Kome zvona zvone

Kada je Džon Berns, dopisnik „Njujork tajmsa“ i dobitnik dva Pulicera za izveštavanje o ratovima u Bosni i u Avganistanu, prošle sedmice saznao za smrt proslavljenog američkog diplomate Ričarda Holbruka, učinilo mu se da čuje „zvona kako zvone“. Kaže da je to bio slučaj sa mnogima iz njegove generacije stranih dopisnika, a njegov kolega Rodžer Koen se nada da je to „zvuk trube“ koji će čuti cela Amerika, budući da je Holbruk tako „tvrdo verovao u sposobnost SAD da čini dobro“.

Ta je generacija osećala neobično snažnu bliskost i divljenje prema svom omiljenom diplomatskom izvoru koji je, opet, voleo da ističe kako je završio u diplomatiji samo zato što „Njujork tajms“ nije hteo da ga zaposli. Kao državni službenik, Holbruk je napisao celo poglavlje Pentagon papers, tajnih dokumenata američke vlade čije je objavljivanje u „Njujork tajmsu“ ubrzalo kraj vijetnamskog rata jer je obelodanilo sve prevare, podlosti i laži kojim se administracija služila kako bi američku javnost držala u uverenju da rat može da dobije, i da njegovu političku cenu ne mora da plati.

Možda zbog generacijskih razlika, „Tajmsov“ dopisnik iz Londona nije pokazao ničeg sličnog osećanju bliskosti, pa ni kolegijalne lojalnosti, kada je u oktobru ove godine čitaocima predstavljao portret Džulijana Asanža, čoveka za kog neki tvrde da je promenio istoriju novinarstva nacrtavši novu liniju fronta u večitom antagonizmu vlasti i medija. Berns je kod Asanža uočio degenerativne promene: učinilo mu se da je reč o ličnosti koja pati od takve „manije veličine“ da joj se stvari „priviđaju“.

U Bernsovom sećanju na Holbruka, naprotiv, nema anegdote u kojoj se službenici u američkoj ambasadi u Beogradu rugaju Holbrukovoj maniji veličine tako što po njegovom dolasku javljaju da je „ego sleteo“ (the ego has landed), šaljivo parafrazirajući Nila Armstronga po sletanju na Mesec „orao je sleteo“ (the eagle has landed). No u Asanžovom je slučaju Berns izgleda pogodio neki osetljivi nerv: glavni urednik „Njujork tajmsa“ Bil Keler tom Bernsovom portretu Asanža pripisaće Asanžovu odluku da njujorškom dnevniku ne ponudi objavljivanje diplomatskih depeša koje su potresle svet, iako ih je prethodno uključio u projekat istovremenog objavljivanja vojnih obaveštajnih podataka iz Iraka u četiri vodeća svetska lista. Asanž se, umesto „Tajmsu“, u Americi obratio „Vol strit džurnalu“ i Si-En-Enu, ali su ga te dve redakcije odbile, dok se „Njujork tajms“ ipak domogao depeša uz pomoć odanog „Gardijana“.

I glavni urednik „Njujork tajmsa“ gaji izvesne rezerve u odnosu na Asanža: želi da objavljuje njegov materijal, ne poriče mu, za razliku od Stejt departmenta, status novinara, ali ima potrebu da podvuče kako Asanž nije „njegov tip“ novinara, niti je Vikiliks njegov „tip“ medijske organizacije. Bivši glavni urednik Vašington posta i takođe dobitnik Pulicera, Stiv Kol, veli da delovanje Vikiliksa predstavlja „subverziju“ i „vandalizam inspirisan Prvim amandmanom na američki Ustav“ (to je onaj koji garantuje slobodu govora). Jedan drugi kolumnista „Vašington posta“ Mark Tisen piše da je Vikiliks „zločinačka, a ne medijska organizacija“, dok konzervativni kolumnista „Tajmsa“ Dejvid Bruks strahuje da će Vikiliks „naškoditi globalnoj konverzaciji“ zbog Asanžovog starovremenog „anarhizma“. Slična se podela, mada ne tako oštra, ocrtava i u Evropi, u kojoj funkcioner Međunarodne federacije novinara veliča Asanža, dok se funkcioner Evropske federacije novinara pita je li Vikiliks novinarstvo ili tek „veb aktivizam“.

KUKAVIČKA ODLUKA: Tu je, kao šlag na tortu, pala i odluka glavnog urednika „Tajm magazina“, Ričarda Stengela, da za „Tajmovo“ Lice godine izabere ne Džulijana Asanža, koji je neumoljivo vodio na čelu liste od deset osoba za koje se glasalo putem interneta, već tvorca Fejsbuk mreže Marka Cukerberga, koji je do kraja trke za Lice godine ostao deseti po broju čitalačkih glasova. Džejkob Vajsberg, glavni urednik alternativne Slejt grupe, nazvao je „kukavičkom“ odluku da Cukerberg ponese titulu, ali je Stengel svoj izbor dvadesetšestogodišnjeg milijardera branio argumentom da će Fejsbuk dugo trajati, dok Asanž možda neće ni pet godina. Usledila je debata posle koje je Stengel verovatno zažalio što je od svog nekontroverznog, Fejsbuk izbora, napravio još mnogo veću kontroverzu.

No „Tajm“ je, i ne htijući, medijsku debatu vratio tamo gde joj je zapravo i mesto: na slabosti tradicionalnih medija i to u čemu ih Asanž ugrožava.

Starim medijima tiraž i uticaj nezaustavljivo opadaju, a oni se, kao pijani plota, drže teorije da je posredi samo kriza „poslovnog modela“ i činjenice da su se reklame preselile na internet. Potcenili su promene koje je doneo otvoreni, demokratizirajući karakter interneta u odnosu na starovremeni koncept novinarstva kao odabrane profesije u kojoj su novinari poput sveštenika koji odlučuju šta je pastvi potrebno, kao neophodni posrednici između izvora i korisnika informacija. Vikiliks je revolucionarna pojava u novinarstvu, dok stari mediji pomalo podsećaju na crkvene lidere koji su svojevremeno pokušavali da spreče knjižare da štampaju knjige, jer knjige, koje nisu obično dobro već posebna tajna duha, tobož smeju i umeju da pišu samo sveštena lica. Vikiliks duhom podseća na Džona Vilksa, koji je svojevremeno nadmudrio britansku zabranu da novine prenose ono što se u britanskom parlamentu dešava (na prapočetku ove profesije, novine je trebalo da služe samo za pučku zabavu i u tabloidne svrhe).

Vikiliks je prvi medij koji istinski nema ni državljanstva ni domovine, ni sedišta, ni štamparija niti odašiljača, već predstavlja neku vrstu „konfederacije dobrovoljaca i veb servera“ otpornu na tradicionalne koncepte zaštite nacionalnog interesa. Vikiliksova jedina domovina je internet, te je i Asanž zapravo građanin interneta, pa su i optužbe da je subverzivan zapravo duboko osnovane. On samo na rečima prihvata „legitimnu ulogu tajni“ i pravo države da ih štiti, ali se ponaša kao da državama još u startu treba oduzeti svaku šansu da zloupotrebe tajnost. Iz njegovih tvrdnji proizilazi da veruje da države neće učestvovati u zločinima protiv čovečnosti, niti ih prikrivati, ako njihovi lideri budu znali da svakog dana mogu da budu otkriveni.

No i tradicionalni mediji imaju nešto što je Asanžu preko potrebno: sposobnost provere, analize, kontekstualizacije, distribucije. I iznad svega, Asanžu su tradicionalni mediji potrebni jer imaju etabliranost, kredibilitet i reputaciju, sve ono što njemu, kao odmetniku iz elite, nedostaje. Koristeći kao mamac ekskluzivnost svojih informacija, Asanž je za partnere dobio medijske kuće koje svojim postojanjem istovremeno direktno ugrožava, i to tako što na videlo iznosi njihovu uklopljenost u establišment, njihov pristanak na status kvo, njihovo saučesništvo u spoljnopolitičkim projektima poput onih na kojim je karijeru „buldožera“ u zemljama trećeg sveta izgradio Ričard Holbruk. Drugim rečima, njihov pristanak da čuvaju Holbrukove tajne kako ne bi ugrozili legitimne američke nacionalne interese; njihovo pripadništvo malom, ekskluzivnom klubu čije tajne čuvaju.

NA ISTOM ZADATKU: Ni za koga ko je devedesetih godina živeo na našem prostoru nije novost da su se američki izveštači i diplomate osećali kao članovi istog borbenog bratstva u jugoslovenskim ratovima secesije, da su delovali iz istog rova, da su se družili i ponašali kao da su na istom zadatku. Možda i nije tako neobično da se zemljaci, školovani na istim školama i brifovani na istom poimanju nacionalnog interesa, na stranom tlu pod istim okolnostima svrstavaju na istu stranu. No kad je o štampi reč, upadljivo je bilo to da su se novinari vodećih, takozvanih mejnstrim medija, kao po pravilu poistovećivali sa američkim establišmentom, dok su atipični, drugačiji tonovi uvek stizali iz manjih, alternativnih medija (tako je sada poznati američki novinar Džeremi Skejhil, koji je raskrinkao ulogu američkih plaćenika u bezbednosnoj organizaciji Blekvoter u Iraku, događaje na Kosovu i NATO bombardovanje Jugoslavije doživljavao i opisivao veoma drugačije od svojih kolega iz „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“, primera radi). Ako istoričari novinarstva jednog dana budu pročešljavali anale američke diplomatije i poredili izveštaje zapadnih ambasadora sa tla bivše Jugoslavije sa u isto vreme objavljivanim izveštajima u elitnim zapadnim medijima, verovatno će uočiti značajne podudarnosti u tonu, rečniku, argumentima, izboru činjenica sa terena.

Džulijan Asanž ne pripada Džonovom, Rodžerovom i Ričardovom klubu, i u tome je njegova snaga i istovremeno njegova subverzija. Kada su se Holbrukovi žurnalistički saborci iz naših ratova lirski osvrnuli na zajedničke trenutke, saznali smo da su se i porodično družili: Holbruk je jedne godine na Filipinima, posle bekstva Imelde Markos, proveo Džona Bernsa i njegovu ženu kroz Malakanang palatu i njene privatne odaje. Berns kaže da je bio baš luckast i da se izmotavao sa Imeldinim cipelama i umotavao glavu u njene svilene marame. Koen se seća trenutaka sa Holbrukovom ženom Kati Marton, novinarkom i predsednicom njujorškog Komiteta za zaštitu novinara, onog istog koji je odbio da medijskim radnicima ubijenim u NATO bombardovanju RTS-a prizna status novinara, pa je tako u analima ove nevladine organizacije ostalo zapisano da je u Srbiji od novinara tokom bombardovanja stradao samo Slavko Ćuruvija. U Asanžovom se svetu takva savezništva jednostavno ne sklapaju: zato je on mogao ostati tvrda srca na argument Hilari Klinton da je objavljivanje diplomatskih depeša udarac ne samo na Ameriku nego i na čitavu međunarodnu zajednicu. I zato je on možda spasonosni pojas koji je sudbina dobacila našoj profesiji u našem vremenu. Makar to „Tajm“ i ne video.