Humani kapital

Pošto se pokazalo da ne postoji socijalizam s ljudskim likom, umesto izraza radna snaga, šljakatori, giljovani, manosi, radoljubi, fizosi, šljakavci, šančeri, crnci, boškići i vukovci ovde je zacario sterilni izraz humani kapital – valjda da bi nam se utuvilo u glavu da postoji – kapitalizam s ljudskim likom.

Humani kapital je, inače, zbir znanja, veština, sposobnosti, ličnih odnosa, potreban da bi se radom proizvodila ekonomska vrednost. Ranije smo pominjali sličan termin (videti: Novogovor: Humani resurs, „Vreme“ 941, 15. januar 2009).

Izraz humani kapital je ušao u masovnu upotrebu šezdesetih XX veka u Čikaškoj školi za ekonomiju (knjiga Garija Bejkera Humani kapital, 1964).

Neoliberalno cinično rekli bismo da smo milijarderi, imamo višak slobodnog humanog kapitala: prema odgovorima na upitnik EU, u Srbiji je januara 2010. registrovano 751.590 nezaposlenih lica. Nesolidna kapitalistička klasa (25 odsto poništenih privatizacija) nametnula je, međutim, našim upravljačima da jave Evropi da je naš humani kapital nešto kao nevažeći novac – „ima neodgovarajuću starosnu i profesionalnu strukturu i slabu pokretljivost“.

A inače je pitom: Sudeći po odgovorima na Upitnik EU, od 1. januara do 8. decembra 2010. u Srbiji su izbila 104 štrajka, u kojima je učestvovalo preko 26.000 zaposlenih. Najčešći razlog štrajka je taj što vlasnici preduzeća zaposlenima nisu isplaćivali zarade. Minimalna cena rada je samo 102 dinara po radnom času (bez poreza i doprinosa), a septembra 2010. bila je 90.

Upitnik EU: „(A) da li su dozvoljeni lokauti?“

Odgovor srpske vlade: „Pravo na lokaut nije predviđeno zakonom.“

Lokaut je izraz za ono kada, radi jačeg sindikalnog pritiska na poslodavce, zaposlene sprečavaju da rade tokom štrajka. Šta nas ispituju o tome, kao da ne znaju da smo to odbacili zajedno s diktaturom proletarijata, a i sa odlukom Prvog kongresa II Internacionale iz 1889. da Prvi maj bude međunarodni praznik kojim se manifestuje radnička klasna solidarnost!

A i to potiče iz Čikaga: u subotu 1. maja 1886. tamo su bile masovne demonstracije za osmočasovni radni dan; 3. maja, tuča članova sindikata i štrajkbrehera, policija ubila četiri člana sindikata; 4. maja neko je bacio bombu koja je ubila sedam i ranila 67 policajaca, pa je osam anarhista osuđeno na smrt, a četvorica njih su i pogubljena…