Jednooki makedonski kralj Filip bio je zadovoljan: najveći deo grčke vojske bio je u bekstvu, Makedonci su pljačkali mrtve Atinjane i Tebance, veliki broj zarobljenih obećavao je veliku zaradu od otkupa ili prodaje u roblje…
Bio je 2. avgust 338. godine pre n.e., bojno polje kod Heroneje u blizini beotske Tebe, na kom su se sudarile makedonska i grčka vojska. Kralj Filip II znao je ono čega će njegovi neprijatelji postati svesni tek sutra, kad se vest o porazu raširi: cela Grčka dobila je novog vladara, ostvaren je cilj koji je ranijih godina uspešno prikrivao, postepeno ulazeći u stalne međusobne sukobe grčkih gradova.
U međuvremenu, bitku je okončalo i levo krilo makedonske vojske. Filip će uskoro čuti da je cela tebanska Sveta četa izginula praktično do poslednjeg od 300 vojnika, ne odstupajući ni pedalj pred navalom makedonske falange i Aleksandrove konjice.
Sveta četa brojala je 300 Tebanaca, 150 muških parova koje su činili odrasli muškarci i njihovi mlađi ljubimci. Oni su, Grci bi rekli, bili pederasti. U ono vreme taj izraz nije imao negativno značenje kakvo danas često izaziva, a bukvalno je označavao one koji vole mladiće. Ta ljubav ili veza između odraslog muškarca i mladića nije nužno podrazumevala – ali ni isključivala – homoseksualni odnos. Zato se o toj snažnoj vezi može govoriti i kao o obliku prijateljstva. Sudbina tebanske Svete čete – čiji bi pripadnici radije izginuli do poslednjeg, nego što bi se pred prijateljem ili ljubavnikom osramotili odstupajući – svedoči o jačini tih uzajamnih osećanja.
Zato je njihova pogibija gotovo odmah prešla u legendu. Arheološka iskopavanja grobnice Svete čete potvrdila su tačnost podatka da su u bici poginula 254 ljubavnika a da je preostalih 46 zbog ranjavanja onesposobljeno za borbu i da su možda preživeli.
Tu elitnu jedinicu osnovao je 378. godine pre n.e. tebanski vojskovođa Gorgida, ali je slavu nepobedive stekla pod komandom Pelopide i Epaminonde u bici kod Leuktre, 376. godine, kada je presudno doprinela pobedi Tebanaca nad znatno većom spartanskom vojskom. Time je posle nekoliko vekova uništena slava Spartanaca kao nepobedivih u kopnenom boju. Već naredne, 375. godine, Sveta četa je opravdala tek stečenu slavu, uništivši u bici kod Tegire najmanje tri puta brojniju spartansku vojsku.
Nekoliko vekova kasnije, Tebanac Plutarh objašnjavao je da je osnivanje Svete čete bilo inspirisano Platonovim dijalogom Gozba u kojoj jedan učesnik, Fedar, kaže: „Kad bi se, dakle, moglo udesiti da se država ili vojska sastavi samo od ljubavnika i ljubimaca, onda ne bi niko bolje boravio u svojoj državi nego ovi koji bi se uzdržavali od svih sramota i nadmetali se jedni s drugima za svaku lepotu; i boreći se jedni do drugih, takvi ljudi, pa da ih je i samo malen broj, pobedili bi, tako reći, ceo svet. Jer, čovek koji ljubi zacelo bi teže podneo da ga vidi njegov ljubimac kako je ili pobegao iz borbenog položaja ili odbacio oružje, nego da ga u tome vide svi ostali; i voleo bi mesto toga i više puta poginuti; a tek ostaviti svog ljubimca ili mu ne pomoći kada je u opasnosti – niko nije takva strašivica da ga ne bi sam Erot oduševio za junaštvo, tako da bude jednak sa onim koji je najbolji junak po prirodi.“
Iako je Platon do pred kraj života zaista propagirao „platonsku ljubav“ odraslih muškaraca i mladića, teško da je on inspirisao Tebance da izmisle Svetu četu. Slične jedinice postojale su i u drugim vojskama, a nije verovatno da su Kartaginjani svoju Svetu četu sastavljenu od vršnjaka i prijatelja formirali zato što su čitali Platona. Slične vojne jedinice imali su i Krićani, a Tebanci su na tu ideju mnogo neposrednije mogli doći inspirisani svojim najljućim neprijateljima, Spartancima.
Sparta je, naime, pre bitke kod Leuktre 376. godine p.n.e., zauzela Tebu i u njoj ostavila svoj garnizon. Pelopida i Epaminonda, buduće vojskovođe koje će konačno slomiti spartansku vojnu moć, učili su od Spartanaca, pažljivo posmatrajući njihov način vežbanja i organizaciju. Spartanac je od puberteta do starosti odgajan u muškom društvu, u grupama koje su u ratu nastupale kao jedinica. Zajednički su se hranili, vežbali, takmičili u tolikoj meri da su i tek oženjeni mladići samo noću i nakratko odlazili kod svojih žena. Zato se još u antici govorilo da je nemali broj Spartanaca svoje žene video tek pošto bi mu rodile decu, kada su ona uključivana u zajednicu.
U odnosu na ovakve priče veoma malo znamo o „običnom“ ljudskom prijateljstvu u antici. Ono je, kao „normalno“, ostalo u senci velikog Platonovog uticaja i njegovih argumenata u korist vaspitnog značaja koje prijateljstvo – pa i ljubav – starijeg muškarca i mladića mogu imati, bez obzira na to što se potkraj života odrekao tih ideja. „Platonska ljubav“ postojala je, naravno, i pre i posle Platona, ali, osim u elitnim krugovima i vojnim društvima, bila je mnogo manje raširena, primetna ili dopuštena. O tome svedoči i stara zabrana da na atletska vežbališta i gimnasione dolaze oni koje privlači pogled na naga mladićka tela.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve