Dvadesetak studenata Masarikovog univerziteta u Brnu studira srpski jezik. Veliki kabinet lektora za južnoslovenske jezike ispunjen je slovenačkim i hrvatskim knjigama, a tek na malom parčetu zida stoji polica sa nekoliko redova srpskih knjiga. Kao da srpsko izdavaštvo ne postoji. Lektorke za srpski jezik Ana Petrov i Bojana Matić su na doktorskim studijama u Brnu, žive od stipendije češke Vlade i od skromnog honorara sa Masarikovog univerziteta. Kada budu doktorirale neće dobijati stipendiju i neće moći da se izdržavaju u Brnu, te će i lektorat prestati da postoji. Na mnogim svetskim univerzitetima srpski jezik se više ne izučava, a koliko je lektorata ugašeno u poslednje dve decenije niko ne zna.
Prof. dr Rajna Dragićević sa Filološkog fakulteta u Beogradu je prošle godine držala kurs iz leksikologije i leksikografije srpskog jezika studentima Katedre za slovenske jezike u Brnu, i to, naravno, o trošku češke vlade.
„Bilo je dirljivo slušati te mlade, energične strance sa koliko ljubavi, brige i poštovanja govore o srpskom narodu i sa koliko entuzijazma pristupaju ispitivanju srpske kulturne baštine. Često mi stižu mejlovi studenata iz Brna. Nemaju literaturu. Skeniram im članke, šaljem, i pitam se odakle im interes i volja da se bave pitanjima srpske kulture kada ih na svakom koraku u istraživanju čeka prepreka. Naša zemlja ne ulaže u taj lektorat nijedan dinar. Koliko ćemo mladih ljudi voljnih da izučavaju srpski jezik izgubiti državnom nebrigom i da li to uopšte nekoga dotiče u Srbiji?“, pita se profesorka Dragićević.
ČUDNI KRITERIJUMI: Statusom srpskog jezika na inostranim slavističkim katedrama niko se nikada ozbiljno nije bavio. Ne zna se ni ko bi to trebalo da čini, sve je prepušteno stihiji, a rezultat maltene tragičan.
„Srpski je prestao da se izučava, ili je pred gašenjem, u Australiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Španiji, Sjedinjenim Američkim Državama…; znatno manje se izučava u državama gde smo imali veliki broj lektorata: u Francuskoj, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Nemačkoj,… Veliki broj lektorata preuzeli su Hrvati, lektorate uspostavljaju i Podgorica i Sarajevo, samo je Beograd nezainteresovan za širenje srpskog jezika i srpske kulture. Ako se tako nastavi, srpski jezik će „preživeti“ samo na efemernim univerzitetima“, kaže doc. dr Veljko Brborić sa beogradskog Filološkog fakulteta.
Na nekim slavističkim katedrama izučava se, iz finansijskih i funkcionalnih razloga, BHS jezik (bosanski, hrvatski, srpski), objašnjava on, ali je i tamo lektor, po pravilu, iz Hrvatske.
„Nije teško zaključiti kakav je status u tom slučaju srpskog jezika i koliko mu se pažnje posvećuje. Sada srpski jezik u Ljubljani predaje hrvatski lektor, jer Srbija već dve godine „šalje“ lektora, ali se administracija uvek ispreči i neko ne želi ili možda neće da reši tehničke probleme“, dodaje Brborić.
U Beogradu imamo lektora za slovenački jezik, ali u Ljubljani nemamo lektora za srpski jezik. Ko angažuje lektore i ko ih plaća teško je odgovoriti. Angažuju se na osnovu programa bilateralne saradnje, protokola o međuuniverzitetskoj saradnji i na individualnoj osnovi. Lektora bira Ministarstvo prosvete, ali i univerziteti u Srbiji i univerziteti u zamljama angažovanja. Pravila nema.
„Često se dešavalo da za lektora srpskog jezika ode tek svršeni student, po nekom čudnom kriterijumu, a da pre toga nikada i nikome nije držao časove, niti je radio u prosveti. Nestručni lektori pomogli su zatvaranju nekih lektorata, ne može lektor biti nestručna osoba, bez odgovarajućeg znanja i adekvatne obuke. O izboru lektora, koliko je meni poznato, više su odlučivali činovnici Ministarstva prosvete nego dekani Filološkog fakulteta, šefovi Katedre (katedara) za srpski jezik ili upravnici Međunarodnog slavističkog centra“, ukazuje Brborić.
Njegove tvrdnje potkrepljuje i istraživanje Ministarstva spoljnih poslova, sprovedeno početkom prošle godine. Samo neznatan broj lektora finansira Srbija, ostali su angažovani voljom samog fakulteta da očuva katedru srpskog jezika, a nisu retki ni slučajevi da naš jezik predaju strani filolozi sa slabim znanjem srpskog jezika ili čak istoričari. U nastavi se i dalje koriste zastareli udžbenici za srpskohrvatski jezik, a biblioteke su slabo opremljene literaturom i nastavnim pomagalima.
„Od Narodne biblioteke smo dobijali knjige, ali to je lista duplikata beletristike, uglavnom, i nema stručnih knjiga, gramatika i rečnika. Morali smo sami da se snalazimo za udžbenike“, objašnjava dr Dušanka Vujović, doskorašnji lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Kelnu i docent za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako je Keln jedan od vodećih kulturnih centara Nemačke, na čijem širem području živi više desetina hiljada građana iz Srbije, lektorat je zatvoren jer Srbija nije želela da sa Nemačkom podeli troškove angažovanja lektora.
NESHVATLJIVA NEBRIGA: Ko je krivac za „raspadanje“ lektorata srpskog jezika opet je nemoguće utvrditi. Ministarstvo prosvete tvrdi da je ulogu i obaveze ugašenog Republičkog zavoda za međunarodnu naučnu, kulturnu, tehničku i prosvetnu saradnju, koji je brinuo o lektoratima, preuzelo Ministarstvo spoljnih poslova. Deo odgovornosti snose i fakulteti, smatra ovo ministarstvo, jer su prema novom Zakonu o obrazovanju autonomni i imaju pravo sami da zaključuju međunarodne sporazume o saradnji. S druge strane, Ministarstvo spoljnih poslova je ubeđeno da je to obaveza Ministarstva prosvete i poziva se na Zakon o ministarstvima.
„Mi obaveštavamo Ministarstvo prosvete o potrebi za lektorima, a oni ih angažuju, predlažu i nadgledaju. Dostavili smo im izveštaj o stanju lektorata sredinom prošle godine, niko odreagovao nije“, ističe Danica Bajić, v.d. načelnika Odeljenja za međunarodnu kulturnu, naučnu i sportsku saradnju Ministarstva spoljnih poslova.
U Ministarstvu prosvete, pak, kao da za pomenuto istraživanje ni ne znaju.
„Podataka o stanju lektorata i njihovoj opremljenosti nema jer postoji konstantan problem sa bazama podataka“, priča nam Vesna Fila. „Svako ministarstvo vodi istraživanje za sebe, a najčešće preko Fejsbuka saznajemo koji su nam studenti ostali u inostranstvu, a koji su se vratili.“
I tu tek počinje igra „gluvih telefona“. Dok Vesna Fila objašnjava da, prema ugovoru o reciprocitetu, Srbija ima pravo da pošalje u inostranstvo onoliko lektora koliko stranih primi, ali da za srpski jezik nema dovoljno interesovanja te je u Srbiji trenutno preko 60 stranih lektora, a u inostranstvu radi svega 29 naših, istraživanje Ministarstva spoljnih poslova pokazuje nešto drugačiju situaciju: ambasadori su često apelovali da se lektor angažuje zbog velikog interesovanja za srpski jezik, ali Ministarstvo prosvete nije ni odgovorilo na njihov zahtev.
Prema mišljenju Vesne File, treba povećati finansijsku podršku izučavanju srpskog jezika u inostranstvu (budžet Ministarstva obrazovanja namenjen međunarodnoj saradnji je oko 50, 60 miliona dinara), zatim pojačati marketing i razmotriti šta nudimo mladim strancima sa diplomom srpskog jezika, jezika kojim govori mali broj ljudi. Danica Bajić pak smatra da država mora jednostavno da „zalegne“ i osmisli politiku kao što su to uradile zemlje u okruženju.
„Neshvatljiva je nebriga države za status srpskog jezika izvan Srbije. U svetu, na mnogim univerzitetima, još uvek postoji interesovanje za srpski jezik i srpsku kulturu, tamo često imamo prijatelja i među profesorima, bili su u Beogradu na studijama, specijalizaciji ili na naučnim skupovima. Ne možemo im objasniti zašto se iz Beograda ništa ne čini kako bismo zadržali ili popravili status srpskog jezika. Lako se može desiti da se srpski jezik prestane izučavati, bili bismo prva zemlja u svetu koja bi se odlučila za takav korak“, zaključuje Veljko Brborić.
