O knjizi Ivana Tomića Mistera Bacanje majmuna u nesvest i druge misterije (Centar slobodarskih delatnosti, Kragujevac 2010) gotovo je nemoguće pisati jer su njeni glavni likovi penis i vagina, ali se oni pod tim imenima ne pojavljuju nijedanput u knjizi. Koriste se, naime, drugi nazivi, nadimci takoreći, poznati svima, čak i časnim sestrama i časnoj braći, roditeljima i njihovoj deci, nevenčanim devojkama i pošteno udatim ženama, oficirima, gospodi, muževima i svastikama, nevinima i vinima (naročito francuskim), ginekolozima i mormonima, studentima mašinstva (hm… dobro, njima možda baš i ne…) i studentkinjama finih i primenjenih umetnosti, Čaku Norisu, levorukima i onima sa ubitačnom bekhend paralelom, čak i sveticama (od kojih se to ne bi očekivalo), ali se ta imena, zbog nečega, u uglednom nedeljniku kao što je „Vreme“ ne mogu pominjati. I već to je svojevrsna misterija, sasvim u skladu sa znamenitim Hegelovim zapažanjem da su Eleusinske misterije znali svi Grci, ali su ih, svejedno, zvali misterijama. To nas vodi paradoksu tajne: što više ljudi zna tajnu, ona je veća. Tajna koju niko ne zna – nije tajna. Najveća tajna zato je ona koju svi znaju. Polni organi i sve oko njih jedna je od najbolje čuvanih tajni koju čuvamo svi, a Mister tu tajnu brutalno iznosi na videlo. O polnim organima, dakle, njihovim imenima, nadimcima, upotrebi, higijenskim i nehigijenskim navikama, oblicima, mirisima i ukusima, dnevnim i noćnim njihovim ritualima, manje-više znamo sve, ali nam to ne smeta da, priznali ili ne, dobar deo života budemo njima opsednuti na različite načine. Iz te opsesije rađa se svašta. Neko, recimo, izmisli psihoanalizu, neko drugi ode u zatvor, treći u manastir, oni veštiji obrnu pare, a Majkl Daglas završi na klinici za odvikavanje od seksa. O onima koji o svemu tome pišu i da ne govorimo.
Rečeni polni organi u Misterovoj knjizi rade, inače, sve ono što rade i izvan knjige: druže se, kopuliraju (ni ova se reč latinskog korena, pretpostavljate, ne pojavljuje u knjizi), podbadaju, svađaju, vole se i mrze, raskidaju i mire, imaju dobro definisane karaktere i rodne uloge, prave gluposti i pametnosti, stidljivi su ili raskalašni, politički su krajnje nekorektni, ali imaju izgrađenu političku svest, neprestano psuju, pljuju, balave i luče, premda je uočljivo da nedovoljno pažnje posvećuju ličnoj higijeni, imaju problema sa sobom i okolinom, introvertni su i ekstrovertni, bezobzirni su ili nežni, idu na posao, na godišnji odmor, pijacu, u banku sperme (zapravo jedan spermatozoid ide u banku sperme, ali vam nećemo otkriti šta tamo radi), voze bicikl i gledaju filmove, druže se sa stidnim dlačicama koje, posle druženja, postaju bestidne dlačice, ali pre svega i iznad svega, u svemu što čine ili ne čine, uhvaćeni u vrtlog Misterovog jezika, lišeni su banalnosti. Rečju, Misterova je knjiga karusel duhovitosti i vrlo promišljene jezičke razuzdanosti u kojoj nema nikakvih unapred datih pravila osim da nijedno opšte mesto – a ova knjiga svojevrsni je inventar opštih mesta u kojima se pojavljuju penis i vagina, doduše pod svojim partizanskim, konspirativnim imenima – ne sme da ostane nedotaknuto jezičkim preokretom. Ispisana u harmsovskom nadahnuću, ali ne kao nemoćno oponašanje Harmsovih nemogućih i genijalnih sinteza, ova zbirka tvrđih erotskih zapisa, pesama i pesmica, kratkih priča, basnolikih crtica sa naravoučenijem, haiku momenata i sasvim neodredivih jezičkih formi, urnebesni je karneval jezika.
Da ne bude zabune: ništa od ovoga nema veze sa pornografijom, ili je ima koliko i motivi Šileovih erotskih crteža i slika kojima je knjiga bogato ilustrovana. Pornografija je banalna, jednolična i dosadna, u njoj se samo akteri menjaju, a „radnja“ ostaje ista (zbog toga je i markiz De Sad, uprkos filozofskim slojevima svoga dela, neutešno dosadan), dok je u Misterovoj knjizi sve u jezičkom naponu, u preokretanju vulgarnosti u jezičku igru, u rasparčavanju tvrdog jezgra rasističkog diskursa, u otvaranju jezičkog potencijala sabijenog u nemaštovita opšta mesta psovki. Zato je o ovoj knjizi gotovo nemoguće pisati. Jer, kako pisati o onome što se ne može imenovati upravo na način na koji se imenuje u knjizi i što svoju poetičku i političku snagu izvlači upravo iz neposrednog imenovanja?! Preveden na (relativno) pristojan jezik, jedan bi od (nevinijih) zapisa, pod naslovom „Istina o osmom putniku“ (str. 97), zvučao ovako: „Pronašli astronauti fosil penisa na tamnoj strani Meseca. Ubacili ga u brod i povezli na Zemlju, a on usput oživeo i nasilno kopulirao sa svim astronautima. Po ovome je kasnije snimljen čuveni filmski serijal. Ali zbog dece, umesto penisa, glumilo je čudovište.“ Čak i ako nam ovako preuređen zapis izmami osmeh, u „originalu“ je mnogo uzbudljivije, bolje i složenije. Potrebno je samo, razume se, poznavati jezik na kojem je crtica zabeležena.
Najzad, nešto osetljivije uho neće da prečuje direktnu vezu između piščevog nadimka, Mister, i „misterije“ kao Misterovog proizvoda. Tajne, dakle, nema. Sve je igra.