Proizvodnja ničega ili skoro tako

Proizvodnja čini osnovu stvaranja društvenog bogatstva; ta notorna činjenica nema nikakve veze s marksizmom. Industrija je generator privrednog razvoja koji zemlji garantuje ekonomska nezavisnost. Tako prihvaćene činjenice nameću državi odgovornost u planiranju strategije razvoja, a karakteristike zemlje određuju njene prednosti i pogodnosti.

Srbija je zemlja čije gotovo tri četvrtine teritorije čini poljoprivredno zemljište. Međutim, koliko god je izvoz svinja nekad i pšenice, kukuruza i malina danas profitabilan, Srbija ne može da živi samo od agrara. Pogotovo ako je dobar deo prošlog veka provela u industrijalizaciji.

Do šezdesetih godina SFR Jugoslavija je imala stopu industrijskog razvoja među najvećim na svetu – dosezala je do 14 odsto. U prvoj deceniji ovog veka iznosila je 0,5 odsto. Zbog čega je to tako? Zašto SFRJ nije postala privredna sila i zašto Srbija danas još nije ni na polovini privrednih rezultata iz 1989?

NOVI POREDAK: Septembra 1944. đeneral Dragoljub Draža Mihailović slavi rođendan kralja Petra u Pranjanima kod Čačka. Dve-tri nedelje kasnije, maršal Josip Broz Tito u oslobođenoj Rakovici proglašava 14. oktobar danom Industrije motora. Uskoro počinje planiranje obnove zemlje, privrede i, svakako, industrije nove Jugoslavije. Do kraja 1948. cela industrija, bankarstvo, rudna bogatstva, energetski izvori, sve vrste saobraćaja, sve je nacionalizovano.

„Posle Drugog svetskog rata bili smo u takvoj poziciji da nije bilo moguće pogrešiti – sve nam je trebalo“, kaže profesor Oskar Kovač za „Vreme“. Međutim, 1948. Jugoslavija je doživela prve sankcije. Zbog sukoba sa Informbiroom, SSSR prekida trgovinsku razmenu i utiče na odluku socijalističkih (tada se to zvalo „zemlje narodne demokratije“) zemalja da obustave svaku saradnju s Jugoslavijom. Tako je, jednim potezom, bar polovina jugoslovenske spoljnotrgovinske razmene pretvorena u ništa. Zapad je neko vreme mislio da je jugoslovenski sukob sa sovjetskom Rusijom montiran, ali je posle dve godine vakuuma (1950) uočio svoju šansu u tom sukobu. Sjedinjene Države šalju pomoć u hrani vrednu 10 miliona dolara, početak od oko 230 miliona dolara „tripartitne pomoći“ u hrani i sirovinama od zapadnih sila.

Ipak, ističe Oskar Kovač, najveći kreditor čitavog jugoslovenskog privrednog razvoja sve do šezdesetih godina bio je – srpski seljak. „Od seljaka se uzimalo skoro sve, njemu je ostavljano koliko da preživi. Taj novac je država onda preraspoređivala u industrijski razvoj“, kaže Kovač. Planski.

PLANIRANJE: SFR Jugoslavija je tokom postojanja imala pet petoljetki, državnih planova za razvoj privrede. Prvi plan razvitka narodne privrede za period od 1947. do 1952. obuhvatao je vreme u kome je 217.000 omladinaca izgradilo prugu Šamac–Sarajevo, fabriku alatnih mašina „Ivo Lola Ribar“, autoput „Bratstvo-jedinstvo“ od Beograda do Zagreba… Formira se preduzeće za međunarodnu trgovinu „Jugoimport“ sa ciljem da uvozi delove i repromaterijal za potrebe domaće vojne industrije. „Zmaj“ prelazi sa proizvodnje komponenti za avio-industriju na proizvodnju poljoprivrednih mašina. „Industrija motora i komponenti“ – IMK „14. oktobar“ počinje razvoj i proizvodnju građevinskih, rudarskih i poljoprivrednih mašina. Pred početak pedesetih u „Industriji motora i mašina“ proizveden je prvi traktor. Indeks industrijske proizvodnje u odnosu na 1939. skočio je za 64 odsto.

Nakon toga, polako se napušta stroga planska privreda, tvrdi Oskar Kovač. „Pre toga nismo mogli da uzimamo veliki novac od Svetske banke i MMF-a jer im nije bilo jasno šta smo mi tačno, da li tržišna privreda ili neka verzija sovjetske privrede koja nije mogla da bude ‘pacijent’ ni Fonda ni Banke. Međutim, od 1952. Svetska banka nas gleda drugim očima i sredinom pedesetih ulaže osam milijardi dolara u Jugoslaviju.“ Usledila je modernizacija železnice i poljoprivrede. Železare, čeličane, obojena metalurgija i elektrane su bile razmeštene po čitavoj Jugoslaviji. Infrastrukturna mreža je građena tako da može da funkcioniše cela država. Čitav posao planiranja privrednog uspona radila je Savezna planska komisija, koja je kasnije postala Savezni zavod za razvoj.

POLET I PLAN: „U knjizi Svetske banke je napisano da je jugoslovenska privreda različita u odnosu na druge i daje rezultate: brza industrijalizacija, stopa privrednog rasta među najvećima (u jednom trenutku je bila osam odsto, druga najveća u svetu) i ima ono što su posebno cenili, samostalnost preduzeća. Taj deo privrede je, po tadašnjem mišljenju Svetske banke, završio tranziciju iz birokratsko-planskog sistema u tržišnu privredu“, kaže Kovač. U jugoslovenskim preduzećima se odlučivalo šta će se proizvoditi, u kojoj meri, kome će se prodavati i po kojoj ceni. Savremenici, međutim, tvrde da ta samostalnost nije bila potpuna. Nije se moglo suprotno politici regiona i države. Postojali su društveni planovi i preduzeća su gledala da se u njih uklope. Tako je, na primer, „Ikarus“ prestao da proizvodi avione jer su iz strateških razloga fabrike vojne industrije premeštane uglavnom u središte Jugoslavije, Bosnu i Hercegovinu. „Ikarus“ je tada počeo da proizvodi autobuse, što i danas radi. „Ti društveni planovi su služili da oni koji vode svoje društveno preduzeće shvate kako ne mogu da posluju ako ne izdvajaju novac za elektroprivredu, vodoprivredu, za održavanje infrastrukture. Postojao je zajednički interes, razvoj cele SFR Jugoslavije.“

Plan za period 1953–1956. predviđao je veće investicije u lakoj industriji, poljoprivredi, saobraćaju, stambeno-komunalnoj delatnosti, u proizvodnji za široku potrošnju. Slovenačko „Gorenje“ osnovano je 1950. Do 1985. sa „Zastavinih“ fabričkih traka silazi blizu milion „fića“. Krajem pedesetih osnovan je i „Metalac“ u Gornjem Milanovcu koji je proizvodio posuđe za celu zemlju. Zahuktava se i rad industrije traktora, uveliko se proizvode vagoni, kamioni, autobusi, motori… Međutim, zbog prebrzog razvoja prerađivačke proizvodnje Jugoslavija se istovremeno našla u situaciji da, na primer, uvozi motore za svoje veš-mašine.

ŠAMPIONI RAZVOJA: Petoletka 1957–1961. donosi industrijski razvoj prosečnog godišnjeg rasta od 14 odsto. Jugoslavija je po tome prva u svetu. Rast, ne tako veliki, nastavlja se i u narednih pet godina (do 1965). I u godinama koje slede, samo je 1976. i 1980. stopa rasta bila niža od pet odsto. Industrija je tada imala učešće u društvenom proizvodu oko 40 odsto i to se zadržalo – sve do 1990. A onda je počeo vidljiv i predvidljiv raspad, jer je mnogo ranije šest republika počelo da se ponaša ideološki – usput računajući, preračunavajući i obračunavajući koliko su ih druge republike opljačkale, koliko su ulagali u nerazvijena područja umesto u sebe, koliko ih je Jugoslavija koštala a koliko opljačkala… Lokalni razvoj i nacionalni interes postali su ključne reči novih generacija političara koji će osvanuti kao šefovi beznačajnih država nastalih iz raspada Jugoslavije. Ono čemu se nisu protivili je zaduživanje „zajedničke“ države. Spoljni dug je rastao i „jedini zajednički interes je bilo reprogramiranje duga“, smatra Oskar Kovač.

AGONIJA: Danas ovde preovlađuje mišljenje da je ekonomski program Ante Markovića tokom 1989. i 1990. mogao da dovede do približavanja Jugoslavije evropskim standardima. Te godine je uvozne robe bilo u izobilju, plate su se povećavale… Ali, za samo godinu i po dana sprovođenja Markovićevih reformi došlo je do pada industrijske proizvodnje za 25 odsto i povećanja stope nezaposlenosti za 18 procenata. Ekonomski krah? Političko zagađenje ekonomskog prostora? Strah od ekonomske liberalizacije bio je zajednički „evropskom“ predsedniku Slovenije Milanu Kučanu, „hrvatskom“ vođi Franji Tuđmanu i „nacionalnooslobodilačkom“ Slobodanu Miloševiću. Sva trojica nepomirljivih političkih protivnika složila su se u tome da valja srušiti svaku Jugoslaviju, pa i onu kojoj je Evropa (tada u obliku Evropske ekonomske zajednice) nudila članstvo i 3,5 milijardi dolara beskamatnog kredita za završetak – autoputa Bratstvo-jedinstvo.

Sa nestankom SFRJ izgubljeno je i zajedničko, zaštićeno tržište. Plasman roba koji je obuhvatao tržište od 22 miliona stanovnika je, za Srbiju i makar samo teorijski, prepolovljen. Veoma razvijene i zavisne tehničko-tehnološke veze sa preduzećima iz bivših republika su prekinute, čime su znatno smanjene proizvodnja i zaposlenost. Uvođenje sankcija međunarodne zajednice 1992, skoro potpuna izolacija Srbije, oružani sukobi, doveli su do hiperinflacije. Rekordne u istoriji, da podsetimo.

Nekadašnje radničke savete tokom 1997. zamenile su akcionarske skupštine, gde je vlasništvo formalno bilo u rukama radnika. Zakonom o svojinskoj transformaciji svi zaposleni i bivši zaposleni u društvenom i državnom sektoru, kao i osigurani seljaci, imali su pravo na besplatne akcije u iznosu od 400 nemačkih maraka za svaku godinu radnog staža. Oporavak privrede u to doba vezuje se za prvu prodaju Telekoma. Iako je u naredne tri godine transfer društvenog kapitala u privatni završen u samo osamnaest preduzeća, profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić navodi da dobre primere privatizacije u Srbiji danas možemo povezati upravo sa ovim periodom. Među njima se ističu Hemofarm, Apatinska pivara, Sintelon, Metalac, Imlek, Frikom.

TRANZICIJA I PROPAST: U Srbiji su iluzije o poletu industrije nakon petooktobarskih promena razbijene već 2003. Čini se da je i privreda, kao i država, bila u vanrednom stanju. Izbor pogrešnog modela privatizacije koji se bazirao na razvoju usluga, uz sve veći broj stranih banaka, doveo je do propasti srpske industrije. U Srbiju je za osam proteklih godina ušlo oko 129 milijardi dolara, uglavnom zaduživanjem države, preko izvoza, donacija i prodaja državnih preduzeća. Ali, samo deseti deo ovog novca nije potrošen na uvoz proizvoda i usluga. Uz sveopštu radost otvaranja granica, Srbija je tako bila preplavljena svetskim, jeftinim, ali ne i kvalitetnim proizvodima. Pri tom, bio je to dodatni udar na industriju, zbog čega je od 2001 do 2009. ostvarena vrlo skromna stopa rasta od svega 0,5 odsto.

Od pomenutih nešto manje od 130 milijardi dolara najveći deo, 49 milijardi, ostvaren je izvozom, 30 je pristiglo u obliku doznaka građana, 26 je obezbeđeno novim zaduživanjem u inostranstvu, 16 potiče od stranih direktnih investicija, pet su donacije, a oko tri prihodi ostvareni prodajom preduzeća, građenih u vreme intenzivne posleratne industrijalizacije. To znači najveći deo ogromne količine novca, oko 110 milijardi dolara, potrošen za uvoz proizvoda i usluga.

Gotovo 600 preduzeća u kojima su raskinuti ugovori o privatizaciji, izgubila su dragoceno vreme. „U nezavidnom položaju su i veliki industrijski kompleksi koji su ranijih decenija bili nosioci razvoja brojnih gradova širom Srbije. Njihovo propadanje, najčešće zbog potpune nebrige države, osnovni su uzrok rasta siromaštva i rapidnog nazadovanja bivših industrijskih centara. ‘Tercijarizacija’ privrede, ‘beogradizacija’ i ‘novosadizacija’ imaju za posledicu vrlo neujednačen i neravnomeran regionalni razvoj Srbije. Ekstremno siromaštvo je naročito pogodilo istok i jug Srbije, a zaostajanje u razvoju osećaju čak i neki delovi tradicionalno razvijene Vojvodine“, kaže Ljubodrag Savić. Tako je u Zrenjaninu, sedištu Srednjobanatskog okruga gde je nekada radilo oko 50.000 ljudi, zabeleženo više od deset propalih privatizacija. U gradu koji je nekada imao najveće rečno brodogradilište u Evropi, „Begej“, samo prošle godine pokrenut je postupak likvidacije za tri i stečaja za jedanaest preduzeća.

JOŠ PROPASTI: U ekonomskoj teoriji stopa rasta društvenog proizvoda (BDP) u tranziciji uvek pada. Kao primer dobro završenog tranzitnog perioda uzima se ako je BDP isti kao i u godini pre početka tog „prelaznog“ perioda. „Srpska industrija je doživela potpunu propast, što najbolje ilustruje činjenica da je u 2009. industrijska proizvodnja u Srbiji iznosila svega 42 odsto proizvodnje iz 1990. godine“, zaključuje naš sagovornik Ljubodrag Savić.

Spoljni dug veći od 33 milijarde dolara svrstava Srbiju u visoko zadužene zemlje. Prema podacima Zavoda za razvoj, efekti krize protekle godine najviše su se odrazili na prerađivačku industriju, gde je celokupan napredak od 2001. potpuno anuliran. Naspram tome, nosioci razvoja srpske industrije su upravo iz ovog sektora – US Steel i Tigar gume. Vladimir Vučković sa beogradskog Ekonomskog instituta kaže da se rezultati srpske industrije menjaju u odnosu na to kako radi US Steel. „Prošle godine imali smo uspon od aprila do septembra baš kad je US Steel proradio, zahvaljujući problemima u njihovom pogonu u Košicama. Kako je US Steel stao u jesen prošle godine, tako je stala i naša industrija.“

Profesor Ljubodrag Savić kaže da je u našoj zemlji na delu tzv. predatorski kapitalizam, ono što predsednik Srbije Boris Tadić opisuje ocenom da su neki ljudi postali „nepristojno bogati“. „Njihovo besprizorno bogaćenje rezultat je vulgarnog tumačenja neoliberalne dogme, prema kojoj ‘lična sposobnost’ određuje bogatstvo pojedinca u savršenoj tržišnoj konkurenciji“, ističe naš sagovornik, dodajući da su izabrani pojedinci imali snažnu podršku državne nomenklature, uz obavezu da finansiraju partije na vlasti a verovatno i neke pojedince. Po Saviću, krajnji račun tih „igara bez granica“ plaćaju građani Srbije, koji su u procesu privatizacije pretvoreni u moderno tehnološko roblje čija se, zakonom zagarantovana prava, uopšte ne poštuju.

Nekadašnji sistem u kom je posao bio garantovan, uz besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu, zamenila je neizvesnost.

Broj zaposlenih u industrijskom sektoru danas iznosi oko 30 odsto radno sposobnog stanovništva. Deset odsto manje zaposleno je u poljoprivredi, dok su ostali zaposleni u uslužnim delatnostima. Samo u prošloj godini broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji smanjen je za 30.000.

Izvoz Srbije baziran je na prirodnim komponentama čija prerada ne zahteva sofisticirana tehnološka rešenja. U aprilu 2010. proizvodnja je porasla za 33 posto samo u oblasti vađenja ruda i kamena. To znači da u strukturi izvoza dominiraju proizvodi koji ne donose visoke prihode i koji kvalitetom ne zadovoljavaju standarde razvijenih tržišta.

A gde je pitanje ulaganja u savremenu opremu? Prema indeksu tehnološke prednosti Srbija je 2009. zauzela 78. mesto (od 133), što predstavlja pad za 17 mesta u odnosu na prethodnu godinu.

Po oceni Oskara Kovača, problem Srbije je i nedostatak obrazovanog kadra. Nekada je Tehnološki fakultet u Boru studentima nudio sva potrebna znanja za rad u borskim industrijskim kompleksima. Da je to redak primer kaže i Slobodanka Branković iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku: „Mi i dalje imamo škole u kojima se uči kovački zanat. Kome je to danas potrebno? Ta promena koja je neophodna je veliki proces. Međutim, ovde nema vizije. Strategije ovde postoje od doručka do ručka.“

Šta smo pravili

SARTID/US STEEL: Železara

Početkom prošlog veka, kada svetske ekonomske sile uveliko koriste paru, naftu i struju za pogon svojih industrija, Srbija se pretežno bavi poljoprivredom. Spoljna trgovina se zasniva na izvozu stoke, živine i poljoprivrednih proizvoda u susedne zemlje, prvenstveno Austro-Ugarsku. Soj privatnih preduzetnika suštinski je bio na nivou zanatstva, uz izuzetak „Srpske fabrike stakla“ u Paraćinu ili „Prve srpske parne pivare Đorđa Vajferta“. Koliko je za Srbiju bio značajan izvoz svinja govori i činjenica da je 1906. izbio Carinski (Svinjski) rat u kom je Austro-Ugarska zabranila trgovinsku saradnju sa Srbijom. To je bio jedan od glavnih razloga da se Srbija nakon Velikog rata, 1918. godine, okrene industrijalizaciji.

Već sledeće godine na tržištu se pojavljuje dečji sapun „Merima“ kruševačkog preduzeća „Gliša Janković i sin“. Godine 1929. proizveden je prvi avionski motor u rakovičkoj „Industriji aeroplanskih motora“, danas poznatoj kao „Industrija motora Rakovica“. Tada već uveliko radi deset drugih fabrika koje proizvode komponente za jugoslovensku avio-industriju. U Rakovici je 1938. proizveden i prvi kamion u Jugoslaviji – „praga RN 8“, po licenci čehoslovačke firme „Praga“. Jugoslavija je tad imala i prvog proizvođača ravnih stakala u jugoistočnoj Evropi – „Industrija stakla Pančevo“. Vojnotehnički zavod iz Kragujevca, kasnije poznat kao „Zastava“, 1939. godine proizvodi prvi automobil. Iste godine smederevski „Sartid“, sa 900 radnika i proizvodnjom od 18.000 tona robe za tržište, najveća je železara na Balkanu.

Pred Drugi svetski rat, Srbija najviše izvozi u Nemačku, Austriju i Italiju. Nemci su najviše kupovali hranu i industrijske biljke, konoplju i lan. Cenjen i profitabilan je bio i Borski rudnik bakra, tada najveći u Evropi. Jugoslavija izvozi bakar, aluminijum, molibden, olovo, cink. Godine 1938. završena je topionica olova u Zvečanu koja je stvorila sirovinsku osnovu za „Zorku“ u Šapcu koja postaje najveća fabrika hemijske industrije u ovom delu Evrope. Proizvodnja se bazirala na obojenoj metalurgiji, eksplozivu, bojama, lakovima i proizvodima neophodnim za zahuktalu evropsku ratnu industriju.

Privilegovano akcionarsko društvo za izvoz zemaljskih proizvoda, PRIZAD, koje će se nakon oslobođenja zvati „Preduzeće za izvoz i uvoz – Centroprom“, osnovano je 1930. i bavilo se izvozom žitarica, suvih šljiva, vina, rakije, kože, vune i sličnih proizvoda.

Posle kapitulacije Francuske, sredinom 1940. u Jugoslaviji se razmišlja o preokretu u trgovinskim odnosima sa sad već dominantnom Nemačkom. „Jugoslavija je tad već bila beskrvno okupirana i stavljena u položaj kolonije Trećeg Rajha“, pisao je Oskar Kovač, nekada dekan Ekonomskog fakulteta, danas profesor „Megatrend“ univerziteta i član Akademije ekonomskih nauka Srbije. Nije se smelo izvoziti u zemlje koje su protiv Nemačke, radnici iz Jugoslavije su slati u nemačke rudnike, a Nemci su sve više kasnili sa plaćanjem usluga Jugoslaviji.

Obdanište za Evropu

USPEŠNO NA TRŽIŠTU CEFTA: Oskar Kovač

Sporazum o slobodnoj trgovini u jugoistočnoj Evropi (CEFTA) Srbija je ratifikovala 2007. Potpisnice sporazuma su sve bivše jugoslovenske republike, Moldavija i Albanija. „Statistika trgovine u CEFTA pokazuje da bivše jugoslovenske republike imaju šta da razmenjuju jer im je privreda napravljena da međusobno zavise jedna od druge“, kaže za „Vreme“ Oskar Kovač.

Tržište CEFTA je jedno od retkih stalno profitabilnih tržišta Srbije. U prvih pet meseci ove godine izvezeno je za 491 milion dolara više nego što je uvoženo. Izvezlo se robe za 1,03 milijarde, a uvoz je bio 539,7 miliona dolara. Prošle godine suficit je iznosio 1,37 milijardi. Srbija je uglavnom izvozila poljoprivredne proizvode – žitarice, proizvode od njih, razne vrste pića, gvožđe i čelik. CEFTA je za Srbiju drugo po značaju tržište, posle tržišta Evropske unije. Istovremeno, najviše su se uvozili električna energija, gvožđe, čelik, kameni ugalj, obojeni metali, povrće i voće.

„U CEFTA vladaju pravila trgovine poput onih u Evropskoj uniji. CEFTA je predškolska ustanova u koju ulaze zemlje koje će jednog dana biti kandidati za ulazak u EU. Nama trenutno nije najbitnije koliki suficit ćemo mi imati u razmeni unutar CEFTA, već to što ćemo u toj predškolskoj ustanovi naučiti da trgujemo, da poslujemo po pravilima koja važe u Evropskoj uniji“, kaže Kovač.

Računarska trka

UBIJENA TEŠKA INDUSTRIJA: Lola, Železnik

U nameri da razvije domaću proizvodnju i parira inostranim konkurentima, Institut „Mihajlo Pupin“ je 1960. proizveo liniju računara pod nazivom CER-10. Nakon američkog DISEAC-a, bio je drugi u svetu dinamički računar. Koja je bila njegova svrha u zemlji, možda najbolje svedoči da su se na proslavi povodom završetka projekta pojavile glavešine tadašnje policije i državne bezbednosti, Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun.

Šezdesetih godina razvijeni su modeli CER-20 i CER-22, namenjeni bankama. Potom se prešlo na izradu kompjutera namenjenih vojnoj industriji. Tako je model CER-111 kao mobilni terenski računar korišćen u JNA sve do 1989. Međutim, kada je postalo jasno da domaća nauka i industrija ne mogu da drže korak sa svetskim razvojem, dozvoljen je uvoz stranih računara pod određenim uslovima i posebnim dozvolama. Pokušaj proizvodnje kućnih računara tokom osamdesetih nije mogao uspeti jer su u poređenju s popularnim stranim kompjuterima bili veoma skupi i nisu se mogli naći u prodavnicama. Rezultat je bio korišćenje računara samo u vladinim institucijama. Iako su nastojali da zaštite domaće tržište uvodeći uvozna ograničenja cena i veličine memorije, siva ekonomija i piratski softveri su omogućili dominaciju strane tehnologije.

Institut „Mihajlo Pupin“ imao je i druge značajne projekte. Nedeljko Parezanović je prvi u svetu projektovao stoni računar; nažalost, projekat nikada nije zaživeo. Zasluge za prvi patent beskontaktne tastature pripada Tihomiru Aleksiću.

Na drugom po značaju tehničkom institutu u okviru fabrike „Ivo Lola Ribar“ pre trideset godina započeta je proizvodnja industrijskih robota. Pet modela robota Lola 80 instalirano je za proizvodnju vrata „jugo floride“.

OTVARANJE BUDUĆNOSTI (IMR):…

…Aleksandar Ranković…

…i Josip Broz u IMR-u

OVERAVANJE KRAJA: Ante Marković i akteri propasti, Milošević,…

…Tuđman,…

…Kučan