kad sam mu, negde početkom osamdesetih, pokazao onaj poznati švajcarski vojnički perorez, crven s belim krstićem, koji sam dobio na poklon od jednog švajcarskog funkcionera prilikom zvanične posete naše državne delegacije Bernu. Ima čak i malu plastičnu čačkalicu diskretno smeštenu između sečiva, makazica, odvijača, burgije i onog elementa koji nije zumba, ali služi za bušenje rupa na kaišu i za njihovu finu obradu…

Razne džepne noževe sakupljam još od kada sam počeo da se bavim pecanjem. Da je kolekcionarska strast na kraju ispala jača od pecaroške, pokazalo se kad sam pecaroški pribor spakovao u podrum („pa, jednom kad odem u penziju…“), dok je moja kolekcija džepnih noževa i dalje na dohvat ruke u plakaru. Ima tu svačega, onih jeftinih kineskih, elegantnih, minijaturnih koji su više ukras nego upotrebni predmet, do kalemarskih zatupljenog vrha i sa drvenim koricama. A jedan mi je posebno drag: običan džepni nož, ručne izrade sa jakom oprugom i sa samo jednim, vrlo kvalitetnim uskim i dugim sečivom – za probavanje lubenica, kako mi je rekao onaj majstor iz Ade, poznati nožar koga već više od decenije uzalud tražim po vašarima širom Srbije. Imam i jedan od onih odličnih džepnih noževa „za preživljavanje“, izvanrednog kvaliteta, koji je svedok naše nedavne stvarnosti: jedna fabrika u srcu Šumadije proizvela ih je u ogromnim količinama po porudžbini libijske vojske, ali su prilikom prve isporuke vojni stručnjaci brata Moamera zaključili da na dršci od kvalitetne plastike nisu urezana ležišta za prste, kako je ugovor predviđao, i – vratili ceo kontingent. Da izvuče štetu, samoupravni proizvođač ih je pustio u domaću prodaju po nekoj smešnoj ceni – poklonio sam ih čitavo tuce prijateljima pecarošima, lovcima…

Zanimljivo je, u stvari, da gotovo nijedan od tih džepnih noževa nikad nije napustio plakar u kom su složeni. U mojoj svakodnevici za njima nemam potrebu, a moja veza s prirodom je još na nivou čežnjivog pogleda na komadić Dunava koji se još vidi sa moje terase, a neće dugo, ako je suditi po kranovima koji su već montirani na pola puta, a to znači da se sprema izgradnja još neke mnogospratnice…

Izuzetak je mali švajcarac. Njega koristim vrlo često, ali najmanje kao nož, mnogo češće kao alat: tamo gde ne može da prodre običan krstasti šrafciger, može moja fedrmeza: njime sam čak dvaput promenio brave na nekim vratima u stanu, a samo njegovo manje sečivo je moglo da vrati na svoje mesto šrafčić koji povezuje čeoni deo naočara, onaj sa sočivima, sa onim bočnim koji se naslanjaju na uši (Bože, kako li se zove taj deo naočara?).

Štaviše, švajcarska fedrmeza odigrala je i jednu važnu ulogu u javnoj, profesionalnoj sferi mog života. Na nekoliko meseci pre nego što ću napustiti prevodilačku službu u Saveznoj vladi (koja je sve manje bila savezna i sve manje vlada), najave nam, usred najtežih sankcija, posetu predsednika Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, doktora Somaruge, onog Švajcarca koji mi je nekih desetak godina ranije poklonio fedrmezu u nekim mnogo prijatnijim okolnostima. Pošaljem sam sebe na taj zadatak i na aerodromu budem uz delegaciju koja ga dočekuje. Na čelu delegacije jedan potpredsednik vlade, onaj koji je na televiziji stalno govorio „pa ja sam neki potpredsednik vlade“, ne verujući ni sam u to, a mlad, perspektivan, atipičnog izgleda, s boemskom frizurom i trodnevnom bradicom… Doktor Somaruga se upoznaje sa svima, švajcarski učtiv, ali distanciran. Sedim napred u kolima koja ga voze u Palatu federacije na svečanu večeru. Kaže mi da sam mu poznat. Ja izvadim iz džepa fedrmezu, i kažem mu da je to poklon od njega od pre dvanaest godina, kad je on bio predsednik Mešovitog komiteta… On zinuo, ne može da veruje. Vi to još čuvate? Čuvam, kažem, ja se vezujem za sitnice, pogotovo kad su one vezane za neke prijatne uspomene. Vidim, drago mu je, ali i kao malo neprijatno.

Za večerom, zdravice. Prethodni predsednik Savezne vlade, pragmatičar, bio je uveo novinu u protokolu: zdravice na početku obeda, da se s tim što pre završi pa da navalimo na začuđujuće dobru klopu (retko sam u belom svetu jeo bolje). Za prevodioce pravi košmar: tada su zdravice bile daveži od tri frtalja sata političkog fraziranja. Stranci su to trpeli u zavisnosti od svog ranga: oni najviši su strpljivo slušali, oni ispod nivoa ministara su dozvoljavali sebi da prevrću očima i uzdišu. Doktor Somaruga nije imao strpljenja: na polovini zdravice koju je improvizovao onaj neki potpredsednik vlade, ustao je, rukom mu dao znak da bi i on nešto da kaže: „Dragi prijatelji, ne možete zamisliti koliko mi je drago što sam ponovo u zemlji koju odavno poznajem i volim. A da je od tada prošlo mnogo vremena svedoči i činjenica da sve vas vidim prvi put u životu, zapravo ne baš sve, sećam se jedino gospodina Pavlovića koji nam i sada, kao i tada, pomaže da se razumemo govoreći različite jezike. On me je dirnuo malopre pokazavši mi jedan mali predmet koji sam mu davno bio poklonio. Ja sam danas ovde u poluprivatnoj poseti, kao čelnik jedne međunarodne organizacije, ne kao Švajcarac, zato državni protokol nije predvideo nikakve poklone, ali evo, slučajno pri sebi imam jednu sitnicu koja će poslužiti kao simboličan poklon gospodinu koji ovde na neki način predstavlja kontinuitet onog najboljeg čega se sećam iz vaše lepe zemlje, u nadi da će takvih trenutaka biti još u budućnosti, živeli!“, pa izvadi iz gornjeg džepa sakoa jedan srebrni petofranak sa likom Anrija Dinana, osnivača Crvenog krsta, i preda mi ga, zagrlivši me onako nimalo diplomatski, već kao starog znanca. Početak iskrenog aplauza ugušio je ledeni pogled onog nekog potpredsednika vlade. Ispalo je baš super: svi su morali da prate uvređenost nekog potpredsednika vlade, a ja sam mogao na miru da večeram (inače prevodilac mora biti pravi umetnik da bi na svečanim obedima nešto pojeo) i da ćaskam sa dr Somarugom, nezavisno od diskretnog šapata uvređenog potpredsednika: „Zabavite ga nekom pričom, meni je on dosadan.“