Ima jedna kulturna institucija, zgodno smeštena u strogom centru Beograda, koja redovno priređuje promocije knjiga, nekad manje, nekad više posećene; ima, međutim, bar jedan posetilac tog prostora koji nikada ne izostaje, ni po kiši, ni po žezi, ni po ledu. Tip sedne negde u drugi-treći red, pa pričeka da red dođe na „pitanja iz publike“, ne bi li rekao svoje. Osim ako ga strpljenje ne izda, pa „uzme da se reče“ i pre vakta, ne mogav da više izdrži svoj teški neizdrž na nervnoj bazi. Bilo da je u pitanju izbor iz haiku-poezije, politička publicistika, SF roman, studija o uticaju krompirove zlatice na sablasne nevene, lezbijska vestern komedija ili antologija estonske drame XVIII veka, Lik je uvek tu, i vreba dok ne uvreba priliku da iskaže svoju velevažnu i velemudru misao, tj. zgroženo-uvređenu pogrdu na račun izdavača, autora i svih drugih saučesnika u kriminalnom protivustavnom aktu: zašto ste, nesrećnici, pečatali knjigu na dušmanskom latiničnom pismu-nepismu, kad Ustav jasno veli da je ćirilica službeno pismo, vo vjeki vjekov, amin? Veselnik, eto, misli da su autorske umetničke, publicističke ili naučne knjige isto što i službeni akti državnih organa, čemu se možda i nije čuditi, pošto ovde malo ko razlikuje „službeno“ od „javnog“. Ne znam, doduše, šta Genije radi kad se predstavljaju knjige štampane ćirilicom: tada verovatno ode pre početka tribine, pošto, jbg, ostaje bez replike. Kako god, nakon što odvergla svoje, Lik možda ostane, a možda i ode, kako kad: njegova je Misija ionako ispunjena. Posedeo je visoko gore na Braniku Identiteta, prkoseći olujnim vetrovima rasrbljenja, od njega je dovoljno.
Zašto li mi je ovaj tip baš sada pao na pamet? To verovatno ima neke veze s onom doskočicom – seća li se neko ko li je se prvi setio? – da „svako ima pravo da se kreće i da bude kreten“. Dobro, tip je gnjavator od one sorte koju svi mi koji imamo posla sa svakakvim svetom u internom žargonu nazivamo pacijenti, ali načelno je sasvim bezopasan: kako rekosmo, u svoje slobodno vreme svako ima pravo da se kreće etc.
Građanin Stojanović Dejan iz Zaječara sasvim je drugi slučaj od onog našeg veselog sugrađanina koji prekraćuje vreme na gore opisani način. To jest, nije da Stojanović privatno nema i ne treba da uživa ista ona prava kao i naš anonimni veseljak, tj. ono da se kreće i ostala po redu, ali nevolja je u tome što narečeni Stojanović odnekud misli da to pravo može da meraklijski uživa i u svom službenom svojstvu, u ime, za račun i na trošak države, tj. svih nas. Štono bi se reklo – na radnom mestu i u radno vreme. Naime, Stojanović Dejan zamenik je osnovnog tužioca u Zaječaru, a ovih se dana proslavio tako što novinarki B92 nije hteo da odgovori na pismeni upit glede nekakvog lokalnog kriminalnog slučaja odvrativši da „čita samo ćirilicu“, pa pošto mu je dopis upućen na mrskom i neodgonetljivom latiničnom pismu (a pride i na nepoznatom jeziku, jerbo Majstor iz Zaječara patriotski zboruva samo srpski, a ono što latinicom ispisano jest srpski biti ne može), na njega nije u mogućnosti da odgovori. Viša sila, šta ćeš. Inače bi rado pripomogao.
Kako se zove ovakva reakcija zamenika osnovnog tužioca u Zaječaru Stojanović Dejana? Pošto biram reči, mislim da je najprikladnije nazvati je majmunisanje. Ovo je, kako da vam kažem, naprosto jedna žanrovska oznaka. Šta je, naime, majmunisanje? To je jedna od onih priprostih đilkoških podvrsta izmotavanja, osobito omiljena po prigradskim i pridrumskim mehanama „zapadnog Balkana“, a i šire, naročito u dugim, mokrim časovima pred fajront. U tom ambijentu se to smatra osobito rafiniranom formom duhovitosti. Recimo, Vojislav Šešelj je internacionalni šampion tog žanra. Pre koju godinu, Vojvoda je u sudnici haškog Tribunala izvodio performans majmunisanja na slične jezičko-alfabetske teme: te ne razume šta je to „točka“, te hoće spise na ćirilici (nije li to nedavno tražio i Tolimir, ako se ne varam?), te ovo, te ono. Pri tome je ključno ovo: apsolutno svi znamo – i Šešelj zna da svi znamo – da on odlično razume šta je to točka, kao i da Tolimir savršeno zna da razbira latinicu (to mu, uzgred, bilo službeno pismo u dičnoj JNA koja ga je odškolovala…). Bez tog znanja o znanju nema dobrog majmunisanja, jer bi ostalo bez (klibereće) poente. E, Stojanović upražnjava navlas istu tehniku: on, naime, savršeno dobro čita latinicu, u to možete biti uvereni. I nema indicija da bi bio tako glup da veruje da svi mi ne znamo za to. Naravno, jer Stojanović, sasvim verovatno, uopšte nije glup, nego samo na preekstenzivan – otuda i uzurpatorski – način tumači svoje pravo da se kreće i ostalo što uz to ide. Naime, neovlašćeno proširuje neotuđivo pravo na jedno privatno svojstvo u nepostojeće pravo da sa istaknute službene pozicije maltretira građane i da se simbolički iživljava na njima, umesto da naprosto radi svoj posao. Prostije rečeno: Stojanović Dejan ima svako pravo da, recimo, privatno ne podnosi latinicu, da ne čita novine i knjige na tom pismu, da kod kuće drži samo artikle čije je ime odštampano ćirilicom, da tvrdi da se čuveni crtani mornar zove Попече, da adrese sajtova na internetu „ukucava“ isključivo ćirilicom etc. Međutim, Stojanoviću to nije dovoljno: on je namerio da nekim svojim privatnim i javnosti te građanima koji ga plaćaju savršeno nevažnim svojstvom masira i kinji građane.
Ako je Srbija država i ako u njoj postoji pravni poredak, Stojanović više nikada neće moći da čini ništa slično, jer neće biti na mestu sa kojeg bi to mogao da čini. Sve njegove idiosinkrazije biće njegova privatna stvar, otprilike kao u slučaju onog građanina koji od puste dosade i ispraznosti pohodi književne večeri. Međutim, avaj, Tomo Zorić, portparol državnog tužilaštva, govori da se ovde radi tek o „nesporazumu“, zbog kojeg mu je silno žao. Je ‘l’?! A kako se tačno zove i u čemu se to tačno sastoji taj „nesporazum“‘?! Nema tu nikakvog nesporazuma, razumeli smo se jako dobro, ima već dvadeset i kusur godina kako se odlično razume iz kojeg i kakvog sumraka izviru ovakvi tipovi. Nesporazum je možda jedino to što je poneko naivno pomislio da je njihovo vreme prošlo.
