Da li ste nekada na igralište u nekom od beogradskih parkova izveli decu, od one tek prohodale do one koja već samosvesno jurcaju i kidišu na sve na šta se pentrati može? Ako jeste, da li se sećate sopstvenih trauma dok se deca veru po svim tim gvozdenim skalamerijama ukopanim u beton? Znate da decu kad-tad morate da pustite da sama iskuse koliko još toga ne mogu, pa prvo stojite pored njih dok se isprobavaju na toj gvožđuriji, pa se malo udaljite i štrecate na svaki nesiguran pokret, kada stopalo malčice sklizne na nekim merdevinama ili stepenicama, poskočite od straha kada neko prejako cimne razglavljenu klackalicu oko koje se vrte vaša deca, ili neki malo stariji zlotvor protutnji pored vaše nežne ćerke na već spomenutom, uglavnom neravnom asfaltu ili betonu. Koliko su mi samo puta ćerke dolazile kući sa čvorugama velikim kao pesnica i odranim kolenima.
Dečja igrališta u Beogradu su u katastrofalnom stanju. Čak i ona, kao, sređena u centru grada, u Pionirskom parku, ili Manježu ili na Kalemegdanu, a kamoli sva ta silna igrališta pravljena još sedamdesetih godina prošlog veka – i nikada više popravljana – na Voždovcu, u Šumicama ili negde po novobeogradskim blokovima. Često je to tužna slika korova koji probija kroz betonske ploče, decenijama nepromenjenog peska, razvaljenih klupa i nečega što su nekada bili tobogani i ringišpili. Da ne zaboravim one čuvene gvozdene rakete opasne po život. Tu i tamo viri neki šraf, šarke od ljuljaški su krajnje sumnjive, ali suština je: vodite decu u gvožđuriju i beton. Pa dobro zašto je to tako? Kolika li je to stavka u gradskom budžetu da igrališta za decu budu prilagođena deci? Da li je to pitanje novca, ili je problem u tome što ljude u opštinskoj, gradskoj ili republičkoj vlasti zapravo uopšte ne zanima da se bave svojim poslom, a njihov posao bio bi da prvo razmišljaju o tome šta bi mogli da poprave, a onda da to sprovedu u delo?
Najbolji primer je Manjež. Park lepo renoviran, čak je stavljena neka meka podloga na igralište za decu. Ali je ostala stara gvožđurija od ljuljaški, klackalica i nekih sprava za penjanje.
Bio sam sa svoje dve petogodišnje ćerke krajem aprila u Beču. Ako je u nas lajtmotiv dečje razbibrige staro gvožđe, tamo je sistem drugačiji: skalamerije su oble, pravljene od drveta ili plastike, ima ih za decu svih uzrasta, podloga je mekana – ili je sve montirano na travi ili na gumi, ili se za podlogu koristi kora od drveta, koja kao otpad drvne industrije ne košta ništa. Igrališta su uglavnom ograđena, ulazna vrata drži taman toliko jak feder da manja deca ne mogu sama da ih otvore. Za ljuljaške se koriste i automobilske gume, svuda ima drvenih mostića, kućica, konstrukcija sa merdevinama, stepenicama, različitim toboganima, konopcima za ljuljanje. I sve se to naravno redovno održava i proverava. U svemu se prepoznaje sistem, neko je ozbiljno razmišljao i projektovao sprave prilagođene deci i njihovim mogućnostima. I dalje se roditelji naravno štrecaju, ali je mogućnost povreda svedena na minimum.
Ne mislim da je rešavanje problema dečjih igrališta u Srbiji pitanje novca. Jedan jedini dobar stolar bi za nekoliko hiljada evra mogao da napravi jedno igralište za decu za nekoliko nedelja. Ne mora ništa novo da se izmišlja niti da projektuje, dovoljno je da neki gradski činovnik svrati do Beča, sa kojim Beograd neguje neke partnerske odnose, ali ne na kafu, nego na primer da pogleda kako to tamo izgledaju mesta gde se deca igraju. Pa i ako neko postavi pitanje novca, pitam se da li je neko pokušao da nađe sponzore za igrališta za decu? Raiffeisen banka je, na primer, dala neka sredstva da se u Mitićevoj rupi iznad Slavije naprave drvene penjalice. Ali i tu je podloga šljunak, klizav i oštar. I svake je godine u sve gorem stanju.
U smislu približavanja evropskim standardima i vrednostima gradovi u Srbiji mogli bi da povedu kampanju „evropska igrališta za decu Srbije“. Pa da me onda ćerke ne pitaju svaki čas hoćemo li uskoro u Beč da se tamo site izigraju na „onim njihovim“ šarolikim igralištima, i da ne moram da im objašnjavam zašto je to tamo tako lepo i zabavno, a ovde monotono i poluraspadnuto. Možda, pred neke nove lokalne izbore.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.