Kontinuitet diskontinuiteta

Pedeset i peto Sterijino pozorje šesto je koje pratim u svojstvu izveštača „Vremena“, pa me je neki nejasni impuls ponukao na malu rekapitulaciju, na pregled prethodnih izveštaja. Za takve stvari obično nemam živaca, vremena i(li) volje, ali ume to osvrtanje na prethodna zbitija da bude i korisno. Recimo, tako se najbolje sagleda kontinuitet diskontinuiteta od kojeg Pozorje u poslednje vreme pati: nekako, kao da svako sledeće izdanje počinje od nule, kao da se „pravila igre“ tek utvrđuju, i to vazda iznova. S jedne strane, to ume da nervira, da raspaljuje strasti od one ne baš najbolje sorte i da unosi dodatnu konfuziju; s druge, pak, to može biti i dobro: manifestacija koja je čvrsto ukalupljena u jednom-zadate-okvire, te ne ume ili ne sme iz njih da iskorači, jer ako iskorači raspašće se, bila bi zapravo mrtva i sahranjena forma, isprazni Ritual koji postoji po inerciji, na muku i pokoru svima. Pozorje to nipošto nije, ali da prolazi kroz stanovitu (potencijalno lekovitu) krizu identiteta, jasno je već desetak godina. Zapravo, ne: još pre dvadeset godina, raspadom ne samo državnog nego i do tada sakrosanktnog „jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora“, festival koji se vrteo oko „domaćeg dramskog teksta“ suzio se i provincijalizovao u onoj meri u kojoj je sam pojam zvanično i formalno „domaćeg“ neprijatno, malko avetinjski omršao. Devedesete su bile te prave godine krize, koja jakako nije priznavana nego se velevažno govorilo kako se pacijent u životu nije bolje osećao; prva dekada dvehiljaditih ipak obeležava možda ponekad mučno i lutalačko, ali pre svega uzbudljivo i kreativno traganje za lekom.

Ključna je uloga onoga ko je i zaslužan i kriv za sve tu pripala Ivanu Medenici, selektoru i umetničkom direktoru Pozorja u tim prelomnim godinama (to je onaj mladi kritičar „Nedeljnih informativnih novina“, verovatno ste već čuli za njega…), i o tome je već „sve rečeno“, ne samo na ovim stranicama. No, nakon postepenog Medeničinog povlačenja/odstranjivanja sa svih selektorskih položaja, Pozorje nastupa – baš kao da je dragi kolega iz ćirilične inkarnacije „Blic Newsa“, bož’me prosti, sveže preminuli Drug Tito! – kroz razne forme „kolektivnog rukovodstva“, što menadžerskog, što umetničkog, i nikako da se ustali i da pronađe neku trajniju formulu. Nikako da „uhvati korena“, rekao bi Harms… Selektorski trio iz pretprošle godine zamenjen je skoro sasvim novim iz prošle, a ovaj prošlogodišnji ove je godine opet zamenjen skoro posve novim; ili, recimo, Ivan M. Lalić je prošle godine dosta pompezno najavljivao nekakvo turbosenzacionalno „novo Pozorje“ kao svoj menadžerski veleprojekt, a već ove ga se godine malo ko i setio. I sve tako…

TANCUJ, TANCUJ: Još otkad je Medenica uveo prevratne „Krugove“, a onda i (još uvek „viseću“) selekciju „nacionalnog pozorišta“ (domaće predstave po uvoznom dramskom predlošku), ne smiruje se debata oko „izdaje Svetog Izvornog Koncepta“ Pozorja; prošle je godine sve bilo dodatno začinjeno idiotskim insinuacijama s politikantskim prizvukom kako „ima previše vojvođanskih predstava“, a ove se u odvratnosti otišlo još dalje, pa je pred Pozorje vrvelo od potuljenih – ređe otvorenih – prigovora kako ima, bre, previše predstava na ti stranjski jezici… Uključujući i jezike ovdašnjih nacionalnih manjina, koje izgleda nisu stranci kada treba da plaćaju poreze ili služe vojsku, ali, eto, jesu kada se usude da izađu iz svog kvazi-etnografskog „tancuj, tancuj“ geta i ravnopravno sudeluju u relevantnoj teatarskoj produkciji na svedržavnom nivou, pa još i konkurišu za nagrade. Jer time, gle, smanjuju manevarski prostor – ionako već krugovaški sužen – za naše nabeđene, ubeđene i uvređene Bardove svih sorata!

Kako god bilo, Pozorje 2010 je gotovo, i sada je vreme da se vidi dokle se stiglo. Selektorke Ana Tasić i Aleksandra Glovacki, reklo bi se, u dobroj su meri uspele da odbrane svoje izbore u oficijelnoj takmičarskoj selekciji nacionalne drame (Tasić) i pozorišta (Glovacki), mada nema toga – počev od dolepotpisanog – ko neće upitati zašto je ta-i-ta predstava tu, a te-i-te nema, mada je bolja… Pozorje je otvoreno famoznom Kosom Radoa, Ragnija i Mekdermota, u režiji Kokana Mladenovića (Atelje 212). Ova je predstava, kao i neke druge kontroverze (sa ili bez navodnika) Mladenovićevog „revolucionarnog“ upravnikovanja kućom iz ulice Ive Lole Ribara, izazvala Veliki Sukob (u čaši vode) na beogradskoj teatarskoj „levici“, sukob čiji je glavni i najbitniji deo, utisak je dolepotpisanog, u onome nevidljivom i neizrečenom, i zato je u njemu toliko međusobnog šutiranja u cevanice ispod stola. Prostije rečeno, malko je odviše tu raznih nepomirljivih interesa i ambicija, loše pokrivenih velikim, ispraznim rečima… Zato valja pokušati da se u sudu o predstavi (a i o sezoni Ateljea kao takvoj) sudi apstrahujući taj uistinu palanački kontekst zavađenih frajli koliko je god to moguće. Kosa jeste teatarski spektakl i mamac za publiku, u svakom iole relevantnom izvođenju, pa je to slučaj i sa ovom Mladenovićevom postavkom. To nije sporno ni na koji način. Nevolja (moja) sa ovom i ovakvom Kosom jeste u principu na kojem je zasnovana njena rekontekstualizacija. Kada se već mašaš „prilagođavanja“ klasičnog ili naprosto opštepoznatog dramskog teksta, pa bio to Hamlet ili Kosa (ne jednačeći im značaja, naravno!) novim istorijskim okolnostima, moraš veoma dobro znati i šta i zašto činiš, i šta želiš time da postigneš. Selidba „hipijevske“ pobune protiv rata u Vijetnamu (ma, da se ne lažemo: protiv prisilne regrutacije, eto protiv čega! Bez nje, većina napušenih hipija ne bi ni primetila da se Tamo Negde, u džunglama Azije, dešava nešto pomalo neprijatno za njihovu zemlju) u fensi antiglobalističke proteste protiv raznih Nepravdi U Svetu na čelu s bušovskom invazijom na Irak – u kojoj, nota bene, više nema nevoljnih regruta, nego samo po ugovoru plaćene radne/ratne snage… – verovatno bi mogla imati kakvog-takvog smisla na nekoj njujorškoj sceni ili tako negde, ali u savremenoj Srbiji ona ostaje negde u vakuumu. Kome se ovakva Kosa uopšte obraća? Ako je već do rekontekstualizacije, zašto Irak, a ne recimo Vukovar? Nije slučajno da je publika, kako na Pozorju tako i u matičnoj kući, daleko najbolje reagovala na (odličnu) scenu u kojoj se Mladenović razračunava sa crkvenim licemerjem: naime, tek je u njoj prepoznala nešto što je se istinski tiče! Sve ostalo bilo je muzika & tjelovježba, manje ili više simpatična, a svakako vrlo zaboravljiva.

TRIJUMFALNI BRODIĆ: Dalje nećemo hronološki, nego na preskok, po ne sasvim dokučivim zakonima dramaturgije ovog teksta, koje njegov izvršilac tek pokorno sledi. Više je nego dragoceno što smo na Pozorju videli Brodić za lutke Milene Marković (Aleksandar Popovski; Slovensko narodno gledališče, Ljubljana) i Barbelo, o psima i d(j)eci Biljane Srbljanović (Paolo Mađeli, DK Gavella, Zagreb), jer je obama tekstovima ovo treće ovde dostupno izvođenje; prethodili su im po jedno beogradsko i novosadsko. Situacija za poređenje – ne može bolja. Brod za lutke (tj. brodić u ljubljanskoj varijanti) i prošle i ove godine proglašen je najboljom predstavom festivala, što je neka vrsta presedana, ali sasvim zasluženog. Prošle sam godine napisao da ne mogu ni da zamislim da bi ovaj odličan, ali zahtevan i „nezgodan“ tekst Milene Marković mogao doživeti bolje tumačenje od onog Ane Tomović u Srpskom narodnom pozorištu. I gle, bio sam u krivu! Predstava Popovskog, naime, istinski je trijumf u svakom smislu. Možda i jedini uzvišeni momenat ovogodišnjeg Pozorja u kojem je svaki iole prisebni gledalac kožom i umom osećao i znao da ne postoji niti jedno mesto na svetu gde bi te večeri imalo više smisla biti nego baš tu gde jesi, i raditi baš to što činiš: prisustvovati uzbudljivom Činu izvođenja vrhunski sklopljene predstave u kojoj ama baš sve funkcioniše kako treba, od perfektne slovenačke škole glume u kojoj nema izvlačenja na „šarmantnu“ šmiru, preko teksta koji je transcendirao sebe, do sveukupne zaigrane meštrije Popovskog kojem je ovo možda i režija (dosadašnje) karijere. No, eto paradoksa: za nju nije dobio „Steriju“, a prošle je godine dobio tu nagradu za dobru, ali ipak mnogo manje značajnu režiju Kandida… Barbelo s Mađelijem nije imao baš toliko sreće, i „Gavelina“ predstava teško da je ponudila mnogo novog i neviđenog kod Mijača i Štrpca, no opet, reklo bi se da joj je igranje na ogromnoj SNP-ovoj sceni prijalo, da je energija usamljenosti, neizlečive neukorenjenosti u sebi i svetu i uopšte metafizičkog ćorsokaka Biljaninih junaka isijavala morbidno i snažno, odgovarajuće podržana i igrom zagrebačkog ansambla.

ČEKIĆANJE: Sudeći po većinskoj reakciji publike i kritike, Čekaonica Borisa Liješevića i Branka Dimitrijevića (Atelje 212) bila je drugi vrhunac Pozorja. Ovome se može dodati: i svakako onaj kreativni pravac mnogo inspirativniji i kreativno izazovniji od Kose, upravo sa stanovišta proklamovane „revolucionarne“ Mladenovićeve upravničke sezone (baš kao i nova Ateljeova produkcija Da nam živi, živi rad, za koju se toplo nadam da će biti pozvana na sledeće Pozorje). Čekaonica, po nemačkom pre uzoru nego konkretnom predlošku, prvi je „samosvesni“ ovdašnji primer tzv. verbatim-teatra, tj. transponovanja „realnih“ životnih priča u dramsku formu. Ljudi koji u čekaonici Čekaonice bezizgledno čekićaju nekog tranzicionog Godoa, sve dok ne shvate (hm, da li s olakšanjem?) da ga zapravo nema, ni tu ni bilo gde drugde, uhvaćeni su u žrvanj Novih Vremena kao pešadinci kapitalizma, kao pokusni kunići (re)uspostavljanja jednog sistema koji je doduše sjajan – sve dok si Pobednik. Ali, oni to nisu: njima je dato da budu na tamnoj strani istorijske lune, tamo gde je užasno biti surovo eksploatisan, a jedino još užasnije od toga je – ne biti uopšte eksploatisan. Pošto to znači ostati bez jedinog životodajnog resursa koji ti je na raspolaganju. Snažno, a nepretenciozno, pitko, a baš ni najmanje površno. I, pomodnoj temi uprkos, bez parolaškog salonskog levičarenja, te nesnosne pošasti današnjice među „boljim društvom“.

Malo je čudo ono što je Andraš Urban uradio sa Mihizovim Banović Strahinjom (NP Subotica), a što se odlično nadovezuje na čudo koje je Mihiz uradio od ovog svog komada, u kojem je dekonstruisao opakost i surovost patrijarhalno-kolektivističke matrice i doživljaja sveta, u kojem Pojedinac (a tek Pojedinka!) nema ni prava ni šanse pred svetom Zadatog, mitskog, hereditarnog. Urban predstavu dodatno „osavremenjava“, što je sklizak teren, očas se sklizne u ilustrujuću banalnost (ta, nije Vlah Alija prvi srednjovekovni lik kojeg vidimo kako razgovara mobilnim telefonom…), ali Urbanova predstava, kojom snažno dominira izvanredna mlada subotička glumačka ekipa, zamke lako otklanja. Težak, „fizički“, znojan, katarzičan teatarski čin u klaustrofobičnom ringu, dušegupka iz koje se izlazi bistrije glave. Ibzenova Nora (Predrag Štrbac; NP Sombor) takođe je dobar primer smislenog osavremenjivanja klasičnog predloška. Nema više onog čeličnog zagrljaja „klasičnog“ građanskog sveta, ali zamke „bračne sreće“ i „građanskog raja“ u kojem, samo li malo začeprkaš ispod šljašteće površine, ništa nije onako kako izgleda, i dalje su tu, bar koliko i u Ibzenovo vreme… I s tim je svetom nemoguće napraviti dugoročniji kompromis: iz njega se mora istupiti, ovako ili onako. Ovu više nego solidnu predstavu doslovno je na svojim (rastrčanim) nogama iznela „naslovna“ Ivana V. Jovanović.

Zatočenici tog sveta, na mikronivou Malih Ljudi iz hrvatske/balkanske savremene svakodnevice, protagonisti su Drame o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića (Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište). Kako sam, sticajem prijatnih okolnosti, posredni učesnik u celoj stvari (pisac pratećeg teksta za program predstave) ne bih da zalazim u kakav sukob interesa, ali moram reći makar to da se radi o jednom od događaja beogradske sezone koja je pri kraju.

POMORANDŽE: Kokan Mladenović tretirao je Pomorandžinu koru Maje Pelević (Ujvideki szinhaz, Novi Sad; predstava se igra na mađarskom) mnogo manje skrupulozno od Gorana Markovića, reditelja praizvedbe u Ateljeu 212 pre nekoliko godina, ali u oba je slučaja rezultat vrlo zadovoljavajući. Pomerajući fokus više ka satiričkoj formi, Mladenović naglašava potrebu za čitanjem ovog teksta kao visprenog komentara kulta mladosti i lepote kao ženskog aduta za „uspeh u životu“, što tekst možda i lišava nekih slojeva, ali predstavu ubrzava i daje joj na dopadljivosti. Odličan posao, a ja i dalje smatram da je Markovićeva „pomorandža“ takođe onomad trebalo da se nađe na Pozorju…

I šta je još bilo? Svašta, ko na vašaru. Iz Istanbula nam je došla Generalna proba samoubistva Dušana Kovačevića, a da vam niko ne ume razložno i ubedljivo reći zašto nam je dolazila (to jest, ako nije zato da se ublaži Bardova vaskolika iznenađenost & uvređenost…), osim kao puka informacija, čak kuriozitet. Bledunjavo, razvučeno, raspričano, „teatralno“ u onom lošem smislu, na donjem rubu profesionalnosti, ovo čitanje ionako nejakog Kovačevićevog komada (da je ovo napisao neko sa manje impresivnim „minulim radom“, pitanje je bi li to iko igrao; no, to ionako vredi za novije komade ovog autora) bilo je frustrirajuće gledalačko iskustvo. Iz Kruševca je doputovao Dundo Maroje (treća režija Kokana Mladenovića na ovom Pozorju), pa će oni koji su imali snage i čelične volje za još jednog Dunda Maroja u svom životu ispričati kako je bilo nama koji toliko snage u sebi nismo pronašli… Iz Narodnog pozorišta došle su Euripidove Bahantkinje (režija Stefan Valdemar Holm), kao primer kako se „kanonski“ tekst može sistematski razgraditi, a da se Bitno sačuva. Sardinija Ištvana Besedeša (Andraš Urban; Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica), tipičan je izdanak poetike ovog teatra, jednog od najsmelijih i najinovativnijih „u regionu“. I to je negde to, kad je takmičarski program u pitanju.

Kućama smo pušteni nakon Zagrebačkog pentagrama (Zagrebačko kazalište mladih), vrlo zanimljivog Mađelijevog razigravanja na tekstove petoro savremenih hrvatskih pisaca. Kako god, da parafraziramo stari cionistički pozdrav: dogodine u Novom Sadu… Ko zna, možda uprava i selektorke i „prežive“ do tada, bio bi to lep akt diskontinuiteta sa kontinuitetom diskontinuiteta!