Braćo i zemljaci, pravo da vam velim, kad vidiš koja se sve ala i vrana udružila da nam zatre seme, da poništi naš Sveti Identitet i pretvori nas u Nešto Što Nismo Mi, dobro je da nas još uopšte ima… Koga to „nas“? Pa Nas, brate mili, zna se koji smo… To jest, zna se za sada. Ali, pitanje je dokle će?! Evo, Svetski Moćnici nam otimaju Kosovo, a Kosovo, u paru s Metoxijom, jeste „donji kamen“ zemlje Srbije, kako se poetski izvoleo izraziti g. Dačić Ivica. Izvuci taj kamen iz temelja, i ode cela zgrada! Doduše, ne znam kako se to onda i na čemu Srbija držala kroz ceo XIX vek, dok je u svakom mogućem smislu jačala i napredovala, ali dobro sad. Nešto drugo mi je na pameti. Naime, evo gde nas klepiše i odozgo, gornjim kamenom! I to tako što nam udariše na decu! Produhovljeni i najvišim vrednostima vazda odani Press zgrožno nam otkriva kako se Srbijom širi strašna, pandemijska pošast „hrvatskih reči“, koje se usađuju u nedužne i naivne dečje glavice pa u njima rovare kao virusi u kompjuterima. Pa kaže tako jedan užasnuti roditelj kako mu je dete, posle gledanja nekakvog crtaća, reklo da kralj i kraljica žive „u velebnim palačama“. Ojađeni otac umalo se, veli, nije onesvestio, tek krajnjim naporom duha i tela u poslednjem trenutku pred kolabiranje pozvavši Press da istraži tu užasnu pojavu. Rezultat je bio zastrašujući: „Blizu devedeset odsto crtanih filmova za decu, koji se mogu naći u videotekama i na kioscima, sinhronizovano je na – hrvatski jezik.“ Hm, neki dosadni lingvista-štreber ovde bi možda priupitao da šta je to tačno u ovom smislu „hrvatski jezik“, odnosno po čemu se on to raspoznaje u odnosu na „srpski jezik“, ali Press ionako sam nudi simptomatične odgovore: to je onaj jezik u kojem postoje reči kao što su – tijekom, nazočno, odjenuto, vjetrovito, tjedan, glazba, uhititi etc. Brrr, strašno… Briga je jamačno & zacijelo opravana! Efekat ovih reči čak i na odraslu osobu svakako je poguban, a kamoli na nezaštićeno dete! Evo, probajte samo da izgovarate reči sa Pressovog spiska jednu za drugom nekoliko minuta, i videćete kako vaše Srpstvo počinje da slabi, odjednom ćete poželeti da pojedete puricu z mlincima, ili da zaigrate na balote, a u težim slučajevima počećete da navijate za Dinamo ili Hajduk, ili da pijano – i to od cvičeka! – p(j)evušite Uzalud vam trud, svirači, što bi već značilo da za vas nema nade, da ste na putu bez povratka.
Okej, sve ovo vickasto deluje, ali te stvari nisu tako bezazlene samo zato što su šašave. Ovo jeste jedna vrsta politike identiteta, a to što je tako bedna, to nije samo zbog njene tabloidne izvedbe: ova se stvar naprosto ne može izvesti bolje, od takvog je štofa. I u tome bezvezni tabloidni ispad nije izuzetak, čak bi se moglo reći da to Ugledni Nacionalni Intelektualci izvode još bednije, upravo u kontrastu sa pompeznom pozom koju tako rado zauzimaju. Ovdašnja dominantna (pod „ovde“ podrazumevam ceo ex-YU prostor, pa i nešto šire od toga) identitetska politika svodi se na nasilno etničko razvrstavanje ljudi do poslednjeg krvnog zrnceta, ili pak jezika do poslednje reči, pa i slova, ako treba (ionako se mnoge „srpske“ i „hrvatske“ reči samo za to jedno slovo i razlikuju), i dizanje Zida između njih, jer bi svako spontano i slobodno mešanje tobože bilo udarac tako bedno i trivijalno protumačenom fetišu Identiteta. I u Hrvatskoj je ova morbidna društvena igra odavno u modi, s jedinom razlikom što to tamo kanda ipak jenjava, dok je ovde, čini se, zapravo tek čekaju zvezdani trenuci.
Ipak, evo i jednog dovoljno zanimljivog i nastranog primera hrvatske identitetske politike, sa šmekom stare, „dobre“, državne represije. Slovenački umetnik, ali rodom Riječanin, Janez Janša (rođen i afirmisan kao Emil Hrvatin) ovih je dana u uglednoj riječkoj galeriji izveo performans koji podrazumeva aktivno učešće publike, između ostalog i tako što joj je ponuđena opcija isecanja i cepanja nacionalne zastave, u ime stida zbog nepočinstava sopstvene nacije i države. Posetioci su ponuđenu priliku entuzijastički iskoristili, a onda je stanoviti „veteran Domovinskog rata“, u slobodno vreme i sam umetnik, Hrvatina-Janšu, kao i organizatore izložbe, tužio za napad na simbole države, udar na Hrvatsku, i sve to po redu, znate već taj repertoar. Pa je uredovala i policija, pa su umetnici završili na informativnom razgovoru, pa je – kao da buka i bruka nije bila već dovoljna – na sve to došla i dražesno (a dirljivo nesvesno) totalitarna izjava premijerke Jadranke Kosor kako „zastava, grb i himna moraju biti (podvukao T. P.) svetinja za svakog građanina“ (izjava već prigodno ismejana u boljem delu hrvatskog tiska – upps! – štampe), i tako to. Domaći i strani umetnički svet serijski se zgražava nad državnim šikaniranjem Emila Hrvatina, anonimni internet-rodoljubi šalju ga „tamo odakle je došao“ (dakle, u Rijeku?!) i, uopšte, sve je manje izgleda da se hrvatska vlast izvuče iz ove budalaštine bez povelike štete i sramote, kao da ništa nije naučila iz podjednako blesavog „slučaja Matvejević“.
Represivne „politike identiteta“, koje svetinjom proglašavaju ili državne insignije (kao da država, svaka država, nije tek efemerna i prolazna pojava od ovog sveta!), ili manje-više proizvoljno odabrana i obogotvorena „obeležja nacionalnog identiteta“ (pa nariču nad izgubljenom „čistotom jezika“, „našim pismom“, „verom otaca“ ili već nečim) veoma su važan sastojak i agens našeg Slobodnog Pada, započetog još u osvit ratova i klanja – za koje su i bili logistička priprema, a potom i orkestarska pratnja – a nezavršenog nikada, mada nam se ponekad učini da smo se približili nekakvoj zelenoj grani. Ali, ‘oćeš! Eto ti iza prve okuke nekih novih (ili nekih starih) Rodoljubaca, da ti broje reči i razvrstavaju ih u kolone, da nadgledaju cmačeš li zastavu dovoljno predano, i da organizovano nadižu moralnu paniku čim uoče nešto sumnjivo. Takvima su odavno odgovorili tamo neki čupavci iz Los Anđelesa, koji pevaju ovako: Fuck you, I won’t do what you tell me! Ako ste u nedoumici, pomoći ću vam: te reči nisu ni srpske ni hrvatske.
