Fotografija čistog uma

Mada nisu dovoljno poznate u najširoj javnosti, Solvejeve konferencije su dugoročno obeležile naučni i tehnološki razvoj – u najbukvalnijem smislu vodeći svetski naučnici su tokom ovih skupova suočavali raznovrsne koncepcije i viđenja strukture sveta, koji su decenijama potom trasirali način razmišljanja o prirodi. Prva Solvejeva konferencija održana je pre sto godina, 1911, u hotelu Metropol u Briselu.

Na ovom kongresu raspravljalo se o zračenju i kvantima, a među dvadeset četiri učesnika bili su Ernest Raderford, Maks Plank, Hendrik Lorenc, Marija Kiri, Anri Poenkare, Arnold Zomerfeld i u to doba jedan od najmlađih, Albert Ajnštajn. U suštini posvećen odnosu klasične i kvantne mehanike, kongres je pokazao da je u tadašnjoj nauci došlo do konačnog raskida sa Njutnovim pogledom na svet i da fizika ulazi u novo doba.

Skup je organizovao belgijski naučnik i industrijalac Ernest Solvej (1838–1922). U drugoj polovini XIX veka, Solvej je otkrio nekoliko značajnih hemijskih procesa, uključujući i postupak dobijanja sode, to jest natrijum-karbonata, koji je i danas poznat kao Solvejev proces. Na temelju svojih otkrića podigao je niz fabrika koje su mu donele ogromno bogatstvo, a jedan njegov ne tako mali deo uložio je u afirmisanje nauke i kulture. Godine 1911. Solvej je sazvao tada najpoznatije fizičare u Brisel, da bi i sam učestvovao na skupu koji je zapravo bio prvi svetski kongres fizičara.

Pošto se kongres pokazao kao uspešan, Solvej se odlučuje da redovno finansira slične konferencije. Od tada na njima učestvuju samo naučnici po pozivu, izabrani tako da predstavljaju sam vrh svetske fizike i hemije. Na konferencijama nema samoprijavljenih učesnika, a samo nekolicini probranih belgijskih naučnika dozvoljeno je da sede u publici i slušaju diskusije. Za svaku od konferencija, na zadatu temu, materijali se spremaju unapred, tako da učesnici budu upoznati sa temom diskusije. Inače, konferencije se održavaju tako da se na svake tri godine okupljaju fizičari, zatim nastupa godina pauze, pa se sastaju hemičari, i onda se ciklus ponavlja.

U istoriji Solvejevih konferencija, bez sumnje je najznačajnija bila peta po redu. Ona je održana nakon Solvejeve smrti, u oktobru 1927. godine, i okupila je dvadeset devet svetskih fizičara, među kojima je bilo čak 19 dobitnika Nobelove nagrade. Oni su u okviru teme „Elektroni i fotoni“ raspravljali o interpretacijama kvantne mehanike i o Hajzenbergovom principu, a skup je obeležila mitska debata između Alberta Ajnštajna i Nilsa Bora o tome da li „Bog baca kocke“. Diskusije su bile tako napete i prepune terminoloških digresija da je austrijski fizičar Pol Ehrenfest u jednom trenutku izašao i na tabli napisao citat iz Biblije o jezicima Vavilona.

„Nespremnost da se odrekne determinističkog opisa prirode, u principu, najviše je pokazivao Ajnštajn. On nas je izazivao argumentima“, napisao je četrdeset godina kasnije tvorac kvantne mehanike Nils Bor. Naime, nakon pete Solvejeve konferencije kvantna mehanika postala je zaokružena kao nauka. Smatra se da je posle velike debate Borovo stohastično tumačenje prevladalo Ajnštajnov skepticizam i nova fizika je oživela – u narednim decenijama ona će, korak po korak, dovesti do razvoja nuklearne tehnologije i nastanka atomskih oružja, ali i razvoja tranzistora i elektronike koju danas poznajemo, kompjutera, digitalnih kamera i optoelektronike.

Bila je to jedna od najznačajnijih raskrsnica na putu razvoja moderne civilizacije. U jednom trenutku, učesnici konferencije su izašli u obližnji park Leopold i fotografisali se. Tada je nastala slika sa najviše nobelovaca fotografisanih na jednom mestu.

Gornji red – sleva nadesno:Avgust Pikard, Emil Anro, POL EHRENFEST, EDUARD HERCEN, Teofil de Donder, Ervin Šredinger, Žil-Emil Vešafelt, Volfang Pauli, LEON BRULIENSrednji red:PETER DEBAJ, MARTIN KNUDSEN, VILIJAM BRAG, HENDRIK KRAMERS, Pol Dirak, ARTUR KROMPTON, Luj de Brolj, MAKS BORN, Nils BorDonji red:IRVING LANGMUIR, Maks Plank, Marija Kiri, Henrik Lorenc, Albert Ajnštajn, POL LANŽEVEN, ČARLS-EUGEN GAJ, ČARLS VILSON, OVEN RIČARDSON