Kada je pre nekoliko godina u nekom zabitom kutku Libije ptica sa velikom ćubom na glavi počela da dugim, tankim kljunom čeprka po kamiljoj balezi, vadeći iz nje insekte, ćerka me upitala: „Kako se ova životinja zove?“ „Pupavac“, izleteo je iz mene odgovor. Pupavca nikada ranije nisam video uživo, ali mi je njegova slika izronila iz sećanja. Znao sam ga iz albuma „Životinjsko carstvo“, prvog koji sam pokušavao da popunim, ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Setio sam se čak i teksta uz sliku: „Evropska selica lepog perja, koje joj na glavi raste u obliku lepeze, zimuje u Severnoj Africi…“
„Životinjsko carstvo“ su tada samo deca imućnijih, kojih u kraju nije bilo baš mnogo, dobijala više od nekoliko puta mesečno. Svi smo pažljivo otvarali omot i prvo jeli čokoladu. Pre „Galeba“, „Bate“, „Seke“, prvo sećanje na čokoladu je mala, tanka tabla sa utisnutim znakom „Kraš“, koja se topi u ustima. Onda se gledalo koja je životinja na slici, menjali se duplikati. Životinje su bile nacrtane, pamtim helodermu, otrovnog guštera iz Meksika, mandrila crvene zadnjice, flaminga pod punim mesecom, vampira iz šuma srednje Amerike koji „napada ptice i sisare, pa i čoveka na spavanju i pije im krv“.
Trajalo je, čini mi se, godinama, ali niko iz društva nije uspeo da album popuni do kraja. Meni su nedostajale još 22 sličice kada se pojavio novi album, u kome su umesto nacrtanih slika bile fotografije životinja, i kada je postalo jasno da neće biti ništa od brda obećanih slatkiša onima koji skupe svih 250 sličica. Još je teže bilo onima koji su poznavali pobednike, Jelena G. kaže da i danas ne može da oprosti polusestri koja je dobila džak slatkiša veći od nje same i ogromnog plišanog majmuna.
Prošle godine je kao poklon deci u kući osvanuo novi album „Životinjskog carstva“ i nekoliko čokoladica sa sličicama. U početku nisam bio svestan da se to tiče više mene nego njih, i da je nepopunjeni album izronio u sećanju iz neobjašnjivog razloga. Prvih nekoliko dana sam svakodnevno kupovao deci po nekoliko čokoladica. Bile su iznenađene, navikle na pridike o umerenosti kao vrlini. Zajednički smo otvarali omote, uz radovanje kada bi se pojavila nova životinja. Jedini problem je predstavljala mlađa ćerka, koja sa tri godine još nije shvatala zašto sve sličice moraju da se lepe u album, pa smo, čim bi pažnja popustila, dragocene primerke nalazili zalepljene po krevetima, vratima, stolovima…
Onda sam uvideo da se, kod mene, stvar otima kontroli. Otkrio sam da u megamarketima postoje pakovanja „4+1“, i izračunao da je „životinjsko“ tamo jeftinije nego u običnim prodavnicama. Shvatio sam i da, kada u neku radnju stigne nova isporuka, većina čokoladica ima samo po nekoliko različitih sličica, pa sam menjao taktiku, pazareći po udaljenim krajevima grada, otvarajući omote još u autu. Bio sam svestan opsesije, ali tešio sam se da i psiholozi kažu kako svaku priču treba iživeti do kraja, a i osećaj da mogu da kupujem mnogo više nego nekada je bio opojan.
Okolina je primetila da se nešto dešava, pa mi je pomagala da posao privedem kraju. Rekordan dan je bio kada sam za rođendan od prijatelja dobio u paketu 20 čokoladica, od supruge po povratku sa službenog puta u Hrvatskoj trideset, a kada je ćerka tog istog dana, reda radi, pomenula da je stigla nova isporuka u našu prodavnicu, bez reči sam je poslao po još pet. U međuvremenu, u kući se već nakupilo toliko čokolade da je svima bilo muka i da je pogleda, a kamoli jede.
Da sam prešao granicu, shvatio sam kada sam sebe uhvatio da pred rafom sa slatkišima u prodavnici čekam da se raziđe gužva. Hvatala me depresija, nisam nalazio nikakvo zadovoljstvo u kupovini, već danima nisam pazario nijednu sličicu koja mi nedostaje, duplikati su se gomilali. Postalo je jasno da više nema smisla kupovati, već da se nedostajući primerci mogu dobiti samo menjanjem sa kolegama kolekcionarima. Pomogla je sestra, koja se takođe uključila u akciju, kada je pronašla sajt za razmenu. Pisma sa sličicama su počela da stižu iz svih krajeva Srbije i okolnih južnoslovenskih zemalja, i odbrojavanje je krenulo. Još deset, pet, tri… Kada je stigla i poslednja, nije bilo euforije, samo mirna porodična proslava na kojoj smo starija ćerka i ja, ovekovečeni kamerom, zajedno zatvorili album.
Nagradni paket bio je veliki za ovdašnje prilike, ali ni blizu onom džinovskom džaku iz sećanja Jelene G., a ni igračke se više ne daruju. Em je kriza, em se albumi lakše popunjava nego onda. Deca su se ipak radovala, jer sam se paketa odrekao u njihovu korist. Nije da mislim kako je pupavac isto što i pupoljak građanina Kejna, niti da je „životinjsko“ ravno Prustovim madlenama, ali sjajan je osećaj kada se završi posao započet još pre četrdeset i kusur godina.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve