Grad bez kupatila

Reče mi jedan taksista, dok me je vozio u redakciju, da je nekad u Mišarskoj postojalo javno kupatilo. To me je toliko zaintrigiralo da sam zaboravila na pravilo koje mi ponavljaju pošteni pripadnici ovog esnafa – kad uđeš u kola, ako taksista krene previše da te zapričava, znaj da je veća mogućnost da ti odvlači pažnju od taksimetra nego da si mu simpatična. No, i ako smo išli malo dužim putem, za koji me je ubeđivao da je kraći, nije me skupo koštalo. Naprotiv. Pričao mi je kako davnih godina (ne tako davnih, dodao je smrtno ozbiljan, ja sam odgovorila smrtno ozbiljnim klimanjem glave u znak razumevanja) nije imao kupatilo, pa je dolazio u Mišarsku da se sredi. Cena je iznosila, recimo, današnjih 200, 300 dinara. Postojale su, po njegovim rečima, dve kabine – muška i ženska. Dođeš, dobiješ sapun, šampon i peškir, platiš i izađeš kao nov. Vremensko ograničenje je bilo oko 15 minuta. Nije znao da mi kaže šta bi se desilo ako bi prekardašio u čistoći. Čim bi izašao, zaposleni u kupatilu bi dezinfikovao tuš kabinu. Moralo se, priča mi, „imao sam devojku, nisam mogao baš neokupan da šetkam okolo“.

Onda ja pomislim da nikada u Beogradu nisam videla javno kupatilo. A videla sam ga za vreme dvodnevnog boravka u Berlinu, i sećam se da je kupanje koštalo sedam evra. Ostalo mi je upečatljivo, baš zato što u Beogradu nisam susretala ovakve higijenske pogodnosti. Na prvi mah sam pomislila „Čemu ovo“, no vrlo brzo sam se dosetila. Posle sam ga videla čak i u Podgorici, cena je bila oko pet evra. U turističkom vodiču za Budimpeštu piše „obavezno se okupajte u javnom kupatilu“. U jednom od njih je Arnold Švarceneger snimao film Red Heat. Ali da sada ne mešamo uživanje sa nuždom.

U srpskoj prestonici, međutim, doskora je postojalo jedno u Dušanovoj ulici. Stari amam je dugo bio u takvom stanju da je pre koju godinu poslužio kao vrlo upečatljiv ambijent za snimanje prvog domaćeg horora TT sindrom. Kupatilo je zatvoreno 2003. godine, a 2008. Beograđanima je saopšteno da će to biti budući kulturni centar i galerijski prostor.

A onda se nametne ono pitanje – gde se kupaju siromašni i socijalno ugroženi Beograđani, oni koji nemaju kupatilo ili oni koji su u prestonicu iz nekog razloga došli na jedan dan, a želeli bi da se istuširaju. Njima ostaje samo (ne)mogućnost da iznajme neku sobu u hotelu i plate oko 2500 dinara za dnevni boravak.

Deluje da je u Srbiji problem sa higijenom opšte mesto. Još uvek je pronalaženje javnog WC-a, koji je pritom i čist, rezervisano samo za najupornije, pa se u slučaju nužde uleće u restorane Mekdonaldsa diljem glavnog grada, može i bez računa ako se nasmešiš. Javnih kupatila, očigledno, skoro i da nema.

Jedan beogradski dnevni list objavio je sredinom godine istraživanje po kojem se polovina ljudi u Srbiji kupa dvaput nedeljno. Već je poznato kako je direktor kompanije Telegrup Milomir Gligorijević svojevremeno zaposlenima u svojoj firmi prosledio mejl u kojem ih je „motivisao“ da održavaju ličnu higijenu. „Nismo arktičke foke niti mufloni i ne živimo u ekstremnim klimatskim uslovima, pa tuširanje jednom dnevno neće ostaviti neželjene posledice na naš organizam“, napisao je tada. Kažu da je poruka urodila plodom.

Ako se vratimo u davnu prošlost, rimska javna kupatila imala su socijalnu funkciju. Koristili su ih svi, bogatiji svakodnevno, a siromašniji vikendom. Služila su kao mesta okupljanja i neka su bila toliko velika da je u jednom trenutku moglo u njima da se kupa 3000 ljudi. Po nekim izvorima, prvo korišćenje kupatila vezuje se za 3000. godinu pre nove ere.

Danas, pet hiljada godina kasnije u Beogradu se valjda zaboravlja da postoje ljudi koji nažalost nemaju privatna kupatila, kao i oni koji su u prolazu kroz grad a uhvati ih ta „luksuzna“ potreba za tuširanjem.

I kao što bi napisao Jovan Jovanović Zmaj „Ala je to divota/ kad se ko okupa!/ Što se ne bi kupali/ voda nije skupa“. Nije, samo kad je ima.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.

foto: Jelena Jorgačević