Tekst "Reklamersko forsiranje vedrog duha" Jovane Gligorijević ("Vreme" br. 1062) izazvao je oštre reakcije i polemike na brojnim domaćim blogovima i forumima, a određeni broj je pristigao i na poštu "Vremena". U ovom broju prenosimo odabrane reakcije i odgovor Jovane Gligorijević
Rđavi i dlake
Čini se da autoru teksta treba baš injekcija optimizma da bi manje „naricao“ nad nama jadnima, koji eto na silu uživamo u životu. Da ne budem vulgarna i upotrebim čuvenu „Rđavom… i dlaka smeta“, reći ću samo da kako mislimo o sebi i drugima, mi odlično živimo… Ne osećam se prozvano, kao jedna od autorki tekstova na ovom sajtu. Ne živim bajno, imam prosečnu, mizernu novinarsku platu, kao majka, građanka i novinarka sam na raznim stranama omalovažena, bez perspektive i mogućnosti. Ali?
Ali, ne dam se! Čekam svoje treće dete, ovde, baš tu u Srbiji (iz koje nisam otišla, iako smo moj muž i ja fakultetski obrazovani i realno smo mogli da odlepršamo). I želim mrvu optimizma, želim razlog da svaki dan ustanem i budem vedra, nasmejana, uporna i jaka majka svojoj deci, žena svom mužu, ne želim da se kljukam antidepresivima i da se žalim kako mi je život loš.
Vaš tekst nije samo (možda i opravdana) kritika „elitizma“ koji internet sa sobom nosi (jer zaboga samo trećina Srbije ima taj luksuz da uživa u čarima interneta) i „izveštačenog“ optimizma, on je mirenje sa statusom quo i kolektivni poziv na sindrom kuvane žabe – sedite u loncu, ćutite i kuvajte se (što, čini mi se, radimo još od početka devedesetih).
To što su ljudi koji su na ovom sajtu ostavili svoje misli uglavnom predstavnici „bolje“ situiranih – priznajte možda nije slučajno – dok jedni sede i kukaju kako je eto nepravedno što se tajkuni bogate, Ceca nepravedno prolazi nekažnjeno, nemaju, država pljačka i „uzima iz očiju“, neki drugi rade 12+ sati, obrazuju se, ne libe se da uče iako su davno završili fakultete, ne libe se da volontiraju, da pokušavaju, padaju i ustaju… Možda je baš takav njihov pogled na svet doprineo da piju takvu kafu, imaju iznadprosečne plate i pokušavaju da uživaju u životu i – ovde u Srbiji.
Angelina Radulović, novinarka „Večernjih novosti“
Higijena u Aušvicu
U prvi mah pomislih da ste sami izmislili projekat i aktere u njemu jer mi je poznato da novinarska mašta ponekad nema granica. Kada sam ugledao stranicu, prosto nisam verovao. Kao da je neko u Aušvicu držao lekcije deci o pravilnom pranju ruku. Pretpostavljam da je za njih 365+ moguće da imaju 365 lepih dana u Srbiji, ali za 1.000.000+ to je svakako samo san koji nemaju ni hrabrosti da sanjaju jer ih ujutru čekaju rata za kredit, neplaćeni računi ili otkaz. Tekst je značajan jer pokazuje koliko je vladajuća elita prekinula odnos sa realnošću. Ipak, nadam se da će se dogoditi u našim životima jedan srećan dan posle koga ćemo imati i mi 365 srećnih dana.
Sveta Matić, elektronskom poštom
Ono je krofna, tamo gde vi vidite rupu
Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano, ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs. slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs. gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs. život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs. poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs. dogorelo do nokata? U pravu ste.
Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.
Evo te elite
Iako nismo ni psiholozi, ni sociolozi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogzna šta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo. Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.
Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst „365lepihdana više od 365lepihželja“. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je i te kako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?
Saznala bi (ili jeste saznala, ali je prećutala) da će fondacija raditi transparentno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkos) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?
Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:
1. Da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečjoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu.
2. Da je iste godine pokretala akciju „David“, kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijalne probleme svojih građana.
3. Da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine.
4. Da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju „Saglasni“ da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo.
5. Da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca.
6. Da je podržala inicijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Tviteru JaZaJapan.
7. Da je podržala fonda za pomoć Japanu, pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta „Majice za Japan“.
8. Da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projektu više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima „forsiranja optimizma reke“ na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.
I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.
Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.
Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.
Ignorisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.
Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac „Vremena“ upravo sada saznao?
Reklamom?
Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od „Vremena“, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo „ono je krofna“, tamo gde vi vidite samo rupu.
Tatjana Vehovec, idejni kreator 365lepihdana.rs, saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
Vedar pogled sa glavom u pesku
Moj tekst nije nikakav napad ni na projekat „365 lepih dana“ niti na bilo koga od njegovih autora, već ukazivanje na simptom, signal pomeranja i novog klasnog raslojavanja. Partijsko-korporativno-piarovski establišment nastaje u Srbiji već čitavu deceniju i vreme je da se o njemu kritički progovori, kao i o temeljima i vrednostima na kojima je izgrađen. Temeljna vrednost na kojoj počiva ova nova klasa, zapravo je prazna PR ideologija čije je načelo: „Nije važno kako nešto zaista jeste, bitno je kako ćemo nešto predstaviti.“ Ovo načelo, koje se krije iza optimističnih, ohrabrujućih poruka, širi se, kao kancer, od političkog vrha do banalnih stvari iz sfere duboke privatnosti, što dokazuju tekstovi za „365 lepih dana“.
Niko, dakle, dame i gospodo autori i njihovi prijatelji, nije napao vaš optimizam, jer on suštinski ne postoji. Ono što ste ponudili nije optimizam, već mehur od sapunice, šareni omotač za gorku pilulu, jedan isprazni okvir iz kog pesimizam i beznađe izbijaju mnogo jače i intenzivnije nego iz naricaljki i kukumavki koje su podjednako iritantne kao vaš „sve je lepo“ pristup. A to vaše „lepo“ ne odmiče dalje od pčelica, cveća i ostalih, da izvinite, turizmoloških asocijacija i opštih mesta. To je zato što ni vama, kojima je – i sami priznajete) – bolje nego većini, nije dobro. Želeli ste da ponudite lepši pogled na svet, ali nikakav pogled na svet nije moguć dok je glava u pesku. U tom smislu, smatram svoj tekst nečim što vas je nateralo da izvučete glavu iz peska i suočite se sa realnom slikom o sebi. Besna i emotivno obojena reakcija zato i nije usmerena na moj tekst, već na vaš sopstveni odraz u ogledalu. To podjednako govori o vama, koliko o stanju društva u kom čak i iz pokušaja da se stvari sagledaju sa vedrije strane cure frustracija i gnev.
U jednom od pisama koja su stigla na adresu „Vremena“, ustvrđeno je da sam pozvala autore sajta na konkretne akcije. To nije tačno. Tačno je da srpsko društvo ima konkretne probleme koji zahtevaju konkretna rešenja, a ne drugačiji pogled na svet. U januaru 1993. godine, Žanu Bodrijaru su se smučili navodni izlivi solidarnosti koju su zapadnjački intelektualci i umetnici iskazivali prema Sarajlijama u opkoljenom gradu. „Činiti bilo šta samo da bi se izbeglo nečinjenje nikada nije dobra podloga za slobodno delovanje. To postaje, u najboljem slučaju, poligon samosažaljenja i iskupljenja za sopstvenu nemoć“, napisao je tada za francuski dnevnik „Liberasion“. Daleko od toga da trenutno stanje u Srbiji poredim sa opsadom Sarajeva. Međutim, licemerni princip onih kojima je bolje, pa idu među one kojima je gore da bi se osetili još bolje, i ovde je na delu. A to je, kaže Bodrijar, nepoštena razmena i perverzni ugovor.
Jovana Gligorijević
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
