Partizanska kinoteka

Dugo očekivana domaća premijera dokumentarca Cinema Komunisto Mile Turajlić, nakon svetske premijere u Amsterdamu i nagrade za najbolji dokumentarni film na festivalu u Trstu, zatvorila je ovogodišnje izdanje festivala „7 veličanstvenih“, kao prvi srpski film ikada prikazan na tom festivalu. Motivisana neslavnom sudbinom nekada nadaleko čuvenog „Avala“ studija, u nikada dovršenom Filmskom gradu, osnovanog 1945. u sklopu tada dominirajućeg megalomanskog koncepta, kao drugi najveći filmski studio u Evropi tog vremena; Turajlić odlučuje da podrobnije ispita njegovu istoriju i uporedi je sa sudbinom države koja je sve vreme svog postojanja čvrsto stajala iza njega. Sada njegovi ostaci izgledaju uistinu otužno, a država već dve decenije ne uspeva da ga proda. Nije, međutim, uvek bilo tako.

SIMPATIJA PREMA EPOHI: Neposredno inspirisani tada veoma uspešnom sovjetskom propagandom, mlada komunistička vlast prvo želi – kao i u većini ostalih segmenata života – samo da već provereni recept implementira kod nas. Međutim, razlazom sa SSSR koji je ubrzo usledio, Jugoslavija se u potpunosti okreće Zapadu i uticaj Holivuda u punoj meri stiže do nas. Gotovo petogodišnje istraživanje veoma zahvalne teme, umnogome se poklopilo sa skorašnjim Partizanskim filmom Igora Stoimenova, koji zalaze u gotovo identičnu teritoriju, što, naravno, nije baš najsrećnije rešenje za Cinema Komunisto, ali ovaj potonji ipak poseduje sasvim nezavisne kvalitete koji mu prognoziraju sasvim zavidan uspeh, ne samo na domaćem i(li) regionalnom tržištu.

Debitantsko ostvarenje mlade autorke na veliko platno (ponovo) donosi seriju razgovora sa starijim generacijama dobro poznatih likova: od legendarnog Valtera Bate Živojinovića i podjednako legendarnog „dvorskog režisera“ Veljka Bulajića, preko scenografa Veljka Despotovića, producenta „Avale“ Steve Petrovića i šefa studija Gileta Đurića, pa do možda i najbitnije figure filma, vernog Titovog kinooperatera Leke Konstantinovića, koji je svega nekoliko dana pre premijere preminuo, ne dočekavši da vidi film. Iznenađujuće zrelo režirano delo, posebno ukoliko imamo u vidu potencijalne opasnosti i mogućnost razvlačenja priče u nekoliko potencijalnih rukavaca, čemu bi i mnogo iskusniji autori teško odoleli, uglavnom uspeva da ostane fokusirano na svoju primarnu temu, pa su stoga nužno neki detalji samo dotaknuti, pošto nije bilo ni potrebe niti prostora da se šire ekspliciraju, iako bi to za većinu njih van svake sumnje bilo veoma zanimljivo.

Dva osnovna principa u poslednje vreme tako česte i moderne tematizacije vaskolikog jugoslovenskog kulturnog života mogu se podeliti na tobož superiorni podsmešljivi ton – za šta se, samo ukoliko se dovoljno potrudite, uistinu može pronaći zahvalnog materijala, ali takav pristup umnogome promašuje poentu – ili nostalgična i ideologizovana evociranja zapravo nikada postojećeg sveopšteg mira, sigurnosti i blagostanja, kakvo tada (ipak) nije postojalo, i kakvim ga možda najviše čini tek pogled unazad, nužno ga upoređujući sa u svakom pogledu inferiornim, katastrofalnim i više nepopravljivim periodom koji mu je usledio. Turajlić izbegava ova dva pristupa, ali je čitavim tokom Cinema Komunisto ipak razvidno očigledna jasna simpatija prema epohi, utoliko bitnija što dolazi od nekoga iz generacije koja nije direktno participirala u tom vremenu, što bi trebalo da garantuje distancu i objektivnije, neostrašćeno viđenje situacije.

TITO I FILM: Izuzetan, danas nestvarno dalek uspeh jugoslovenske kinematografije, nužno je bio povezan sa samom ličnošću pokojnog maršala: kao veliki ljubitelj filma, Tito je svaki dan, gotovo sve do same svoje smrti, gledao najmanje po jedno ostvarenje (o čemu je brižljivo vođena i do danas sačuvana uredna evidencija!) i bio u svakom pogledu izdašne ruke kada je reč o finansijskim sredstvima koje je davao vazda gladnim filmskim pregaocima. To je bio i presudni razlog što su mnoge strane produkcije dolazile upravo ovde da snimaju svoje (uglavnom istorijske) spektakle. Nije mu bilo teško ni da posećuje snimanja, ispravlja nedostatke na scenarijima (poput Sutjeske ili Užičke republike), a skoro devet hiljada evidentiranih odgledanih naslova i danas zvuče podjednako nestvarno. U (iz)obilju bogate filmske građe, nalazimo nekoliko zaista vrednih, retkih i dragocenih snimaka, među kojima bismo izdvojili kratak duhovit razgovor sa statistima filma Partizani Stoleta Jankovića ili posetu ekipe Bitke na Neretvi Josipu Brozu. Sofija Loren, Ričard Barton, Jul Briner, Orson Vels, samo su neki od slavnih imena koja su pohodila tada veoma popularnu zemlju. Dinamična naracija, odlična montaža, moderna produkcija, kratki rezovi i umešno odabrana efektna muzika epohe, ubedljivo dočaravaju portret „zemlje koja postoji samo u filmovima“, sve zajedno sa dobrim osećajem za meru i otvaranje samo onoliko materijala koliko je moglo da se zatvori.

Krucijalna vrednost ovog filma leži u uviđanju danas zaboravljene činjenice kako su jugoslovenska kinematografija i mlada socijalistička jugoslovenska država rođeni i rasli zajedno, sve do (ne)prirodnog kraja i jedne i druge. Za razliku od Kusturičinog Undergrounda objekat njenog istraživanja se (opravdano) zvanično završava početkom poslednjih ratova, kada je i kinematografija te zemlje upokojena, što, naravno, ne znači da su na svim ovim prostorima prestali da se prave filmovi.

Znatan deo očekivanog budućeg uspeha film nesumnjivo duguje, pored zrele selekcije materijala, montaže i režije, i znalačkom odabiru veoma atraktivne teme, pa neka nam bude dopušteno da u tom duhu i završimo našu analizu, duhovitom anegdotom koja o tadašnjem svetskom značaju bivše zemlje, sama za sebe najbolje govori. Koje su bile poslednje Hitlerove reči? „Ubijte Batu Živojinovića!“