Sastanak bespomoćnosti i frustracije

Klasičan pogrešan start u novu godinu. Moćnici su propustili na sastanku na vrhu u Davosu da postave skretnice za stabilan ekonomski poredak. Umesto novih ideja provejavale su frustracija i bespomoćnost.

Može biti da će posle skupa u Davosu poneki menadžer ili bankar prvo otići do neurologa i zamoliti da mu se prepišu tablete za smirenje. Biće gorko razočaran svako ko se ponadao da će Svetski ekonomski forum prošle nedelje dati signal za novi uspon. Frustracija i bespomoćnost veće su nego ikada. Ako je poslovna elita prošle godine odahnula kada se posle šest dana među Alpima ocrtavalo da će paketi za spasavanje država delovati na finansijsku privredu, ovoga puta postavila su se pitanja na koje se odgovori nisu našli: Kako mogu da se spreče nove krize gigantskih razmera? Kako svet može da se uredi pravednije, a da ne osiromaše svi? Da li nanovo treba izmisliti tržišnu privredu ili se radi samo o temeljnoj popravci sistema koji se pokazao valjanim? U Davosu jedva da je bilo začetaka rešenja.

Nasuprot tome postalo je i te kako očigledno da bankari i industrijski menadžeri malo toga mogu da suprotstave briljantnom populisti kakav je francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji je u svojoj početnoj besedi sa nekoliko pitanja na jednostavan način izneo sumnju u osnovna pravila tržišne privrede. Naprotiv, činilo se kao da se društvena elita pravi luda – a da pri tom nije bilo govora o individualnoj odgovornosti, nego o kolektivnoj krivici. Bilo je potrebno malo više pouzdanja u sebe, a malo manje poslušnosti bez pogovora. Jer samo iskreno preispitivanje stanja bez obzira na to šta javnost upravo sada želi da čuje sprečiće da se ponove greške počinjene u prošlosti. U to pre svega spada saznanje da jedan od uzroka finansijske krize nije da je bilo previše, već nedovoljno tržišne privrede. Jer za protekle dve decenije, političari i centralne banke na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama na problematičan način pospešili su politiku konjunkture. Nacionalne banke, pre svih američka Federal Reserve, uvek su nanovo otvarale brane novcu, čim ponešto ne bi pošlo kako se želelo. To je bio osnov za ekscese na finansijskim tržištima. Poplava novca dovela je do toga da su se širom sveta sve lakomislenije odobravali i investirali krediti.

Taj deficit zajedničke inicijative je opasan. Time poslovni svet prepušta isuviše prostora vladama, koje proganjaju kratki ciklusi izbora. To bi moglo da ima kobne posledice za nacionalne privrede Evrope i Severne Amerike.