TERORIST… / fotografije: reuters
Svoju definitivnu reputaciju najopasnijeg neprijatelja SAD, vođe radikalnih islamista, simbola svetih ratnika, genijalnog terorističkog stratega, stekao je 11. septembra 2001. Nekoliko meseci kasnije, 13. decembra, Bin Laden se likujući oglasio video-porukom: "Mi smo unapred izračunali broj žrtava u redovima neprijatelja… Proračunali smo da ćemo pogoditi tri do četiri sprata. Ja sam bio najoptimističniji"
Najkasnije posle 11. septembra 2001. godine Osama bin Laden postao je ikona radikalnih islamista, protivnika svega što sa Zapada dolazi ili se nameće, bilo da je to hrišćanstvo, demokratija ili potrošačko društvo. Mogao je da bude deo svetskog džet-seta, još jedan tamnoputi plejboj na zabavama u Montekarlu, Londonu ili Njujorku koji se razbacuje milionima, a postao je, talibanski borac, neprijatelj broj jedan Sjedinjenih Američkih Država, najtraženiji terorista na svetu koji se skrivao po gudurama Avganistana i Pakistana. Nije bio sateran uza zid, nije bio primoran da se odmetne od dobrostojećeg i napadu prihvaćenog društva, njegova borba bila je njegov ličan i slobodan izbor. Verovao je u sveti rat, u džihad, i objavio rat „neprijateljima islama“.
Bin Laden rođen je 1957. godine kao sin Mohameda bin Ladena, uspešnog i bogatog saudijskog građevinskog preduzimača. Imao je 53 braće i sestara. Otac mu je bio vernik, priča se da su kroz njihovu kuću prolazile stotine muslimana, među njima ljudi učeni koji su širili veru po Kuranu. Na mlađanog Osamu njihove priče ostavile su dubok utisak, baš kao i smrt oca koji je poginuo kada je Osama imao jedanaest godina. Zahvaljujući očevom uspehu imao je dobre kontakte sa kraljevskom porodicom i njihovim ideolozima koji su bilo vahabiti. Krenuo je očevim stopama i studirao građevinarstvo na renomiranom univerzitetu u Džedi. Pretpostavlja se da je oko 1973. godine pristupio islamističkim grupama i da se od tada radikalizuje njegov pogled na svet. Podučavao ga je Muhamed Kutb, brat Saida Kutba, ideologa Muslimanske braće koji je 1968. obešen u Egiptu. On je smatrao da je muslimanski svet potonuo u ignoranciju, kako se karakteriše svet pre muslimana, i da mora da se svim sredstvima izbavi. Knjiga Miljokazi koju je Kutb napisao u zatvoru, postala je biblija za sve one koji smatraju da im osim Kurana ništa drugo nije potrebno, a u njoj se razvija teza da nije neveran samo vladajući sloj, te tako predstavlja legitimnu metu napada, već i pojedinac jedne takve države. Ta teza je otvorila vrata za ubijanje civilnog stanovništva, kao na primer u Alžiru početkom devedesetih godina prošlog veka. Posle sovjetske invazije u Avganistanu Bin Laden odlazi u Pakistan gde je sreo vođe avganistanskog pokreta otpora.
PRVI RATNIČKI KORACI: Smatra se da je njegova prva ratna baza bilo pogranično pakistansko mesto Pešavar. Kako navode autori koji su proučavali preobražaj bogatog naslednika u vođu Al Kaide, tu je stekao ugled hrabrog borca i vezao se za vođe fundamentalista, kao što je bio Egipćanin Ajman el Zavahiri, koji je kasnije postao Bin Ladenova desna ruka. Kao čovek iz ugledne i bogate saudijske porodice, nije imao problema da sakupi novac da bi osnovao sopstvenu borbenu jedinicu od nekoliko hiljada ljudi pretežno iz arapskog sveta. U borbi protiv sovjetske armije u Avganistanu imao je podršku CIA. Eksperti smatraju da je teroristička organizacija Al Kaida zvanično osnovana 1988. godine.
Posle povlačenja sovjetskih trupa iz Avganistana 1989. Bin Laden se vratio u Saudijsku Arabiju. Raspušteni su i mnogobrojni džihadisti, koji su se vraćali kućama i donosili sa sobom svoju ekstremističku ideologiju i ratno iskustvo.
Kada je njegova zemlja za vreme Zalivskog rata 1991. pošto je Irak okupirao Kuvajt dopustila vojsci SAD da delove njene teritorije koristi za vojne baze, on je žestoko kritikovao kraljevsku porodicu. Rijad ga je ubrzo proglasio za personu non grata i nešto kasnije oduzeo saudijsko državljanstvo. Do 1996. Bin Laden okuplja džihadiste koji su se borili u Avganistanu i u Sudanu u više kampova obučava borce koji su se priključili Al Kaidi. Na pritisak Vašingtona i tu mu je vlada ubrzo uskratila gostoprimstvo. Vraća se u Avganistan. Njegovi govori usmereni protiv SAD postaju sve žešći. U Avganistanu je imao punu podršku talibanske vlasti. Osnovao je na desetine kampova za vojnu obuku kroz koje je prošlo hiljade njegovih sledbenika.
STRAH I TREPET: Prvi veliki teroristički napadi koji se pripisuju Al Kaidi bili su bombaški napadi na ambasade SAD u Keniji i Tanzaniji avgusta 1998, u kojima je ubijeno 228 ljudi. Godine 1999. Amerika ga stavlja na listu deset najtraženijih svetskih zločinaca. U oktobru 2000. sledi napad na američki ratni brod „USS Cole“ pred obalama Jemena, stradalo je 17 vojnika. Svoju definitivnu reputaciju najopasnijeg neprijatelja SAD, vođe radikalnih islamista, simbola svetih ratnika, fundamentalističke pop ikone, genijalnog terorističkog stratega, stekao je 11. septembra 2001. Nekoliko meseci kasnije, 13. decembra, Bin Laden se likujući oglasio video-porukom: „Mi smo unapred izračunali broj žrtava u redovima neprijatelja… Proračunali smo da ćemo pogoditi tri do četiri sprata. Ja sam bio najoptimističniji… Na osnovu mog iskustva na tom polju pošao sam od toga da će zapaljeni kerozin istopiti gvozdenu konstrukciju zgrade i da će se urušiti onaj deo u koji je avion udario i spratovi iznad. Više nismo očekivali.“ Videlo se da je studirao građevinu. Lov na njega, u koji su aktivno bili uključeni svi saveznici SAD, trajao je skoro deset godina.
Za to vreme svojim izjavama oblikovao je ideologiju Al Kaide i njenih sledbenika i zacrtao ciljeve i smernice njihove borbe. „Naš terorizam je blagosloveni terorizam koji nepravedne osobe sprečava da čine nepravdu a SAD da podržavaju Izrael“, govorio je Bin Laden. U februaru 2003. Bin Laden pred invaziju SAD na Irak u tonskoj poruci kaže: „Sa zabrinutošću posmatramo pripreme za krstaški rat protiv bivšeg glavnog grada muslimana (Bagdada) i pripreme za uspostavljanje marionetske vlade u Iraku.“ U oktobru iste godine preti svima koji podržavaju intervenciju SAD u Iraku: „Ako bog da, i dalje ćemo se boriti protiv vas i nastaviti sa akcijama mučenika u SAD i izvan njih, sve dok ne obustavite tlačenje i vaš glupavi poduhvat.“ Janura 2006. on Sjedinjenim Državama ponovo preti terorističkim napadima, ali istovremeno nudi i dugoročno primirje: „Na osnovu ispitivanja javnog mnjenja, da se naslutiti da Amerikanci ne žele da se bore protiv muslimana u jednoj muslimanskoj zemlji i da ne žele da se muslimani bore protiv njih u njihovoj zemlji, te nemamo primedbe da se uspostavi dugoročno primirje na osnovu pravednih uslova… Primirje koje bi omogućilo bezbednost i stabilnost i obnovu Iraka i Avganistana, koje je rat razorio.“ Godinu dana kasnije nagoveštava napade na Izrael: „Želim našem narodu u Palestini da garantujem da ćemo i na njihovo područje proširiti džihad. Imamo nameru da oslobodimo Palestinu, čitavu Palestinu, od reke Jordan pa sve do mora.“ Marta 2009. Bin Laden poziva na ubistvo arapskih lidera koji sarađuju sa Zapadom: „Srca naših gospodara su kao i srca naših neprijatelja… Prerezati im grkljan dođe kao sveta obaveza.“ U 2010. Bin Laden se izjašnjava o klimatskim promenama i kaže da briga za čovekovu okolinu nije „nikakav intelektualni luksuz“, i da su umesto parcijalnog redukovanja štetnih gasova potrebna „drastična rešenja“. Posle katastrofalnih poplava u Pakistanu Bin Laden oktobra 2010. tonskom porukom poziva ljude da se protiv klimatskih promena bore tako što će se posvetiti poljoprivredi i stočarstvu: „Trgovačke porodice trebalo bi da neke svoje sinove upute da pružaju pomoć ugroženima i da se bave poljoprivredom.“
Za neke je bio terorista i ubica, arapska sirotinja videla je u njemu svoga Robina Huda, a davnih osamdesetih neki u Beogradu računali su na njega kao na budućeg poslovnog partnera, čija je firma trebalo da ima sedište u glavnom gradu Srbije. Za mog prijatelja, američkog oficira, Osama bin Laden je bio nešto sasvim drugo.
Pre nešto više od deset godina razgovarao sam u mom stanu u kairskom kvartu Zamalek sa majorom američkih „Zelenih beretki“ (ime ne pominjem) koji je bio na putu za Bosnu. Kada sam mu rekao da sam na „alko-dijeti“, nasmejao se i rekao: „Moj otac je bio ratni pilot u Vijetnamu… Kada se vratio kući i shvatio šta je tamo radio, počeo je da pije i nije se treznio sve dok nije umro. Evo, i ja sam vojnik, hvala Bogu nisam pilot, i preko Kaira i Napulja idem u Bosnu. Pitao si me gde sam bio ranije? U Avganistanu… tamo sam sa Osamom bin Ladenom ratovao protiv Rusa.“
„Sreli smo se 80-ih godina“, nastavlja priču major, „Osama u ekipi Egipćana, ćoravog hodže iz Fajuma i kairskog hirurga Zavahirija, već se bio dobro uhodao na ratištu, što je meni bilo dobrodošlo. Iz prve smo nekako legli jedan drugome pa smo se dogovorili da delimo šator. I o svemu drugome lako smo se sporazumevali, uopšte nismo morali mnogo da pričamo kada smo planirali neku akciju. Ja nikada, ni pre a ni posle, nisam imao boljeg ratnog druga, saborca. Bio je u svemu čovek na svom mestu, ama bio je O.K.“
Major i ja više se nikada nismo sreli pa tako nismo mogli da završimo razgovor započet u Kairu. Vreme je teklo i menjalo se a sa njim i Osama, koji je otišao sa ovoga sveta ostavivši iza sebe četiri žene (toliko mu Kuran dozvoljava) i 23 dece. A ovde u Kairu ostavio je veliku kompaniju sa sedištem u kvartu Doki, u Šarm el Šeiku velelepnu vilu koja liči na one iz filmova o Džejmsu Bondu, a u brodogradilištu u Suecu jahtu koju su gradili engleski brodograditelji.
„Jedan fini, mladi entuzijasta koji nije mnogo govorio niti je dizao glas dok sa vama razgovara… Njegovo ponašanje u to vreme uopšte nije odavalo čoveka od koga će postati ono što je od njega na kraju ispalo. Posmatrao sam radikalne promene u njegovoj ličnosti, tog nekada mirnog, miroljubivog, osećajnog čoveka, zainteresovanog jedino da pomaže muslimanima, kako se pretvara u ličnost koja za sebe misli da je sposobna da okupi oko sebe jednu veliku armiju i oslobodi Kuvajt. Jednom rečju, imao sam pred sobom jednog novog Osamu: arogantnog i oholog“, napisao je o Osami bin Ladenu svojevremeno njegov zemljak i šef saudijske obaveštajne službe Princ Turki.
U ovom arapskom svetu, koji je ponekad tako daleko od onog drugog, većina ljudi uopšte ne veruje da je Osama bin Laden ubijen. Jer, on je za mnoge ovde još za života zaradio besmrtnost. Egipćani, inače dobro poznati po svojim raznoraznim pričama i osobito teorijama zavere, ne veruju ama baš ništa, pa čak ni kada vest o smrti Osame stiže iz Bele kuće direktno od Baraka Obame.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
